У селу свега два становника

Има људи који никад не јадикују над својом судбином, не жале се никоме, не траже социјалну нити било какву помоћ. Иако немају много и једва преживљавају дан за даном, живот гледају са ведрије стране.

Република Српска 10.12.2017 | 21:30 Драгољуба Шимшића, једног од последња два становника села Мацуте код Вишеграда, никад нико није видио смркнутог. На ведром лицу, испод бећарског шешира при сусрету с другима титра осмјех.

У селу Мацутама које је прије Другог свјетског рата имало и до 400 чељади, као да је нека сила невидљивом руком зачас помела сељане и њихову стоку, а као нијеме свједоке неког љепшег времена оставила куће и пропратне објекте.

Да не би сам презимио у напуштеном селу, гдје ноћу вију вуци, а ове јесени на тор наваљују медвједи, замолио је управу школе у Вишеграду да му привремено изда стан у кући за учитеље поред школске зграде.

„Од чега живим? Имам 12 оваца и рачуница је проста; продам мјесечно по једно јагње, добијем за то 120 КМ, купим џак брашна, мало кафе и шећера и уз пасуљ и кромпир који одгајим у њивици на Мацутама то ми је сав приход“, почиње причу овај шездесетдвогодишњи човјек.

Он не зна шта је помоћ од Центра за социјални рад нити је икад тражио. Каже да живи како може и од чега може.

„Па треба ми за режије и храну око 200 КМ, којих немам. Кад би неко помогао са стотину конвертибилних марака, то би ми било таман“, каже овај скромни човјек.

Кад нешто мора да набави за кућу, иде у дневницу у селу. Вели, и да је тога све мање, јер нема више правог села нити сељака.

Иако неће да призна да врло тешко живи, никад није тражио социјалну помоћ.

Драгољубов комшија Перо Кнежевић на селу има још само пчелињак. Посао је нашао код рођака Крстића у Вардишту. И он је само љети на селу.

„Спала књига на два слова. Драгољубу треба још пет година до старосне пензије, а и мени тако. Да је дочекати поштара с пензијом, па да бар мало проживимо као и остали свијет“, објашњава Кнежевић.



БН телевизија