Дуговјечни људи су Јевтићи

Многи вјерују да су чланови фамилије Јевтић и Шимшић из села Станишевца код Вишеграда врло дуговјечни.

Република Српска 11.12.2017 | 19:49 Поткрепљује се то, како јавља дописник БН телевизије,  и документима из турског пописа и дефтера из 1604.године у коме се помиње презиме Јевтић, породице која је једина у вишеградском крају опстала на овим просторима у свим сеобама, бунама и ратовима.

Један од дуговјечних Јевтића је и Милоје, деведесетогодишњи виталан и живахан старац који живи на самом улазу у село Станишевац.

"Мој дјед Неђо живио је 105 година, други дјед Миле више од 90, а наша Славка скоро деведесет напунила а њен брат Ђоле напустио овај свијет са 92 године. Много је таквих Јевтића, дуговјечних али и Шимшића, који су поријеклом од наше фамилије", прича Јевтић.

Милојево објашњење овог феномена је једноставно. Каже да су тада људи били праведни, да су вјеровали и молили се Богу, нису псовали као неки данас а сваке недјеље је неко из вишечланих породица ишао на свету литургију у манастир Добрун.

"У срећна времена у нашој фамилији, гдје су газде били Милош, Милорад и ја било је од 12 до 18 чељади. У селу се оџак димио из 36 кућа а у њима је живило око 150 душа", објашњава чича Милоје.

Он вели да су то били прави домаћини који су имали и по 180 оваца. Каже да су питали Милорада колико му је стадо а он одговорио – ко ће му га знати, нисам бројао.

Поред оваца ово домаћинство је имало и по шест музних крава, два пара волова и око 60 коза.

Милоје прича да је одједном власт донијела одлуку о збрани гајења коза јер наводно брсте шуму.

„Био је то тежак ударац на ситорињу јер је коза била сиротињска мајка. Народ је одмах спјевао пјесму, која се кријући пјевала: „Друже Тито, добро наше, газда и сад коња јаше а сирома козу има, она му се одузима",  сјетио се Јевтић ових стихова.

Старина прича како у самоћи, а без жене је 12 година, размишљао о неким, за њега бољим временима.

"Здраво се живило, јео се мрс, сир и кајмак, за посјек се припремало месо од четворо-петоро крмади , плус пастрма од оваца и коза а и ракије је било за славља и светковине. Сваки домаћин имао казан, шљива пожегача добро рађала. Сад ни она не рађа – јер воћка не роди гдје нема људи", мудрује старина.

У кући на осами Милорад проводи вријеме читајући књиге, историјске, без наочара, јер још добро види, слуша радио, ТВ апарат нема јер нема ни пензију а у доколици нахрани пса Жућу и „поприча“ се с њим.

Наврате му, понекад ловци, шумар дође и до његове куће, бану полицајци а највише се обрадује родбини и пријатељима.

И тако му старачки дани неосјетно теку.



БН телевизија