Priča zbog koje ćete se zamisliti
Dajte deci u siromašnim zemljama injekcije koje se u bogatim zemljama uzimaju zdravo za gotovo i spašćete stotine hiljada mladih života.
Svijet 03.12.2017 | 16:30
Saha je mikrobiolog koji je svetsku reputaciju stekao istraživanjima bakterije pneumokoka. Laboratorija koju je osnovao smeštena je u jednom krilu Daka Šišua, najveće bolnice za decu u Bangladešu.
Odmah tu, niz hodnik, otvorene sobe ispunjene su bolesničkim krevetima. U vreme posete oko svakog tog kreveta načička se rodbina malog bolesnika. U laboratoriji muškarci i žene u belim mantilima provode dane proučavajući izbliza ćelije pneumokoke: tražeći ih u epruvetama krvi i drugih telesnih tečnosti, razmazujući ih u Petrijevim posudama, posmatrajući ih kroz mikroskope.
Pneumokokne bakterije su sveprisutne u savremenom svetu. Lako se prenose kašljanjem i dodirom. Kod ljudi sa zdravim imunološkim sistemom mogu da se nađu unutar nosnih kanala i ne izazivaju bolesno stanje. Ali kada nam imunitet opadne, pneumokoka može da migrira, namnoži se i izazove infektivne bolesti opasne po život. Posebno su ranljiva deca najmlađeg uzrasta. Najugroženija su ona koja žive na mestima na kojima nije lako doći do antibiotika i dobre medicinske nege.
Početkom XXI veka – kada je u Sjedinjenim Državama i Kanadi postala dostupna prva delotvorna vakcina protiv te bakterije – pneumokokna bolest je svake godine širom sveta ubijala više od 800.000 dece, od čega više od 750.000 beba i dece mlađe od pet godina. Tu decu nije ubila neka izvikana epidemija poput ebole ili zika virusa, nego obična bakterija koja je izazvala pneumoniju (upalu pluća) ili meningitis (upalu mozga) ili im napala krvotok. Većina tih smrti dogodila se u siromašnim zemljama kao što je Bangladeš.
Konjugovana pneumokokna vakcina (PCV), kako se naziva verzija za decu, u Bangladeš je stigla 2015. godine i Sahin istraživački tim intenzivno prati njen učinak. Ako se, kao što se nadaju, delotvornost ove vakcine dokaže širom sveta, stručnjaci obećavaju i znatno smanjenje stope smrtnosti – što znači da će hiljade dece preživeti umesto da umru u predškolskom uzrastu – i daleko manje slučajeva bez smrtnog ishoda.
Manje otežanog disanja usled upale pluća; manje groznica, plitkog disanja, kašlja, modrih usana, noći provedenih pored postelja malih bolesnika zbog kojih roditelji ne odlaze na posao od kojeg izdržavaju drugu decu. Manje... patnje, stalno mi ponavljaju Saha i njegove kolege, kao da mi, kao strancu, treba pomoći da shvatim visinu uloga.
Jer lako je zamislivo da će iz privilegovane pozicije Sjedinjenih Država najveći izazov vezan za vakcinu 2017. godine biti da se određene grupe skeptičnih roditelja ubede da vakcinišu svoju decu. Ti napori su nesumnjivo važni.
Ali još su važniji, ambiciozniji i kompleksniji napori koji podrazumevaju saradnju velikog broja vlada i milijarde dolara sakupljenih od filantropa, tj. međunarodnu saradnju koja će omogućiti da se nova vakcina obezbedi zemljama u razvoju u kojima deca još uvek pate od bolesti koje se mogu sprečiti vakcinacijom i čije porodice prolaze kroz teške trenutke koje Saha svakodnevno gleda na hodnicima bolnice Daka Šišu.
Zato me šalje da vidim jedanaestogodišnju Sanđidu Sahađan, srednje od troje dece majstora za opravku rikši i njegove žene. Idi, kaže mi Saha kada smo se zaustavili ispred glavne bolničke kapije, pa ćemo, kad se vratiš, razgovarati o onome što si video. Džamal i Tasmim ići će s tobom. Onaj kombi na parkingu čeka vas.
Bolnički kombi poskakuje pretrpanim ulicama Dake, koje se sužavaju sve dok samo centimetri ne počnu da nas dele od izložene robe: gomile batata, polovne odeće i automobilskih delova. Vozilo više ne može da se kreće tim putem. Nastavljamo peške. Džamal Udin je lekar, Tasmim Sultana Lipi je socijalna zdravstvena radnica i njih dvoje znaju kojim blatnjavim prolazom treba da idemo. Sa obe strane, kroz gole prozore mogu se nazreti životi porodica u jednosobnim kućama s limenim krovovima.
Lipijeva pokazuje na jedna vrata i saginje se da bi ušla. U skladu s lokalnim običajem, svi se izuvamo.
Sanđida, koja je u bolnicu Daka Šišu dovedena s tri godine sa, ispostaviće se, pneumokoknim meningitisom, sedi nameštena u maloj plastičnoj fotelji pored porodičnog kreveta. Meningitis je upala membrana koje obavijaju mozak i kičmenu moždinu, koja nekada ostavlja nepopravljive posledice.
Sanđida ne kontroliše pokrete glave, grimase, niti zvukove koje ispušta – uglavnom je to neka vrsta zapomaganja, pošto ne može da oblikuje reči. Kada smo stigli, njena majka Nazma je bila napolju s bebom. Žive u zajednici u kojoj devet porodica deli dva toaleta i jednu česmu. Sada Nazma brzo ulazi u kuću, držeći u ruci bebu i brišući joj lice. Seda na stolicu. Uzima Sanđidu za ruku.
Na bengalskom nam priča kako je njihova bistra i brbljiva trogodišnjakinja dobila neobjašnjivu temperaturu. Komšije su brzo nabavile paracetamol koji se prodaje u lokalnoj radnji. Ali i posle tableta temperatura je samo rasla.
Nekoliko dana kasnije usledio je prvi napad i užasno putovanje do bolnice – autobusom i taksi motorom, pošto majstor za rikše ne može da plati ambulantna kola. Kada su došli do lekara, Sanđida je već gubila svest. Nazma kaže da su njene poslednje razumljive reči bile: “Zagrli me. Mnogo mi je loše”.
Sanđidin otac Muhamed stoji ćutke dok Nazma govori. Njihov četrnaestogodišnji sin ulazi i uzima bebu u naručje. I on stoji. Nema više mesta za sedenje. Ispod kreveta su smeštena rastavljena invalidska kolica – dobrotvorni poklon.
Nazma kaže da je to divna ideja, ali da je njihova kuća premala. Sada Muhamed iz fioke ormara načičkanog igračkama i posuđem izvlači izgužvani žuti papir – Sanđidin zdravstveni karton. Datum rođenja: septembar 2005. godine.
Prva beleška, unesena šest nedelja kasnije, odnosi se na Sanđidinu vakcinaciju. Kao i njen stariji brat, Sanđida je, na vreme i besplatno, primila sve vakcine predviđene po bangladeškom planu imunizacije: protiv velikog kašlja, malih boginja, difterije, tuberkuloze, tetanusa, hepatitisa B, polio virusa, aline i protiv velikih boginja.
Vakcinacija sprovedena širom sveta do 1980. godine – dva veka nakon što je engleski lekar Edvard Džener objavio svoju čuvenu studiju o namernom zaražavanju dece kravljim boginjama blagim virusom za koji se ispostavilo da stimuliše imuni odgovor na daleko ozbiljnije velike boginje – s lica planete već je izbrisala tu zarazu koja unkažava.
Mali žuti Sanđidin zdravstveni karton sadrži svojevrsnu istoriju svetskog zdravstva. Niko ne može precizno da utvrdi koliko je života spaseno širokom primenom vakcina, ali vakcinacija je svakako jedno od najvećih dostignuća savremene medicine. Na primer, male boginje su osamdesetih godina prošlog veka širom sveta ubijale više od dva miliona dece godišnje. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, vakcinacijom je ta brojka do 2015. godine spuštena na 134.200.
Masovna vakcinacija uništila je polio virus svuda, osim u tri zemlje. Bangladeš i njegov veliki sused, Indija, pobedu nad poliom objavili su u martu 2014. godine. Nazma izgleda iznenađeno kada je pitam kako je uopšte saznala za vakcinaciju, šta ju je navelo da pomisli da je vakcinisanje zdravih beba dobra ideja. Odgovara strastveno, bujicom reči koju Udin i Lipijeva pretaču u jednostavnu rečenicu: “Ali svaki stanovnik Bangladeša to zna!”
Na televiziji – a televizor porodice Sahajahan stoji na zidnom ormaru – popularni pevači i sportisti javno propagiraju inokulaciju koja spasava živote. Poput poziva na molitvu, s hiljada minareta čuju se pozivi na vakcinaciju. Bangladeš je pretežno muslimanska zemlja, a dok je osamdesetih promovisana polio vakcina, zdravstveni zvaničnici i islamski lideri zajedno su skovali plan za “obraćanja iz džamije”.
Jednom je jedan lokalni imam iz sela nadomak Dake ponosno zadigao rukav da bi mi pokazao trag poslednje vakcinacije – protiv tuberkuloze. Objasnio mi je da je zaštita zdravlja deo verskog života čoveka, a roditelji vernici isto moraju da čine za svoju decu.
Distribucija vakcina po Bangladešu nije lak posao. Teren je ispresecan plavnim rekama i jedva prolaznim putevima, a vakcine, da bi sačuvale efikasnost, moraju da se čuvaju na tačno određenoj temperaturi. Održavanje niske temperature tokom distribucije najveći je prioritet programa imunizacije u svim zemljama s toplom klimom i nestabilnom električnom mrežom.
Jedan neispra-van frižider ili nestanak struje u nekom selu mogu da unište celu isporuku vakcina. Ali Bangladeš vredno radi na tome tako što oprema lokalne zdravstvene centre solarnim pločama i uključuje bicikle i rečne čamce u proces dostave vakcina najudaljenijim klinikama.
Zaista, bangladeški program inokulacije naši-roko je poštovan zbog svog izvanrednog dosega, i dok se nas troje, u tišini i pokunjeni, vraćamo bolničkim kombijem u Daka Šišu, shvatam šta je Samir Saha najviše želeo da vidim.
Kada je mala Sanđida 2005. godine primila sve svoje vakcine, nova vakcina protiv pneumokokne infekcije već je rutinski davana deci širom Sjedinjenih Država i brzo se širila razvijenim svetom. Problem su predstavljala mesta poput Bangladeša, kome je ta vakcina bila daleko potrebnija, ali nije mogao da je plati onoliko koliko je proizvođač odlučio da je naplaćuje.
U ogromnoj većini slučajeva vakcine prave privatne kompanije, s osnovnim ciljem da profitiraju. Donedavno svetskom proizvodnjom vakcina dominiralo je nekoliko farmaceutskih giganata iz Sjedinjenih Država i Evrope. Kao što zvaničnici tih kompanija ističu kada ih predstavnici organizacija poput Lekara bez granica pritiskaju da snize cene (ili da bar omoguće uvid u svoje poslovanje kako bi dokazali da to ne mogu da učine), razvijanje nove vakcine je izuzetno skupo.
Konačno, ono obično podrazumeva ubrizgavanje onesposobljenog mikroba ili njegovog fragmenta u zdrave probne pacijente, a zatim i dugoročni proces praćenja i čekanja da bi se dokazalo da vakcina nije štetna, da stimuliše imuni odgovor na zarazne agense, te da ljudi koji je prime obolevaju ređe od onih koji je ne prime. Za to su potrebne godine.
Za razvijanje pneumokokne vakcine primenljive na decu bile su potrebne decenije. Dobra vakcina za odrasle bila je na tržištu već ranih osamdesetih, ali nije postizala željeni imuni odgovor kod mališana. Istraživači su tek kasnih devedesetih pronašli način da sadržaje tih vakcina za odrasle biološki ukrste ili „konjuguju” tako da ih prepozna i nezreo imunološki sistem deteta.
Pneumokoka nosi još jedan uznemiravajući izazov: Saha i drugi naučnici identifikovali su skoro stotinu verzija ili serotipa pneumokoknih ćelija. Serotipi se mogu razlikovati geografski, a iz do sada nedovoljno razjašnjenih razloga samo mali broj njih je opasan. (Serotip 1, na primer, u Sjedinjenim Državama izaziva srazmerno malo obolevanja, ali je primarni izvor pneumokoknih bolesti i smrti u Africi i južnoj Aziji.) Ta finalna vakcina, koja deluje na decu i precizno cilja odgovarajući serotip, zapravo je složena vakcina, individualno prilagođena i testirana, a zatim pomešana u jednu bočicu.
Sve te komplikacije učinile su da prva dečja pneumokokna vakcina bude jedna od najskupljih u istoriji. Nazvana je Prevnar i početkom 2000. godine lansirala ju je američka farmaceutska kompanija Wyeth (koju je kasnije preuzeo Pfizer). Formulisana je da deluje protiv sedam serotipa odgovornih za najveći broj bolesti u Sjedinjenim Državama, zemlji koja može da priušti vakcinu čije četiri doze koštaju 232 dolara.
Među opasnim vrstama pneumokoke za koje nije napravljena vakcina nalazi se i serotip 1. A upravo su najsiromašnije oblasti Afrike i južne Azije mesta na kojima će bilo koja pneumokokna infekcija najverovatnije da ubije dete ili da ga obogalji za ceo život – ne samo zbog toga što roditelji ne mogu na vreme da dođu do lekara nego i zato što ta bakterija najveću štetu nanosi dečjim telašcima već oslabljenim od neuhranjenosti, drugih upornih bolesti i preterane izloženosti kuhinjskom dimu.
“Kada sam počeo da se bavim ovim, nisam mogao da spavam zbog nepravde”, kaže Orin Levin, direktor sektora za distribuciju vakcina pri Fondaciji „Bil i Melinda Gejts”. Pre mnogo godina njegov kolega video je u jednoj bolnici u Maliju kako jednoj ženi umire kćerka od pneumokokne upale pluća. Na isti način je izgubila i drugu kćerku. Levin se i danas seća imena te majke. Njegove kćeri su bile sličnog uzrasta.
„Šanse da dete u razvijenim zemljama umre od bolesti izazvane pneumokokom bile su sto puta manje”, kaže. ”Kako je moglo da se dogodi da moja deca dobiju vakcine, a da ih ne dobiju deca s Malija, deca Timini Dijare, kojoj su bile potrebnije?”
Naravno, on je znao odgovor: najsigurnija zarada za proizvođače vakcina ne potiče iz najugroženijih krajeva.
Zamislite Levinovu frustraciju ovom i mnogim drugim pričama i shvatićete motive Globalne alijanse za vakcinaciju i imunizaciju, skraćeno Gavi. Ovaj projekat vredan više milijardi dolara, na kome sarađuju privatni i javni sektor, započet je 2000. godine, baš kada se PCV pojavio na tržištu Sjedinjenih Država.
Delimično finansiran donacijom Fondacije Gejts od 750 miliona dolara, Gavi resurse bogatih zemalja – pojedinačnih filantropa i državne humanitarne pomoći bogatih zemalja kao što su Sjedinjene Države, Velika Britanija i Norveška – preusmerava na kupovinu vakcina za siromašne zemlje koje se prijave za pomoć.
Gavi u pregovorima pomaže da proizvođači vakcina snize cene upravo za te velike otkupe; donacije iz fondova dodatno snižavaju troškove zemalja u razvoju, tako da one zapravo plaćaju samo delić standardne tržišne cene.
“Desila se velika promena kada su finansijski moćnici, globalni igrači, proizvođači vakcina i države počeli posvećeno da sarađuju”, ka-že pedijatar i stručnjak za pneumokoku Ketrin O’Brajan, koja rukovodi Centrom za internacionalni pristup vakcinama pri Uni-verzitetu Džon Hopkins. O’Brajanova ističe da Gavi nije osnovan samo da bi pomagao oko pneumokokne vakcine. Alijansa je prvo bila usredsređena na to da dostupnijim učini opšteprihvaćene vakcine za decu, kao što su one protiv tetanusa i hepatitisa B.
PCV je na listu vakcina dospeo tek 2010. godine, nakon višegodišnjeg neprekidnog testiranja i pregovora. Međutim, potražnja iz razvijenih zemalja bila je tolika da je Gavi uskoro za PCV morao da opredeli pola milijarde dolara godišnje, što je najveći pojedinačni izdatak te alijanse. S kompanijama Pfizer i GSK, jedinim koje trenutno proizvode PCV, sklopljen je specijalni ugovor da bi se osigurale dovoljne količine vakcine. Obe te kompanije obavezale su se da će svojom proizvodnjom zadovoljiti potražnju zemalja koje ih kupuju po povoljnijim uslovima, koje im obezbeđuje Gavi.
Pored toga, proizvođači su razvili i nove formule koje produžavaju delotvornost ovih vakcina da bi se primenile na deci koja žive daleko od Sjedinjenih Država i Evrope. Pfizer je 2010. godine izneo na tržište novu kombinovanu vakcinu Prevnar 13, koja je delotvorna protiv serotipa 1 i još pet serotipa koji nisu bili obuhvaćeni prvobitnom mešavinom.
GSK je 2009. godine predstavio vakcinu napravljenu da se bori protiv serotipa dominantnih u Africi i Aziji. Od marta 2015. godine – kada su zdravstveni zvaničnici u Bangladešu, zahvaljujući Alijansi, preuzeli prvu isporuku konjugovane pneumokokne vakcine po povoljnijim cenama – pošiljke iz distributivnog centra GSK u Belgiji stižu avionima svaka tri meseca.
“Mali frižideri”, kaže mi Saha. “Kao oni koje nosimo na kampovanje. Samo malo sofisticiraniji, sa sistemom za praćenje temperature.”
Zdravstveni zvaničnici tvrde da vakcine stižu do porodica širom zemlje. Bar za sada u Bangladešu nema „otpora vakcinaciji”, kako globalni zdravstveni stručnjaci vole da nazivaju problem odbijanja roditelja da vakcinišu svoju decu. U drugim krajevima južne Azije skorašnje kampanje ino-kulacije naišle su na sumnje i odbijanje; na primer, u Pakistanu su zdravstveni radnici s polio vakci-nama bili terani ili čak napadani zbog glasina, kako lažnih, tako i istinitih. (Laž: da su vakcine deo zapadnjačke zavere protiv islama.
Istina: da je CIA vakcinaciju od vrata do vrata koristila u cilju pronalaženja Osame bin Ladena.) Ove godine je u nekim delovima Indije propala kampanja vakcinacije protiv malih boginja, nakon što su se na društvenim mrežama pojavili anonimni postovi koji su tvrdili da je vakcinacija opasna ili čak osmišljena da bi se sterilisala deca pripadnici verskih manjina.
Saha mi priča da je čak i u Bangladešu, koji prihvata vakcinaciju, čuo kako ljudi postavljaju pitanje da li je neophodno da se PCV uvrsti u već ambiciozni program inokulacije. “Gostovao sam u jednoj televizijskoj emisiji”, priča mi. “Supruga jednog bankara, moćna osoba, pitala je: ’Zašto toliko naklapate o vakcinama?’” Protestovala je jer se upala pluća i druge pneumokokne infekcije leče penicilinom. Pozivala se na ono što je i sam Saha rekao. „Odgovorio sam joj: ’Oh, gospođo. Vi biste prvo pustili da se upala razvije, pa biste je onda lečili?’”
Da je ikad prošetala bolnicom Daka Šišu, ta žena bi videla mnoštvo dece kako leži s maskama za kiseonik, članove porodice okupljene oko njihovih kreveta ili grupisane po hodnicima kako potišteni čekaju da antibiotici prorade. A to su oni koji su imali sreće da stignu do bolnice.
„Za izolovana područja”, kaže Saha, „ovo” – preventivno korišće-nje delotvorne vakcine – „jeste jedino raspoloživo oružje.” U selima i najsiromašnijim gradskim četvrtima hiljade dece još uvek umiru u svojim domovima od bolesti izazvanih pneumokokom.
Sanđida Sahađan stigla je do bolnice, ali lekari nisu mogli da učine mnogo. Saha je posebno frustriran zbog njenog slučaja. Njegova laboratorija identifikovala je pneumokoku koja joj je napala mozak: serotip 1 – vrsta koja nije bila obuhvaćena prvobitnom verzijom vakcine Prevnar. Čak i da je Bangladeš 2005. godine bio u prilici da kupi tu vakcinu, ni to ne bi spaslo Sanđidu – jer je proizvođač lansirao proizvod koji nije prilagođen delu sveta u kome ona živi.
„I nije onesposobljeno samo to dete”, kaže Saha. „I majka je onesposobljena. Ne može nigde da mrdne. Svaki član te porodice je zapravo samo napola živ.”
Neko vreme ćuti. „Dali smo im invalidska kolica”, kaže. „Da li ih je koristila?”
Kažem mu da su stajala razmontirana ispod kreveta. Saha se trgne. Kažem mu da su nam roditelji pokazali i zdravstveni karton svoje dvomesečne bebe Đanat, s novom kolonom u koju je upisan PCV. Ako inokulacija učini svoje, Đanat će biti zaštićena od patogena koji je razorio zdravlje njene sestre, a Saha mi uz uzdah kaže da su mu, kada razmišlja o svemu tome, u vezi s ovom malom porodicom pomešana osećanja žalosti i nade.
„Još uvek evidentiramo koliko smo dece izgubili i koliko ih je onesposobljeno na ovaj način tokom tih deset godina koliko smo čekali vakcinu”, kaže. „Ali hvala bogu, sada imamo vakcinu.”
Veliki kamp kompanije GSK u belgijskom gradu Vavru najveće je postrojenje za proizvodnju vakcina na svetu. Onoga dana kada sam upoznao Luka Dubroina, predsednika kompanije na globalnom nivou, već sam dva puta morao da menjam odeću. Svaka biološka procedura i mešanje vakcina obavljaju se u hermetički zatvorenim odvojenim objektima, a da biste zakoračili u bilo koju od tih namenski napravljenih zgrada, morate da imate sterilnu odeću i obuću, zaštitne naočare i da navučete kapu preko naočara i kose.
U te građevine i ostale delove kompanije koji se bave proizvodnjom vakcina tokom protekle decenije investirano je više od pet milijardi dolara, kaže Dubroin. „To je profitabilan posao”, dodaje. „Mora da bude profitabilan da bi bio održiv, da bi zemljama u razvoju mogao da ponudi veliku količinu vakcina po pristupačnim cenama.”
Proizvodnja pneumokokne vakcine za decu, koju GSK isporučuje u Daku, odvija se na više mesta u svetu: mešanje započinje u kompanijskom postrojenju u Singapuru, potom se vakcine šalju u Belgiju, pa na obradu u Francusku, a bočice se konačno vraćaju u Belgiju odakle se distribuiraju.
Dok kroz zaštitne naočare piljim u ogromne srebrnaste mašine i tankove u Vavru, u njima se priprema drugi proizvod kompanije GSK – vakcina protiv patogena zvanog rota virus, vodećeg uzročnika dijareje kod dece, od koje svake godine oboleva više miliona mališana. U najsiromašnijim zemljama Podsaharske Afrike i u južnoj Aziji ona ubija na stotine hiljada dece. Mnoga deca u bolnici Daka Šišu pokušavaju da se oporave od nje.
Gavi je dao odobrenje Bangladešu da počne da prima vakcinu protiv rota virusa kompanije GSK verovatno tokom sledeće godine. Nakon pregovora o spuštanju cene i dodatne finansijske pomoći, Vlada će za svaku vakcinu u dve doze, koja američkog lekara košta 220 dolara, platiti tek oko 50 centi. Siromašni zdravstveni sistem ne može da odbije takvu ponudu, ali i tu postoji kvaka. Predviđeno je da pomoć Alijanse bude privremena. Ta sredstva treba da pomognu siromašnim zemljama da im deca odrastu zdrava i da se na taj način ojača njihova ekonomska moć kako bi ubuduće same mogle da finansiraju uvoz važnih vakcina.
Kada zemlje koje primaju ovu vrstu pomoći prevaziđu najniži dohodak na svetu po glavi stanovnika, subvencije Alijanse bi trebalo da budu obustavljene. „To se zove tranzicija”, kaže Kejt Elder, savetnik za politiku vakcinacije Lekara bez granica. „Ali čula sam ministre zdravlja koji to nazivaju izbacivanjem.”
Iako su lideri GSK-a i drugih velikih američkih i evropskih proizvođača vakcina obećali da će zadržati niže cene za siromašne zemlje, i sam gubitak subvencija bi podrazumevao znatan porast troškova. Na primer, u Bangladešu bi cena GSK-ove pneumokokne vakcine mogla da skoči sa 60 centi na 9,15 dolara po detetu.
Deluje da je to ipak povoljno u odnosu na američkog lekara koji plaća 50 puta više. Ali Lekari bez granica i drugi kritičari tvrde da su cene dečjih vakcina velikih američkih i evropskih proizvođača lekova, čak i s popustom, neprihvatljivo visoke. Trećina zemalja na svetu još nije uvela PCV u svoje programe imunizacije, a ključni razlog su dugoročni troškovi.
Elderova kaže da se od farmaceutskih kompanija „često čuje: ’Zašto jednostavno niste srećni zbog dece koja u ovom trenutku imaju pristup vakcini?’ A mi odgovaramo: ’Jesmo, ali hoćemo da ih ima više.’”
Rešenje se možda krije u konkurenciji koja se javlja izvan Sjedinjenih Država i Evrope – u farmaceutskim kompanijama u Indiji, Brazilu, Vijetnamu, Kubi, Južnoj Koreji, pa čak i u Bangladešu, gde firma Dhaka enterprise danas prodaje desetak vrsta vakcina, za koje koristi sastojke iz drugih zemalja. Jedan ogromni indijski proizvođač, Serum Institute, godišnje samostalno proizvodi više od milijardu doza relativno jeftine vakcine, koju distribuira u Indiji i u inostranstvu.
Stručnjaci za bolesti pri Fondaciji Gejts i PATH, globalnoj zdravstvenoj neprofitnoj organizaciji, takođe sa sedištem u Sijetlu, pomažu Serumu da razvije sopstvenu pneumokoknu vakcinu za decu. Probe se vrše i u Indiji i Africi, a vakcina bi na tržištu mogla da se nađe do 2020. godine.
Samir Saha sada ima 62 godine i ne planira da se penzioniše. Prerano je za konačnu procenu uspešnosti PCV-a u Bangladešu, ali poslednji put kada smo prolazili kroz bolnicu Daka Šišu, bio je uzbuđen.
Na opštem odeljenju toga dana su se našla samo tri pacijenta s pneumokokom, od kojih nijedan nije izgledao kao životno ugrožen. Jedan od istraživača na kompjuteru pravio je grafikon koji ilustruje ogroman pad od jeseni 2016. godine – kratka crta, patuljasta u odnosu na daleko više koje prikazuju prethodnih šest jeseni.
Saha privlači stolicu i pažljivo gleda grafikon. Hajde da sačekamo da vidimo sledeću godinu, kaže, ali se smeši. "To je dobro za pacijente”, dodaje. "Što je manje pneumonija u bolnici, manja je smrtnost.” Mahnuo je svim svojim istraživačima nadvijenim nad mikroskope. "Ostaće bez posla!” Saha se šali dok mu se osmeh širi licem. "Svi će ostati bez posla!”
Autor: Sintija Gorni
Izvor: nationalgeographic.rs
Komentari / 1
Ostavite komentarTuš
03.12.2017 15:38Nevjerovatno
ODGOVORITE