Analiza: Đuka i struka...!

Kako je trener Partizana od tima ophrvanog problemima stigao do proleća u Evropi?!

Fudbal 25.11.2017 | 23:00 Ne puštaju ovi na Zapadu toplu vodu. Nisu ništa bolji od nas. Samo je potrebno da radimo na taktičkoj disciplini. Mnogo smo blizu njima, ali moramo da cenimo više sami sebe.

Miroslav Đukić, 5. jun 2017.

Kakav zaokret u pogledu na svet sa istog mesta gde je pre dve sezone Raul Bobadiljaugasio svetlo, a na početku prošle Zaglebje poslalo na patos domaćeg boksera već u prvoj rundi.

Pet i po meseci kasnije Đukićeve reči imaju težinu. I vrednost. Baš kao što Partizan predvođen 51-godišnjim stručnjakom vredi više nego što su navijači bili spremni da poveruju u danu povratka španskog đaka na klupu upražnjenu iznenadnim odlaskomMarka Nikolića u Videoton. Vredi taman toliko da je konačno deo Evrope na takav način da u njoj ravnopravno može sa svima da igra. Da se rve. Da se takmiči. Da pobedi. Da prođe.

Takav nije bio godinama.

A što je postao zasluga je ponajviše struke i rudarskog posla u "Zemunelu", gde je daleko od očiju javnosti jedan čovek učinio sve ostale boljim nego što jesu. Bez "m" od mira karakterističnog za zapadnjački i "v" od vremena koje bi trebalo da dobije ovdašnji fudbal, konstantno je gledao kako oko njega niču problemi i remete plan izgradnje načine obećane igre.

Haos oko Leonarda rešen je prodajom, Uroš Đurđević je ostao malo duže i bar golovima u Felčutu osigurao plasman u Ligu Evrope, međutim, odlazak dvojice igrača koji su lanjsku sezonu ukrasili sa zbirno 48 golova suzio je Miroslavu Đukiću manevarski prostor i primorao ga da traži alternativna rešenja. Nisu to samo golovi, to je i sistem koji je u pohodu na duplu krunu mahom zavisio od inspiracije i harizme brazilskog krila i sadašnjeg člana Olimpijakosa, a kad je ekipa ostala bez glavnih poluga delovalo je kao da joj je potrebno mesec, dva, tri da se navikne na novi stil.

Vremena nije bilo, jer su kvalifikacije za Ligu šampiona bile završene, a za Ligu Evrope u toku.

U tom suženom prostoru velikih očekivanja javnosti Đukić nije kukao za pojačanjima.

"Znam kakva je ekonomska situacija u klubu, nisam došao u Partizan da kažem dovedite mi tog i tog", govorio je u danima kad se nije znala fizionomija tima.

Nije se bunio ni što je veliki broj novajlija angažovan tek zu završnici prelaznog roka (Vladimir Stojković, Zoran Tošić, Milan Mitrović, Nemanja Antonov, Teofilus Solomon,Ognjen Ožegović stigli u drugoj polovini avgusta), a pojedinci angažovani ranije nisu bili u takmičarskom ritmu da bi odmah mogli da odgovore zahtevima u kvalifikacijama za Ligu šampiona (Danilo Pantić, Sejduba Suma).

Izabrao je identičan kojim je koračao i Marko Nikolić prošle godine u isto vreme. Zasukao je rukave i počeo da radi. Mic po mic. Da iz igrača cedi njihove najbolje karakteristike. Tavambu je učinio toliko produktivnim da se danas Partizan ne može zamisliti bez snažnog Kamerunca, Everton je pod njegovim vođstvom još upečatljiviji nego ranije, posle dugog kombinovanja pronašao je dovoljno dobar tandem štopera (Miletić - Mitrović), s krilnih pozicija su raznovrsni Zoran Tošić (ne bi se ni vratio da nije bilo Đukićevog poziva) i Marko Janković, postepenim uvođenjem u ritam doveo Danila Pantića do tačke da na zahtevnoj utakmici kakva je sa Jang Bojsom deli pasove kao rukom i poštuje postulate odbrane, a Ognjenu Ožegoviću ukazao poverenje koje mu je novajlija iz Čukaričkog na najbolji način vratio istorijskim golom. Uz ulogu spasioca kakvu je često imao Saša Ilić.

Jedini problem koji je nesvesno sam sebi Miroslav Đukić nametnuo jeste obećanje da će Partizan igrati kao u prethodnom mandatu. S tim što ljudi zaboravljaju da je u proleće 2007. bio klecav i dobijao šamare od Hajduka, Vojvodine, da ga je triput u mesec dana tukla Crvena zvezda, da bi tek u jesen 2007, posle remonta u prelaznom roku postao pravi Parni valjak.

I tad i sad ključno je bilo vreme.

Tek kad je shvatio čime raspolaže i spoznao kako atrakcija kakvoj teži teško prolazi u Evropi, Đukić je odustao od ideje da se nadigrava sa rivalima kao što je Olimpijakos, jer u tom trenutku, posle samo mesec i po dana treninga, njegova ekipa nije bila spremna da se nosi sa grčkim gigantom. Danas da se sudare... Hm... Ne bismo smeli ruku u vatru da bi to Pirejci dobili. Bar ne bi onako ubedljivim rezulatom kao u Humskoj.

Kad je video da ne ide ili da je za izgradnju igre po želji potrebno vreme, primenio je oprezniji pristup. To je bio onaj period sezone u kome se Partizan rezultatski mučio i gubio bodove u prvenstvu (1:1 sa Napretkom, 0:0 sa Čukaričkim) ili bio nestabilan (preokret protiv Dinama u Ligi Evrope). Kasnije čak i negledljiv, jer se redovno mučio (Zemun, Borac, Mačva). Đukić je više pažnje posvetio odbrani, ali je za ekipu najvažnije da je i takvim sivilom od igre pobeđivao pokazavši psihološku stabilnost, jer nije paničio, pa je u Superligi na samo četiri boda iza Crvene zvezde. Što je podnošljivo, usled saznanja da naredni derbi igra u završnoj jesenoj rundi u Humskoj.

Đukićev veliki plus je što je isplivao iz problema zvanog povrede. Redom su otpadali Nebojša Kosović, Sejduba Suma (dvaput) i Zoran Tošić, ali da ne zavisi od pojedinca već od timske igre. Svaki put je imao drugog štiha u rukavu.

"Nije bitno ko igra. Važan je sistem. Da igrači poštuju dogovor i principe sa treninga. Kad je tako onda se ne primeti izostanak jednog od njih, pošto ekipa sve nadomesti, a u jednom trenutku utakmice pojave se Mare, Toške, Tavamba ili Ožeg i reše utakmicu", ume da kaže Đukić.

Za kraj - psihologija. Ovaj Partizan sa nekadašnjim selektorom na čelu (još) nije atraktivan, ali je takmičarski čak unapređenja verzija onih timova koji su (sa boljim pojedincima) u minulih 13 godina igrali Evropi i uglavnom služili kao moneta za potkusurivanje. Mirnoću koju poseduje u ophođenju prema svima u klubu preneo je na igrače, ne pucaju pod pritiskom, ne paniče, ne drame kao, na primer, protiv Augzburga. To se najbolje primetilo na poslednja dva susreta Grupe B. Pred Skenderbeg su svi pričali o zategnutim političkim odnosima sa Albancima, pominjali se dronovi, visila je nova kazna UEFA, a pred Jang Bojs je tim bio pod imperativom.

Miroslav Đukić je u oba slučaja rasteretio tim pritiska, pre dve sedmice slao poruke mira, u sredu tako uverljivo izgovorio "vidimo se 14. februara" i kad tako postavi stvari onda njegovim pitomcima nema druge nego da lete terenom. Kao na primer u tipičnoj akciji "a la Đukić", brzom razmenom pasova i matom za 2:1, vrednim plasmana u šesnaestini funala.

Tamo gde "ne puštaju toplu vodu i nisu ništa bolji od nas".

DRUGA STRANA MEDALJE

Miroslav Đukić je opravdao očekivanja. Došao je zbog Evrope, u njoj je i dalje, ekipa mu je homogena, ali daleko od toga da je savršen.

Trener Partizana imao je i nekoliko propusta koji zahtevaju evidenciju i korekciju. Voždovac mu je spakovao tri komada u Humskoj, protiv Budućnosti u Podgorici i Videotona kući tim mu nije šutnuo na gol, nije uspeo da "zatvori utakmicu" i sačuva 2:0 protiv kijevskog Dinama...

Možda nije govornik koji će se u javnim nastupima uvući navijačima pod kožu, ali kao što reče neko u Humskoj: "Nije Đuka došao da priča, nego da pravi igru i rezultate".

Rezultate ima. Igru - kad dođe vreme. Na proleće.

Izvor: mozzartsport