Intervju - Radmanović: San ispunjen sa dresom Zvezde!

Vladimir Radmanović: Ispunio sam san kada sam obukao Zvezdin dres! Nekadašnji srpski as otvorio dušu i pričao o Crvenoj zvezdi, odlasku u NBA, moćnim Sijetl Supersoniksima, Lejkersima, Golden Stejtu, Kobiju Brajantu, Stefu Kariju. . .

Košarka 20.11.2017 | 21:30 Pre nepuna dva meseca, odnosno tek što se Evrobasket završio, Vladimir Radmanović je za ruske medije govorio o dešavanjima u reprezentativnoj košarci i to bez dlake na jeziku. 

S obzirom na to koliko se retko pojavljuje u javnosti i govori o detaljima svoje karijere, ono što je ispričio kazastanskim novinarima smatra se pravim raritetom. Jer, Radmanovićje pričao o Crvenoj zvezdi, odlasku u NBA, moćnim Sijetl Supersoniksima, Lejkersima, Golden Stejtu, Kobiju Brajantu, Stefu Kariju... Za početak - o svojim košarkašim počecima. 

„Svako dete koje zaigra košarku sanja da ode u NBA jednog dana. Kada sam počeo da treniram, imao sam priliku da na delu vidim neke fantastične igrače iz svoje zemlje. Svake godine sam postajao bolji, a onda sam obukao dres Crvene zvezde. Tako sam ispunio san i odlučio da odem i pokorim NBA ligu“, rekao je Radmanović kazahstanskom Pro Sportu.

Malo o tome šta ga je nateralo da zaigra u najjačoj košarkaškoj ligi sveta...

„Bio sam ohrabren pozitivnim iskustvom svojih saigrača i sunarodnika, koji su u to vreme već igrali u Sjedinjenim Američkim Državama. Te 2001. godine sam se prijavio za Draft i eto - sve je ispalo baš onako kako je trebalo. Izabran sam kao 12. pik i sećam se da sam bio nemerljivo srećan zbog toga“.

Njegov prvi NBA klub u karijeri bio je - Sijetl. Supersoniksi su u to vreme bili izuzetno jaki, ekipu je predvodio legendarni Geri Pejton, a tu su bili i asovi poput Brenta Berija, Vina Bejkera, Rašarda Luisa, Dezmonda Mejsona, kao i Radmanovićev sunarodnik i saigračPredrag Drobnjak.

„Ekipa je bila fantastično sastavljena, ali nije stigla do zasluženog uspeha. Dolaskom Reja Alena se situacija dodatno popravila i postali smo još jači. Mada u narednim godinama nismo ispunili glavne zadatke i da smo se čak i mučili za pobede u konferenciji, uspeli smo da porastemo kao tim i borimo se za plej-of konstantno. Bili smo rame uz rame sa najjačim klubovima u to vreme. Nikada neću zaboraviti vreme provedeno u Sijetlu, ne samo zato što je to moj prvi klub, već i zato što sam tamo proveo jedan od najlepših perioda karijere“.

Radmanović je govorio i o tome koliko mu je bilo teško da se kao vrlo mlad košarkaš adaptira na uslove NBA lige...

„Košarka je ista svuda. Ali, definitivno su uslovi bili drugačiji od onoga viđenog u Jugoslaviji. Na početku mi je bilo teško, jer sam bio igrač koji je dominirao u svojoj zemlji, a onda me je u NBA dočekao potpuno drugačiji ritam igre. Na početku nisam bio sprema za tako nešto, morao sam mnogo da se prilagođavam sistemu NBA. Pre svega - u fizičkom aspektu, jer je većina NBA igrača bila fizički i atletski gotovo besprekorna. Takođe, ritam i tempo igre u NBA su potpuno drugačiji. Igrači su toliko brzi i snažni da uvek moraš da budeš na oprezu i čuvaš loptu, inače ostaješ bez nje“.

Kazahtastanski novinari su Radmanovića podsetili na neke slučajeve da su stariji igrači zbijali razne šale na račun novajlija. Na primer, Kevin Garnet je svojevremeno namerno bacao lopte u gledalište i tražio od mlađih igrača da mu ih donesu...

„Tako nešto se meni nikada nije desilo. Razlog je vrlo jednostavan - moj nivo engleskog jezika u vreme dolaska u SAD bio je jako loš. Nisam razumeo mnogo toga, a stariji igrači su čak odustajali od toga da zbiju neku šalu na meni upravo zbog toga“.

Posle sasvim solidnog debija u Sijetlu, usledio je odlazak sa reprezentacijom Jugoslavije na Mundobasket u SAD 2002. godine. Osim zlata koje su dominantno osvojili Plavi te godine, sa sve pobedom nad Amerima, to prvenstvo se pamti i po Radmanovićevom sukobu sa tadašnjim selektorom Svetislavom Pešićem, zbog čega je ostao bez medalje. Ista je bila uručena tadašnjem 13. igraču Aleksandru Smiljaniću...

„Kao igračima, na tom prvenstvu nam je bilo važno da nas ne ometu politička dešavanja. Naša zemlja je prolazila kroz teška vremena, ali i 25 godina unazad. Tada smo želeli da predstavimo našu zemlju s dostojanstvom na reprezentativnom nivou. Te godine smo imali izuzetno jak tim, koji je mogao mnogo toga. To smo na kraju i dokazali. Osvajanje Mundobasketa je ogromno dostignuće za moju karijeru i jako sam ponosan na uspeh koji smo ostvarili“.

Radmanović je u dahu nastavio...

„U četvrtfinalu smo tada pobedili SAD. Iako Ameri tada nisu poveli najjači sastav u to vreme, ta pobeda nam je pomogla da shvatimo koliko smo zapravo moćni i da do kraja zadržimo visok nivo. Svima je i tada bilo jasno da je Amerima dovoljno da pošalju najjače igrače ako žele da osvoje zlato bez problema. Ali, mi smo tada pokazali da je moguće da se igra protiv Amera. Amerikanci su bez sumnje daleko najbolji košarkaši na svetu i zbog toga imaju veliku odgovornost. Uvek moraju da igraju najbolje i budu najbolji. Nadam se da će nivo košarke u drugim zemljama jednog dana dostići američki nivo“.

Posle Sijetla Radmanovića je dočekao transfer u Los Anđeles, gde je nosio dresove oba kluba iz Grada anđela - Klipersa i Lejkersa.

„Prelazak u Kliperse dogodio se usred sezone, koju sam završio sigurno i onda sam izašao na tržište kao slobodan igrač. Tada sam morao da izaberem opciju koja je bila najbolja za moju dalju karijeru. Izabrao sam Lejkerse, jer su bili izuzetno zainteresovani za mene, a to je bio tim koji se tada borio za titulu. Bila je jako velika čast za mene što sam igrao u jednom od najboljih NBA timova u istoriji“.

Radmanović je 2008. godine imao priliku da se bori za šampionski prsten, ali tada je krunu uzeo Boston.

„Bili smo izuzetno jaki te godine, osvojili Zapadnu konferenciju i sa mnogo samopouzdanja ušli u plej-of. Ali, pogrešno smo rasporedili snage te godine i nismo imali dovoljno energije da izvučemo seriju sa Seltiksima. Ključan je bio poraz u četvrtom meču seriji, kada smo bili poraženi na našem terenu. Svakako, to ne umanjuje jačinu Bostona te godine, pošto je igrao fantastično i zaslužio je da bude šampion“.

Pomalo iznenada, Vlada je polovinom sezone 2008/09 odlučio da napusti Lejkerse...

„Svaki igrač želi da bude na parketu i ima svoje minute. Meni je bilo jako teško da gledam dešavanja na terenu sa klupe. Bio sam prebačen u rezerve, bez da mi ikada objašnjen razlog, iako sam trenirao jako i bio u dobroj formi. Posle određenog vreme odlučio sam da tražim od Lejkersa da me trejduju, a oni su pristali na to“.

U nekoliko navrata Radmanović je pomenuo da mu je omiljeni klub u NBA bio Golden Stejt, za koji je i igrao u periodu od 2009. do 2011. godine.

„Kada sam igrao u Ouklendu, tim nije pokazivao nivo igre koji pokazuje danas. Uprkos svemu, igrali smo pred krcatim tribinama, bez obzira na broj pobeda i poraza osećali smo ogromnu podršku navijača i na tome sam im bio jako zahvalan. Takvu vezu nisam osetio ni u jednom drugom klubu. Jako mi se dopadala atmosfera u i oko kluba. Sada, kada je klub u ogromnom usponu, navijači zaslužuju da uživaju u tom momentu“.

Tokom svoje karijere imao je prilike da igra sa nekim od najboljih igrača u istoriji košarke - od Kobija Brajanta, preko Stefa Karija, do Reja Alena, Paua Gasola...

„Svaki od njih poseban je na svoj način. Ali, najjači utisak na mene su ostavili Kari i Brajant. Oni su igrači potpuno drugačiji od drugih. Brajant je poseban. On je neverovatan atleta, ludački nadaren i harizmatičan vođa. Na terenu je mogao da radi ono što mnogi od nas nisu mogli nikada. Način na koji je gledao igru i radio sve na terenu čini ga zaista posebnim“, zastao je Radmanović, pa nastavio:

„Kari je jednostavan momak. Fizički nije najjači, kao Lebron, Kobi ili Majkl Džordan. Ljude poput Karija možete da vidite u svakom drugom dvorištu. Ali, Kari je neverovatno talentovan igrač i mnogo je radio na sebi. Zato je tu gde jeste“.

Izvor: mozzartsport