Анализа: Ђука и струка...!

Како је тренер Партизана од тима опхрваног проблемима стигао до пролећа у Европи?!

Фудбал 25.11.2017 | 23:00 Не пуштају ови на Западу топлу воду. Нису ништа бољи од нас. Само је потребно да радимо на тактичкој дисциплини. Много смо близу њима, али морамо да ценимо више сами себе.

Мирослав Ђукић, 5. јун 2017.

Какав заокрет у погледу на свет са истог места где је пре две сезоне Раул Бобадиљаугасио светло, а на почетку прошле Заглебје послало на патос домаћег боксера већ у првој рунди.

Пет и по месеци касније Ђукићеве речи имају тежину. И вредност. Баш као што Партизан предвођен 51-годишњим стручњаком вреди више него што су навијачи били спремни да поверују у дану повратка шпанског ђака на клупу упражњену изненадним одласкомМарка Николића у Видеотон. Вреди таман толико да је коначно део Европе на такав начин да у њој равноправно може са свима да игра. Да се рве. Да се такмичи. Да победи. Да прође.

Такав није био годинама.

А што је постао заслуга је понајвише струке и рударског посла у "Земунелу", где је далеко од очију јавности један човек учинио све остале бољим него што јесу. Без "м" од мира карактеристичног за западњачки и "в" од времена које би требало да добије овдашњи фудбал, константно је гледао како око њега ничу проблеми и ремете план изградње начине обећане игре.

Хаос око Леонарда решен је продајом, Урош Ђурђевић је остао мало дуже и бар головима у Фелчуту осигурао пласман у Лигу Европе, међутим, одлазак двојице играча који су лањску сезону украсили са збирно 48 голова сузио је Мирославу Ђукићу маневарски простор и приморао га да тражи алтернативна решења. Нису то само голови, то је и систем који је у походу на дуплу круну махом зависио од инспирације и харизме бразилског крила и садашњег члана Олимпијакоса, а кад је екипа остала без главних полуга деловало је као да јој је потребно месец, два, три да се навикне на нови стил.

Времена није било, јер су квалификације за Лигу шампиона биле завршене, а за Лигу Европе у току.

У том суженом простору великих очекивања јавности Ђукић није кукао за појачањима.

"Знам каква је економска ситуација у клубу, нисам дошао у Партизан да кажем доведите ми тог и тог", говорио је у данима кад се није знала физиономија тима.

Није се бунио ни што је велики број новајлија ангажован тек зу завршници прелазног рока (Владимир Стојковић, Зоран Тошић, Милан Митровић, Немања Антонов, Теофилус Соломон,Огњен Ожеговић стигли у другој половини августа), а појединци ангажовани раније нису били у такмичарском ритму да би одмах могли да одговоре захтевима у квалификацијама за Лигу шампиона (Данило Пантић, Сејдуба Сума).

Изабрао је идентичан којим је корачао и Марко Николић прошле године у исто време. Засукао је рукаве и почео да ради. Миц по миц. Да из играча цеди њихове најбоље карактеристике. Тавамбу је учинио толико продуктивним да се данас Партизан не може замислити без снажног Камерунца, Евертон је под његовим вођством још упечатљивији него раније, после дугог комбиновања пронашао је довољно добар тандем штопера (Милетић - Митровић), с крилних позиција су разноврсни Зоран Тошић (не би се ни вратио да није било Ђукићевог позива) и Марко Јанковић, постепеним увођењем у ритам довео Данила Пантића до тачке да на захтевној утакмици каква је са Јанг Бојсом дели пасове као руком и поштује постулате одбране, а Огњену Ожеговићу указао поверење које му је новајлија из Чукаричког на најбољи начин вратио историјским голом. Уз улогу спасиоца какву је често имао Саша Илић.

Једини проблем који је несвесно сам себи Мирослав Ђукић наметнуо јесте обећање да ће Партизан играти као у претходном мандату. С тим што људи заборављају да је у пролеће 2007. био клецав и добијао шамаре од Хајдука, Војводине, да га је трипут у месец дана тукла Црвена звезда, да би тек у јесен 2007, после ремонта у прелазном року постао прави Парни ваљак.

И тад и сад кључно је било време.

Тек кад је схватио чиме располаже и спознао како атракција каквој тежи тешко пролази у Европи, Ђукић је одустао од идеје да се надиграва са ривалима као што је Олимпијакос, јер у том тренутку, после само месец и по дана тренинга, његова екипа није била спремна да се носи са грчким гигантом. Данас да се сударе... Хм... Не бисмо смели руку у ватру да би то Пирејци добили. Бар не би онако убедљивим резулатом као у Хумској.

Кад је видео да не иде или да је за изградњу игре по жељи потребно време, применио је опрезнији приступ. То је био онај период сезоне у коме се Партизан резултатски мучио и губио бодове у првенству (1:1 са Напретком, 0:0 са Чукаричким) или био нестабилан (преокрет против Динама у Лиги Европе). Касније чак и негледљив, јер се редовно мучио (Земун, Борац, Мачва). Ђукић је више пажње посветио одбрани, али је за екипу најважније да је и таквим сивилом од игре побеђивао показавши психолошку стабилност, јер није паничио, па је у Суперлиги на само четири бода иза Црвене звезде. Што је подношљиво, услед сазнања да наредни дерби игра у завршној јесеној рунди у Хумској.

Ђукићев велики плус је што је испливао из проблема званог повреде. Редом су отпадали Небојша Косовић, Сејдуба Сума (двапут) и Зоран Тошић, али да не зависи од појединца већ од тимске игре. Сваки пут је имао другог штиха у рукаву.

"Није битно ко игра. Важан је систем. Да играчи поштују договор и принципе са тренинга. Кад је тако онда се не примети изостанак једног од њих, пошто екипа све надомести, а у једном тренутку утакмице појаве се Маре, Тошке, Тавамба или Ожег и реше утакмицу", уме да каже Ђукић.

За крај - психологија. Овај Партизан са некадашњим селектором на челу (још) није атрактиван, али је такмичарски чак унапређења верзија оних тимова који су (са бољим појединцима) у минулих 13 година играли Европи и углавном служили као монета за поткусуривање. Мирноћу коју поседује у опхођењу према свима у клубу пренео је на играче, не пуцају под притиском, не паниче, не драме као, на пример, против Аугзбурга. То се најбоље приметило на последња два сусрета Групе Б. Пред Скендербег су сви причали о затегнутим политичким односима са Албанцима, помињали се дронови, висила је нова казна УЕФА, а пред Јанг Бојс је тим био под императивом.

Мирослав Ђукић је у оба случаја растеретио тим притиска, пре две седмице слао поруке мира, у среду тако уверљиво изговорио "видимо се 14. фебруара" и кад тако постави ствари онда његовим питомцима нема друге него да лете тереном. Као на пример у типичној акцији "а ла Ђукић", брзом разменом пасова и матом за 2:1, вредним пласмана у шеснаестини фунала.

Тамо где "не пуштају топлу воду и нису ништа бољи од нас".

ДРУГА СТРАНА МЕДАЉЕ

Мирослав Ђукић је оправдао очекивања. Дошао је због Европе, у њој је и даље, екипа му је хомогена, али далеко од тога да је савршен.

Тренер Партизана имао је и неколико пропуста који захтевају евиденцију и корекцију. Вождовац му је спаковао три комада у Хумској, против Будућности у Подгорици и Видеотона кући тим му није шутнуо на гол, није успео да "затвори утакмицу" и сачува 2:0 против кијевског Динама...

Можда није говорник који ће се у јавним наступима увући навијачима под кожу, али као што рече неко у Хумској: "Није Ђука дошао да прича, него да прави игру и резултате".

Резултате има. Игру - кад дође време. На пролеће.

Извор: моззартспорт