Прича због које ћете се замислити
Дајте деци у сиромашним земљама ињекције које се у богатим земљама узимају здраво за готово и спашћете стотине хиљада младих живота.
Свијет 03.12.2017 | 16:30
Саха је микробиолог који је светску репутацију стекао истраживањима бактерије пнеумокока. Лабораторија коју је основао смештена је у једном крилу Дака Шишуа, највеће болнице за децу у Бангладешу.
Одмах ту, низ ходник, отворене собе испуњене су болесничким креветима. У време посете око сваког тог кревета начичка се родбина малог болесника. У лабораторији мушкарци и жене у белим мантилима проводе дане проучавајући изблиза ћелије пнеумококе: тражећи их у епруветама крви и других телесних течности, размазујући их у Петријевим посудама, посматрајући их кроз микроскопе.
Пнеумококне бактерије су свеприсутне у савременом свету. Лако се преносе кашљањем и додиром. Код људи са здравим имунолошким системом могу да се нађу унутар носних канала и не изазивају болесно стање. Али када нам имунитет опадне, пнеумокока може да мигрира, намножи се и изазове инфективне болести опасне по живот. Посебно су ранљива деца најмлађег узраста. Најугроженија су она која живе на местима на којима није лако доћи до антибиотика и добре медицинске неге.
Почетком XXИ века – када је у Сједињеним Државама и Канади постала доступна прва делотворна вакцина против те бактерије – пнеумококна болест је сваке године широм света убијала више од 800.000 деце, од чега више од 750.000 беба и деце млађе од пет година. Ту децу није убила нека извикана епидемија попут еболе или зика вируса, него обична бактерија која је изазвала пнеумонију (упалу плућа) или менингитис (упалу мозга) или им напала крвоток. Већина тих смрти догодила се у сиромашним земљама као што је Бангладеш.
Коњугована пнеумококна вакцина (ПЦВ), како се назива верзија за децу, у Бангладеш је стигла 2015. године и Сахин истраживачки тим интензивно прати њен учинак. Ако се, као што се надају, делотворност ове вакцине докаже широм света, стручњаци обећавају и знатно смањење стопе смртности – што значи да ће хиљаде деце преживети уместо да умру у предшколском узрасту – и далеко мање случајева без смртног исхода.
Мање отежаног дисања услед упале плућа; мање грозница, плитког дисања, кашља, модрих усана, ноћи проведених поред постеља малих болесника због којих родитељи не одлазе на посао од којег издржавају другу децу. Мање... патње, стално ми понављају Саха и његове колеге, као да ми, као странцу, треба помоћи да схватим висину улога.
Јер лако је замисливо да ће из привилеговане позиције Сједињених Држава највећи изазов везан за вакцину 2017. године бити да се одређене групе скептичних родитеља убеде да вакцинишу своју децу. Ти напори су несумњиво важни.
Али још су важнији, амбициознији и комплекснији напори који подразумевају сарадњу великог броја влада и милијарде долара сакупљених од филантропа, тј. међународну сарадњу која ће омогућити да се нова вакцина обезбеди земљама у развоју у којима деца још увек пате од болести које се могу спречити вакцинацијом и чије породице пролазе кроз тешке тренутке које Саха свакодневно гледа на ходницима болнице Дака Шишу.
Зато ме шаље да видим једанаестогодишњу Санђиду Сахађан, средње од троје деце мајстора за оправку рикши и његове жене. Иди, каже ми Саха када смо се зауставили испред главне болничке капије, па ћемо, кад се вратиш, разговарати о ономе што си видео. Џамал и Тасмим ићи ће с тобом. Онај комби на паркингу чека вас.
Болнички комби поскакује претрпаним улицама Даке, које се сужавају све док само центиметри не почну да нас деле од изложене робе: гомиле батата, половне одеће и аутомобилских делова. Возило више не може да се креће тим путем. Настављамо пешке. Џамал Удин је лекар, Тасмим Султана Липи је социјална здравствена радница и њих двоје знају којим блатњавим пролазом треба да идемо. Са обе стране, кроз голе прозоре могу се назрети животи породица у једнособним кућама с лименим крововима.
Липијева показује на једна врата и сагиње се да би ушла. У складу с локалним обичајем, сви се изувамо.
Санђида, која је у болницу Дака Шишу доведена с три године са, испоставиће се, пнеумококним менингитисом, седи намештена у малој пластичној фотељи поред породичног кревета. Менингитис је упала мембрана које обавијају мозак и кичмену мождину, која некада оставља непоправљиве последице.
Санђида не контролише покрете главе, гримасе, нити звукове које испушта – углавном је то нека врста запомагања, пошто не може да обликује речи. Када смо стигли, њена мајка Назма је била напољу с бебом. Живе у заједници у којој девет породица дели два тоалета и једну чесму. Сада Назма брзо улази у кућу, држећи у руци бебу и бришући јој лице. Седа на столицу. Узима Санђиду за руку.
На бенгалском нам прича како је њихова бистра и брбљива трогодишњакиња добила необјашњиву температуру. Комшије су брзо набавиле парацетамол који се продаје у локалној радњи. Али и после таблета температура је само расла.
Неколико дана касније уследио је први напад и ужасно путовање до болнице – аутобусом и такси мотором, пошто мајстор за рикше не може да плати амбулантна кола. Када су дошли до лекара, Санђида је већ губила свест. Назма каже да су њене последње разумљиве речи биле: “Загрли ме. Много ми је лоше”.
Санђидин отац Мухамед стоји ћутке док Назма говори. Њихов четрнаестогодишњи син улази и узима бебу у наручје. И он стоји. Нема више места за седење. Испод кревета су смештена растављена инвалидска колица – добротворни поклон.
Назма каже да је то дивна идеја, али да је њихова кућа премала. Сада Мухамед из фиоке ормара начичканог играчкама и посуђем извлачи изгужвани жути папир – Санђидин здравствени картон. Датум рођења: септембар 2005. године.
Прва белешка, унесена шест недеља касније, односи се на Санђидину вакцинацију. Као и њен старији брат, Санђида је, на време и бесплатно, примила све вакцине предвиђене по бангладешком плану имунизације: против великог кашља, малих богиња, дифтерије, туберкулозе, тетануса, хепатитиса Б, полио вируса, алине и против великих богиња.
Вакцинација спроведена широм света до 1980. године – два века након што је енглески лекар Едвард Џенер објавио своју чувену студију о намерном заражавању деце крављим богињама благим вирусом за који се испоставило да стимулише имуни одговор на далеко озбиљније велике богиње – с лица планете већ је избрисала ту заразу која ункажава.
Мали жути Санђидин здравствени картон садржи својеврсну историју светског здравства. Нико не може прецизно да утврди колико је живота спасено широком применом вакцина, али вакцинација је свакако једно од највећих достигнућа савремене медицине. На пример, мале богиње су осамдесетих година прошлог века широм света убијале више од два милиона деце годишње. Према Светској здравственој организацији, вакцинацијом је та бројка до 2015. године спуштена на 134.200.
Масовна вакцинација уништила је полио вирус свуда, осим у три земље. Бангладеш и његов велики сусед, Индија, победу над полиом објавили су у марту 2014. године. Назма изгледа изненађено када је питам како је уопште сазнала за вакцинацију, шта ју је навело да помисли да је вакцинисање здравих беба добра идеја. Одговара страствено, бујицом речи коју Удин и Липијева претачу у једноставну реченицу: “Али сваки становник Бангладеша то зна!”
На телевизији – а телевизор породице Сахајахан стоји на зидном ормару – популарни певачи и спортисти јавно пропагирају инокулацију која спасава животе. Попут позива на молитву, с хиљада минарета чују се позиви на вакцинацију. Бангладеш је претежно муслиманска земља, а док је осамдесетих промовисана полио вакцина, здравствени званичници и исламски лидери заједно су сковали план за “обраћања из џамије”.
Једном је један локални имам из села надомак Даке поносно задигао рукав да би ми показао траг последње вакцинације – против туберкулозе. Објаснио ми је да је заштита здравља део верског живота човека, а родитељи верници исто морају да чине за своју децу.
Дистрибуција вакцина по Бангладешу није лак посао. Терен је испресецан плавним рекама и једва пролазним путевима, а вакцине, да би сачувале ефикасност, морају да се чувају на тачно одређеној температури. Одржавање ниске температуре током дистрибуције највећи је приоритет програма имунизације у свим земљама с топлом климом и нестабилном електричном мрежом.
Један неиспра-ван фрижидер или нестанак струје у неком селу могу да униште целу испоруку вакцина. Али Бангладеш вредно ради на томе тако што опрема локалне здравствене центре соларним плочама и укључује бицикле и речне чамце у процес доставе вакцина најудаљенијим клиникама.
Заиста, бангладешки програм инокулације наши-роко је поштован због свог изванредног досега, и док се нас троје, у тишини и покуњени, враћамо болничким комбијем у Дака Шишу, схватам шта је Самир Саха највише желео да видим.
Када је мала Санђида 2005. године примила све своје вакцине, нова вакцина против пнеумококне инфекције већ је рутински давана деци широм Сједињених Држава и брзо се ширила развијеним светом. Проблем су представљала места попут Бангладеша, коме је та вакцина била далеко потребнија, али није могао да је плати онолико колико је произвођач одлучио да је наплаћује.
У огромној већини случајева вакцине праве приватне компаније, с основним циљем да профитирају. Донедавно светском производњом вакцина доминирало је неколико фармацеутских гиганата из Сједињених Држава и Европе. Као што званичници тих компанија истичу када их представници организација попут Лекара без граница притискају да снизе цене (или да бар омогуће увид у своје пословање како би доказали да то не могу да учине), развијање нове вакцине је изузетно скупо.
Коначно, оно обично подразумева убризгавање онеспособљеног микроба или његовог фрагмента у здраве пробне пацијенте, а затим и дугорочни процес праћења и чекања да би се доказало да вакцина није штетна, да стимулише имуни одговор на заразне агенсе, те да људи који је приме оболевају ређе од оних који је не приме. За то су потребне године.
За развијање пнеумококне вакцине применљиве на децу биле су потребне деценије. Добра вакцина за одрасле била је на тржишту већ раних осамдесетих, али није постизала жељени имуни одговор код малишана. Истраживачи су тек касних деведесетих пронашли начин да садржаје тих вакцина за одрасле биолошки укрсте или „коњугују” тако да их препозна и незрео имунолошки систем детета.
Пнеумокока носи још један узнемиравајући изазов: Саха и други научници идентификовали су скоро стотину верзија или серотипа пнеумококних ћелија. Серотипи се могу разликовати географски, а из до сада недовољно разјашњених разлога само мали број њих је опасан. (Серотип 1, на пример, у Сједињеним Државама изазива сразмерно мало оболевања, али је примарни извор пнеумококних болести и смрти у Африци и јужној Азији.) Та финална вакцина, која делује на децу и прецизно циља одговарајући серотип, заправо је сложена вакцина, индивидуално прилагођена и тестирана, а затим помешана у једну бочицу.
Све те компликације учиниле су да прва дечја пнеумококна вакцина буде једна од најскупљих у историји. Названа је Превнар и почетком 2000. године лансирала ју је америчка фармацеутска компанија Wyетх (коју је касније преузео Пфизер). Формулисана је да делује против седам серотипа одговорних за највећи број болести у Сједињеним Државама, земљи која може да приушти вакцину чије четири дозе коштају 232 долара.
Међу опасним врстама пнеумококе за које није направљена вакцина налази се и серотип 1. А управо су најсиромашније области Африке и јужне Азије места на којима ће било која пнеумококна инфекција највероватније да убије дете или да га обогаљи за цео живот – не само због тога што родитељи не могу на време да дођу до лекара него и зато што та бактерија највећу штету наноси дечјим телашцима већ ослабљеним од неухрањености, других упорних болести и претеране изложености кухињском диму.
“Када сам почео да се бавим овим, нисам могао да спавам због неправде”, каже Орин Левин, директор сектора за дистрибуцију вакцина при Фондацији „Бил и Мелинда Гејтс”. Пре много година његов колега видео је у једној болници у Малију како једној жени умире кћерка од пнеумококне упале плућа. На исти начин је изгубила и другу кћерку. Левин се и данас сећа имена те мајке. Његове кћери су биле сличног узраста.
„Шансе да дете у развијеним земљама умре од болести изазване пнеумококом биле су сто пута мање”, каже. ”Како је могло да се догоди да моја деца добију вакцине, а да их не добију деца с Малија, деца Тимини Дијаре, којој су биле потребније?”
Наравно, он је знао одговор: најсигурнија зарада за произвођаче вакцина не потиче из најугроженијих крајева.
Замислите Левинову фрустрацију овом и многим другим причама и схватићете мотиве Глобалне алијансе за вакцинацију и имунизацију, скраћено Гави. Овај пројекат вредан више милијарди долара, на коме сарађују приватни и јавни сектор, започет је 2000. године, баш када се ПЦВ појавио на тржишту Сједињених Држава.
Делимично финансиран донацијом Фондације Гејтс од 750 милиона долара, Гави ресурсе богатих земаља – појединачних филантропа и државне хуманитарне помоћи богатих земаља као што су Сједињене Државе, Велика Британија и Норвешка – преусмерава на куповину вакцина за сиромашне земље које се пријаве за помоћ.
Гави у преговорима помаже да произвођачи вакцина снизе цене управо за те велике откупе; донације из фондова додатно снижавају трошкове земаља у развоју, тако да оне заправо плаћају само делић стандардне тржишне цене.
“Десила се велика промена када су финансијски моћници, глобални играчи, произвођачи вакцина и државе почели посвећено да сарађују”, ка-же педијатар и стручњак за пнеумококу Кетрин О’Брајан, која руководи Центром за интернационални приступ вакцинама при Уни-верзитету Џон Хопкинс. О’Брајанова истиче да Гави није основан само да би помагао око пнеумококне вакцине. Алијанса је прво била усредсређена на то да доступнијим учини општеприхваћене вакцине за децу, као што су оне против тетануса и хепатитиса Б.
ПЦВ је на листу вакцина доспео тек 2010. године, након вишегодишњег непрекидног тестирања и преговора. Међутим, потражња из развијених земаља била је толика да је Гави ускоро за ПЦВ морао да определи пола милијарде долара годишње, што је највећи појединачни издатак те алијансе. С компанијама Пфизер и ГСК, јединим које тренутно производе ПЦВ, склопљен је специјални уговор да би се осигурале довољне количине вакцине. Обе те компаније обавезале су се да ће својом производњом задовољити потражњу земаља које их купују по повољнијим условима, које им обезбеђује Гави.
Поред тога, произвођачи су развили и нове формуле које продужавају делотворност ових вакцина да би се примениле на деци која живе далеко од Сједињених Држава и Европе. Пфизер је 2010. године изнео на тржиште нову комбиновану вакцину Превнар 13, која је делотворна против серотипа 1 и још пет серотипа који нису били обухваћени првобитном мешавином.
ГСК је 2009. године представио вакцину направљену да се бори против серотипа доминантних у Африци и Азији. Од марта 2015. године – када су здравствени званичници у Бангладешу, захваљујући Алијанси, преузели прву испоруку коњуговане пнеумококне вакцине по повољнијим ценама – пошиљке из дистрибутивног центра ГСК у Белгији стижу авионима свака три месеца.
“Мали фрижидери”, каже ми Саха. “Као они које носимо на камповање. Само мало софистициранији, са системом за праћење температуре.”
Здравствени званичници тврде да вакцине стижу до породица широм земље. Бар за сада у Бангладешу нема „отпора вакцинацији”, како глобални здравствени стручњаци воле да називају проблем одбијања родитеља да вакцинишу своју децу. У другим крајевима јужне Азије скорашње кампање ино-кулације наишле су на сумње и одбијање; на пример, у Пакистану су здравствени радници с полио вакци-нама били терани или чак нападани због гласина, како лажних, тако и истинитих. (Лаж: да су вакцине део западњачке завере против ислама.
Истина: да је ЦИА вакцинацију од врата до врата користила у циљу проналажења Осаме бин Ладена.) Ове године је у неким деловима Индије пропала кампања вакцинације против малих богиња, након што су се на друштвеним мрежама појавили анонимни постови који су тврдили да је вакцинација опасна или чак осмишљена да би се стерилисала деца припадници верских мањина.
Саха ми прича да је чак и у Бангладешу, који прихвата вакцинацију, чуо како људи постављају питање да ли је неопходно да се ПЦВ уврсти у већ амбициозни програм инокулације. “Гостовао сам у једној телевизијској емисији”, прича ми. “Супруга једног банкара, моћна особа, питала је: ’Зашто толико наклапате о вакцинама?’” Протестовала је јер се упала плућа и друге пнеумококне инфекције лече пеницилином. Позивала се на оно што је и сам Саха рекао. „Одговорио сам јој: ’Ох, госпођо. Ви бисте прво пустили да се упала развије, па бисте је онда лечили?’”
Да је икад прошетала болницом Дака Шишу, та жена би видела мноштво деце како лежи с маскама за кисеоник, чланове породице окупљене око њихових кревета или груписане по ходницима како потиштени чекају да антибиотици прораде. А то су они који су имали среће да стигну до болнице.
„За изолована подручја”, каже Саха, „ово” – превентивно коришће-ње делотворне вакцине – „јесте једино расположиво оружје.” У селима и најсиромашнијим градским четвртима хиљаде деце још увек умиру у својим домовима од болести изазваних пнеумококом.
Санђида Сахађан стигла је до болнице, али лекари нису могли да учине много. Саха је посебно фрустриран због њеног случаја. Његова лабораторија идентификовала је пнеумококу која јој је напала мозак: серотип 1 – врста која није била обухваћена првобитном верзијом вакцине Превнар. Чак и да је Бангладеш 2005. године био у прилици да купи ту вакцину, ни то не би спасло Санђиду – јер је произвођач лансирао производ који није прилагођен делу света у коме она живи.
„И није онеспособљено само то дете”, каже Саха. „И мајка је онеспособљена. Не може нигде да мрдне. Сваки члан те породице је заправо само напола жив.”
Неко време ћути. „Дали смо им инвалидска колица”, каже. „Да ли их је користила?”
Кажем му да су стајала размонтирана испод кревета. Саха се тргне. Кажем му да су нам родитељи показали и здравствени картон своје двомесечне бебе Ђанат, с новом колоном у коју је уписан ПЦВ. Ако инокулација учини своје, Ђанат ће бити заштићена од патогена који је разорио здравље њене сестре, а Саха ми уз уздах каже да су му, када размишља о свему томе, у вези с овом малом породицом помешана осећања жалости и наде.
„Још увек евидентирамо колико смо деце изгубили и колико их је онеспособљено на овај начин током тих десет година колико смо чекали вакцину”, каже. „Али хвала богу, сада имамо вакцину.”
Велики камп компаније ГСК у белгијском граду Вавру највеће је постројење за производњу вакцина на свету. Онога дана када сам упознао Лука Дуброина, председника компаније на глобалном нивоу, већ сам два пута морао да мењам одећу. Свака биолошка процедура и мешање вакцина обављају се у херметички затвореним одвојеним објектима, а да бисте закорачили у било коју од тих наменски направљених зграда, морате да имате стерилну одећу и обућу, заштитне наочаре и да навучете капу преко наочара и косе.
У те грађевине и остале делове компаније који се баве производњом вакцина током протекле деценије инвестирано је више од пет милијарди долара, каже Дуброин. „То је профитабилан посао”, додаје. „Мора да буде профитабилан да би био одржив, да би земљама у развоју могао да понуди велику количину вакцина по приступачним ценама.”
Производња пнеумококне вакцине за децу, коју ГСК испоручује у Даку, одвија се на више места у свету: мешање започиње у компанијском постројењу у Сингапуру, потом се вакцине шаљу у Белгију, па на обраду у Француску, а бочице се коначно враћају у Белгију одакле се дистрибуирају.
Док кроз заштитне наочаре пиљим у огромне сребрнасте машине и танкове у Вавру, у њима се припрема други производ компаније ГСК – вакцина против патогена званог рота вирус, водећег узрочника дијареје код деце, од које сваке године оболева више милиона малишана. У најсиромашнијим земљама Подсахарске Африке и у јужној Азији она убија на стотине хиљада деце. Многа деца у болници Дака Шишу покушавају да се опораве од ње.
Гави је дао одобрење Бангладешу да почне да прима вакцину против рота вируса компаније ГСК вероватно током следеће године. Након преговора о спуштању цене и додатне финансијске помоћи, Влада ће за сваку вакцину у две дозе, која америчког лекара кошта 220 долара, платити тек око 50 центи. Сиромашни здравствени систем не може да одбије такву понуду, али и ту постоји квака. Предвиђено је да помоћ Алијансе буде привремена. Та средства треба да помогну сиромашним земљама да им деца одрасту здрава и да се на тај начин ојача њихова економска моћ како би убудуће саме могле да финансирају увоз важних вакцина.
Када земље које примају ову врсту помоћи превазиђу најнижи доходак на свету по глави становника, субвенције Алијансе би требало да буду обустављене. „То се зове транзиција”, каже Кејт Елдер, саветник за политику вакцинације Лекара без граница. „Али чула сам министре здравља који то називају избацивањем.”
Иако су лидери ГСК-а и других великих америчких и европских произвођача вакцина обећали да ће задржати ниже цене за сиромашне земље, и сам губитак субвенција би подразумевао знатан пораст трошкова. На пример, у Бангладешу би цена ГСК-ове пнеумококне вакцине могла да скочи са 60 центи на 9,15 долара по детету.
Делује да је то ипак повољно у односу на америчког лекара који плаћа 50 пута више. Али Лекари без граница и други критичари тврде да су цене дечјих вакцина великих америчких и европских произвођача лекова, чак и с попустом, неприхватљиво високе. Трећина земаља на свету још није увела ПЦВ у своје програме имунизације, а кључни разлог су дугорочни трошкови.
Елдерова каже да се од фармацеутских компанија „често чује: ’Зашто једноставно нисте срећни због деце која у овом тренутку имају приступ вакцини?’ А ми одговарамо: ’Јесмо, али хоћемо да их има више.’”
Решење се можда крије у конкуренцији која се јавља изван Сједињених Држава и Европе – у фармацеутским компанијама у Индији, Бразилу, Вијетнаму, Куби, Јужној Кореји, па чак и у Бангладешу, где фирма Дхака ентерприсе данас продаје десетак врста вакцина, за које користи састојке из других земаља. Један огромни индијски произвођач, Серум Институте, годишње самостално производи више од милијарду доза релативно јефтине вакцине, коју дистрибуира у Индији и у иностранству.
Стручњаци за болести при Фондацији Гејтс и ПАТХ, глобалној здравственој непрофитној организацији, такође са седиштем у Сијетлу, помажу Серуму да развије сопствену пнеумококну вакцину за децу. Пробе се врше и у Индији и Африци, а вакцина би на тржишту могла да се нађе до 2020. године.
Самир Саха сада има 62 године и не планира да се пензионише. Прерано је за коначну процену успешности ПЦВ-а у Бангладешу, али последњи пут када смо пролазили кроз болницу Дака Шишу, био је узбуђен.
На општем одељењу тога дана су се нашла само три пацијента с пнеумококом, од којих ниједан није изгледао као животно угрожен. Један од истраживача на компјутеру правио је графикон који илуструје огроман пад од јесени 2016. године – кратка црта, патуљаста у односу на далеко више које приказују претходних шест јесени.
Саха привлачи столицу и пажљиво гледа графикон. Хајде да сачекамо да видимо следећу годину, каже, али се смеши. "То је добро за пацијенте”, додаје. "Што је мање пнеумонија у болници, мања је смртност.” Махнуо је свим својим истраживачима надвијеним над микроскопе. "Остаће без посла!” Саха се шали док му се осмех шири лицем. "Сви ће остати без посла!”
Аутор: Синтија Горни
Извор: натионалгеограпхиц.рс
Коментари / 1
Оставите коментарТуш
03.12.2017 15:38Невјероватно
ОДГОВОРИТЕ