Два метка за усташу Павелића

Милена Гаћеша је посљедни живући свједок атентата због чијих је посљедица Павелић и умро.

Регион 18.12.2017 | 09:03 Павелић је у поратном нереду преко Аустрије и Италије, служећи се лажним путовницама, прешао у Аргентину гдје је 1956. основао Хрватски ослободилачки покрет (ХОП). Иако су америчке и британске окупацијске снаге у Аустрији знале све о кретању Павелића, а његов траг није било тешко пратити, ништа није учињено. Заповијед помоћника заповједника главног стожера америчких снага на медитеранском ратишту за хватање Павелића у Ватикану гласила је на крају Хандс офф (Руке себи), чиме су Американци допустили даљњи бијег Павелићу. 

Захваљујући Бранку Бензону, Евита Перон омогућила је Павелићу да постане власник уносне аргентинске твртке за изградњу станова. Но, његов углед је био слаб или скоро никакав међу усташким емигрантима (о антикомунистичкој хрватској демократској емиграцији да се и не говори). 

На њега су припадници УДБ-а извршили атентат 1957. којег је преживио, након чега се сели у франкистичку Шпањолску гдје умире 28. просинца 1959. у Мадриду. Узрок смрти није сигуран, вјерује се да је преминуо због посљедица атентата, док су његови блиски пријатељи и обитељ тврдили да је преминуо природном смрћу.

"Павелић се окреће и пуца, рањени Благоје га погађа у плећку"

Благоје Јововић је био припадник српске емиграције који је покушао атентат на Анту Павелића, поглавника Независне Државе Хрватске 10. травња 1957. у Буенос Аиресу.

Деведесетогодишња Милена Гаћеша посљедњи је живући свједок тог атентата, а она је српском Недељнику испричала детаље до сада непознате јавности.

“Коначно је дошла та сриједа, 10. април 1957. Чекали смо да се заврши њихова прослава, у Хрватском дому. Договорено је да иду Мило и Благоје. Прво пуца Благоје, па ако промаши, пуцат ће Мило. Благоје је касније причао да је ноћ пре атентата  провео будан, размишљајући о томе да ли убојство уопће може бити оправдано. Наравно да може! Да нисам била жена, ја бих сама Павелићу пресудила...”

Испричала је како је Павелић с тјелохранитељима кренуо низ улицу Сан Јуан те је ишао према станици метроа. Ушли су у влак и кренули према сјеверу, три километра даље до станице Ретиро Сан Мартин. За њима су одмах ушли Благоје и Мило, коју су били маскирани и сјели су на супротне стране да их се не би повезало. Возили су се двадесетак километара, до станице гдје је Павелић требао ући у аутобус који је возио према његовој кући.

Све се догађало увечер, мислим да су изашли из аутобуса око девет сати, а у малом граду као што је тај, тада већ нема људи на улици. Освјетљење је такођер било врло оскудно, тако да се атентат одиграо у помрчини. Благоје и Мило су цијело вријеме пратили Павелића, али одвојено. Ишли су иза њега на одстојању од 20-30 метара.

По изласку из аутобуса, Мило се одвојио, скренуо је десно у једну улицу, хтио је пречицом први стићи до мјеста с којег ће пуцати.

У тренутку кад је Павелић с тјелохранитељем пролазио поред клуба АФАЛП, тјелохранитељ му се обраћа са молбом да сврати у клуб. Бог нас је погледао, Павелић до своје куће наставља сам.

Међутим, у тренутку прије него што је Благоје запуцао, на неких 10-15 метара иза нашег крвника, Павелић се, ваљда предосјећајући опасност, окренуо и сам почео пуцати на Благоја, а онда свом снагом трчати према свом дому.

(СБ)
 

Благоје, рањен у ногу, шепао је за Павелићем и пуцао му у леђа. Једним метком га је погадио у десну плећку, а другим у врх кичме…” - открила је Милена. 

 

 

Човјек који га је тада умало убио, Благоје Јововић, тада је овако описао тај покушај убојства тада најтраженијег ратног злочинца с подручја Југославије. "Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седам, осам метара. 

 

Павелић ме је осјетио, видио... Почео је викати: 'Мајку ти јебем српско-жидовску, комунистичку!' Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим равно на Павелића. Дођем на два, три метра и пуцам. Једном. Други пут. Пуцам му у леђа. Он пада. 

 

Како је носио торбу, она му испадне на страну у неки врт. Пао је, не помиче се. Не могу вјеровати да би се правио мртав ако су два метка у њему. Тада помислим, боље је да остане жив јер ће у болницу, народ ће видјети и онда ће му морати судити..."