Интервју - Радмановић: Сан испуњен са дресом Звезде!

Владимир Радмановић: Испунио сам сан када сам обукао Звездин дрес! Некадашњи српски ас отворио душу и причао о Црвеној звезди, одласку у НБА, моћним Сијетл Суперсониксима, Лејкерсима, Голден Стејту, Кобију Брајанту, Стефу Карију. . .

Кошарка 20.11.2017 | 21:30 Пре непуна два месеца, односно тек што се Евробаскет завршио, Владимир Радмановић је за руске медије говорио о дешавањима у репрезентативној кошарци и то без длаке на језику. 

С обзиром на то колико се ретко појављује у јавности и говори о детаљима своје каријере, оно што је испричио казастанским новинарима сматра се правим раритетом. Јер, Радмановићје причао о Црвеној звезди, одласку у НБА, моћним Сијетл Суперсониксима, Лејкерсима, Голден Стејту, Кобију Брајанту, Стефу Карију... За почетак - о својим кошаркашим почецима. 

„Свако дете које заигра кошарку сања да оде у НБА једног дана. Када сам почео да тренирам, имао сам прилику да на делу видим неке фантастичне играче из своје земље. Сваке године сам постајао бољи, а онда сам обукао дрес Црвене звезде. Тако сам испунио сан и одлучио да одем и покорим НБА лигу“, рекао је Радмановић казахстанском Про Спорту.

Мало о томе шта га је натерало да заигра у најјачој кошаркашкој лиги света...

„Био сам охрабрен позитивним искуством својих саиграча и сународника, који су у то време већ играли у Сједињеним Америчким Државама. Те 2001. године сам се пријавио за Драфт и ето - све је испало баш онако како је требало. Изабран сам као 12. пик и сећам се да сам био немерљиво срећан због тога“.

Његов први НБА клуб у каријери био је - Сијетл. Суперсоникси су у то време били изузетно јаки, екипу је предводио легендарни Гери Пејтон, а ту су били и асови попут Брента Берија, Вина Бејкера, Рашарда Луиса, Дезмонда Мејсона, као и Радмановићев сународник и саиграчПредраг Дробњак.

„Екипа је била фантастично састављена, али није стигла до заслуженог успеха. Доласком Реја Алена се ситуација додатно поправила и постали смо још јачи. Мада у наредним годинама нисмо испунили главне задатке и да смо се чак и мучили за победе у конференцији, успели смо да порастемо као тим и боримо се за плеј-оф константно. Били смо раме уз раме са најјачим клубовима у то време. Никада нећу заборавити време проведено у Сијетлу, не само зато што је то мој први клуб, већ и зато што сам тамо провео један од најлепших периода каријере“.

Радмановић је говорио и о томе колико му је било тешко да се као врло млад кошаркаш адаптира на услове НБА лиге...

„Кошарка је иста свуда. Али, дефинитивно су услови били другачији од онога виђеног у Југославији. На почетку ми је било тешко, јер сам био играч који је доминирао у својој земљи, а онда ме је у НБА дочекао потпуно другачији ритам игре. На почетку нисам био спрема за тако нешто, морао сам много да се прилагођавам систему НБА. Пре свега - у физичком аспекту, јер је већина НБА играча била физички и атлетски готово беспрекорна. Такође, ритам и темпо игре у НБА су потпуно другачији. Играчи су толико брзи и снажни да увек мораш да будеш на опрезу и чуваш лопту, иначе остајеш без ње“.

Казахтастански новинари су Радмановића подсетили на неке случајеве да су старији играчи збијали разне шале на рачун новајлија. На пример, Кевин Гарнет је својевремено намерно бацао лопте у гледалиште и тражио од млађих играча да му их донесу...

„Тако нешто се мени никада није десило. Разлог је врло једноставан - мој ниво енглеског језика у време доласка у САД био је јако лош. Нисам разумео много тога, а старији играчи су чак одустајали од тога да збију неку шалу на мени управо због тога“.

После сасвим солидног дебија у Сијетлу, уследио је одлазак са репрезентацијом Југославије на Мундобаскет у САД 2002. године. Осим злата које су доминантно освојили Плави те године, са све победом над Америма, то првенство се памти и по Радмановићевом сукобу са тадашњим селектором Светиславом Пешићем, због чега је остао без медаље. Иста је била уручена тадашњем 13. играчу Александру Смиљанићу...

„Као играчима, на том првенству нам је било важно да нас не омету политичка дешавања. Наша земља је пролазила кроз тешка времена, али и 25 година уназад. Тада смо желели да представимо нашу земљу с достојанством на репрезентативном нивоу. Те године смо имали изузетно јак тим, који је могао много тога. То смо на крају и доказали. Освајање Мундобаскета је огромно достигнуће за моју каријеру и јако сам поносан на успех који смо остварили“.

Радмановић је у даху наставио...

„У четвртфиналу смо тада победили САД. Иако Амери тада нису повели најјачи састав у то време, та победа нам је помогла да схватимо колико смо заправо моћни и да до краја задржимо висок ниво. Свима је и тада било јасно да је Америма довољно да пошаљу најјаче играче ако желе да освоје злато без проблема. Али, ми смо тада показали да је могуће да се игра против Амера. Американци су без сумње далеко најбољи кошаркаши на свету и због тога имају велику одговорност. Увек морају да играју најбоље и буду најбољи. Надам се да ће ниво кошарке у другим земљама једног дана достићи амерички ниво“.

После Сијетла Радмановића је дочекао трансфер у Лос Анђелес, где је носио дресове оба клуба из Града анђела - Клиперса и Лејкерса.

„Прелазак у Клиперсе догодио се усред сезоне, коју сам завршио сигурно и онда сам изашао на тржиште као слободан играч. Тада сам морао да изаберем опцију која је била најбоља за моју даљу каријеру. Изабрао сам Лејкерсе, јер су били изузетно заинтересовани за мене, а то је био тим који се тада борио за титулу. Била је јако велика част за мене што сам играо у једном од најбољих НБА тимова у историји“.

Радмановић је 2008. године имао прилику да се бори за шампионски прстен, али тада је круну узео Бостон.

„Били смо изузетно јаки те године, освојили Западну конференцију и са много самопоуздања ушли у плеј-оф. Али, погрешно смо распоредили снаге те године и нисмо имали довољно енергије да извучемо серију са Селтиксима. Кључан је био пораз у четвртом мечу серији, када смо били поражени на нашем терену. Свакако, то не умањује јачину Бостона те године, пошто је играо фантастично и заслужио је да буде шампион“.

Помало изненада, Влада је половином сезоне 2008/09 одлучио да напусти Лејкерсе...

„Сваки играч жели да буде на паркету и има своје минуте. Мени је било јако тешко да гледам дешавања на терену са клупе. Био сам пребачен у резерве, без да ми икада објашњен разлог, иако сам тренирао јако и био у доброј форми. После одређеног време одлучио сам да тражим од Лејкерса да ме трејдују, а они су пристали на то“.

У неколико наврата Радмановић је поменуо да му је омиљени клуб у НБА био Голден Стејт, за који је и играо у периоду од 2009. до 2011. године.

„Када сам играо у Оукленду, тим није показивао ниво игре који показује данас. Упркос свему, играли смо пред крцатим трибинама, без обзира на број победа и пораза осећали смо огромну подршку навијача и на томе сам им био јако захвалан. Такву везу нисам осетио ни у једном другом клубу. Јако ми се допадала атмосфера у и око клуба. Сада, када је клуб у огромном успону, навијачи заслужују да уживају у том моменту“.

Током своје каријере имао је прилике да игра са неким од најбољих играча у историји кошарке - од Кобија Брајанта, преко Стефа Карија, до Реја Алена, Пауа Гасола...

„Сваки од њих посебан је на свој начин. Али, најјачи утисак на мене су оставили Кари и Брајант. Они су играчи потпуно другачији од других. Брајант је посебан. Он је невероватан атлета, лудачки надарен и харизматичан вођа. На терену је могао да ради оно што многи од нас нису могли никада. Начин на који је гледао игру и радио све на терену чини га заиста посебним“, застао је Радмановић, па наставио:

„Кари је једноставан момак. Физички није најјачи, као Леброн, Коби или Мајкл Џордан. Људе попут Карија можете да видите у сваком другом дворишту. Али, Кари је невероватно талентован играч и много је радио на себи. Зато је ту где јесте“.

Извор: моззартспорт