Прича: Тај дугокоси врач у бијелој кошуљи...

У Европи, он је тек један од многих, потрошна роба. У Африци, он је човек који магистрира вуду, скида џуџу, истерује зле духове, укратко – испуњава снове.

Фудбал 15.11.2017 | 00:00 Европљанима он изгледа као зли принц из Дизнијевих цртаћа, фотогеничног лица, оштре браде и светлих очију – тачно га можете видети како баца тантруме или тражи од својих поданика да киднапују и муче главну јунакињу.

Али у Африци, где је направио име, Ерве Ренар је нешто друго. Симбол среће, дугокоси врач у белој кошуљи, који дели срећу где год се појави. Испод Сахаре, у сред ње, на Магребу, сасвим је свеједно...

Највећи успех мароканског фудбала у овом веку – свега седам дана након што је Видад Казабланка освојила Лигу шампиона Африке уследила је синоћна победа на врелом, у сваком смислу, терену у Абиџану, лаганих и сигурних 2:0 у одлучујућем мечу за пласман на Мундијал, први после 1998. године, када се, причаћемо и о томе, угасила сјајна генерација са Мустафом Хађијем, Јусефом Чипом, Нуредином Најбетом и тандемом бекова из Бенфике, Ел Хадриуи-Ел Халеж – у ствари је дело једног човека, Француза на прагу шесте деценије живота, једног од оних несталних духова, бременита их је европска историја, од сер Хенрија Стелнија и доктора Ливингстона до нашег Мића Средојевића, који су се вазда осећали боље на континенту одакле смо, кажу, сви потекли.

Они нас, у ствари, враћају коренима, ти белци који поново откривају Африку. Са тим народом се сроде, које год да је нијансе, и ретко када им успева да се уклопе на Стари континент.

Није да не покушавају: садашњи селектор Марока Ерве Ренар, можда и најуспешнији фудбалски стручњак којег ће Африка икада упознати – од тога га дели, па, рецимо полуфинале Светског првенства догодине – неколико пута се враћао кући, само да схвати да је кућа негде другде.

Био је 2014. тренер Сошоа и испао из лиге са њима (и тада је имао једну утакмицу да избори спас и славу, али су га играчи изневерили и у последњем колу доживели дебакл од Ебијана), а у Лилу се годину касније задржао још краће, свега тринаест мечева. Једном је добацио чак и до Вијетнама, ето шта ти је фудбал, али је био пре овамо него тамо...

"Проблем са Француском је што је у њој превише Француза", рекао је последњи пут када се отиснуо на континент који га је пригрлио као свог. Кисело грожђе или не, има на то право...

У Европи, он је тек један од многих, чак и ако га камере воле, има таквих тренера колико волите, и потрошна су роба.

У Африци, он је човек који магистрира вуду, скида џуџу, истерује зле духове, укратко – испуњава снове. А има ли шта лепше, посебно ако су ти снови грозничави, далеки, од оне сорте после које вам, на јави, само с разумевањем кажу да заборавите, јер нема вајде од надања...

Управо ће Ерве Ренар бити човек који ће залечити рану дугу две деценије, када на Купу нација у Либервилу, у Габону, са 8:7 на пенале у финалу победи Обалу Слоноваче. Свега неколико километара од тог стадиона, сећате се те приче ако се не сећате те трагедије, 1993. године погинуло је, у стравичној несрећи у Атлантском океану, 18 чланова можда и најталентованије генерације у историји замбијског фудбала. Колико талентоване? Онолико да су на Олимпијским играма у Сеулу 1988. тукли Италију са 4:0...

Коло Туре и Жервињо, знао је то тада Ренар, морали су да промаше пенале, али му је Обала Слоноваче опростила када им је, три године касније, у Екваторијалној Гвинеји донео други пехар првака континента.

Сада их је, у Абиџану који толико добро познаје, опет ујео за срце. Два-један за Принца Африке...

Афрички Куп нација је, иначе, његово омиљено такмичење, па су многи предвиђали да ће се протеклог јануара и фебруара, опет у Габону, догодити нечувени хет-трик. Свега неколико месеци раније, Ренар је преузео квалитетну, али дозлабога посрнулу репрезентацију Марока, прошетао се кроз групну фазу и поклекао од Египта пред сам крај меча.

Испоставило се да је то била само димна завеса, јер је на уму имао нешто много веће. Русију.

Рецепт који Француз гаји је једноставан: увек чиста и испеглана бела кошуља, каже да му то доноси срећу, а ко још у Африци није сујеверан...

Не, озбиљно сада, јесте једноставно, јер све његове екипе играју на прилично сличан начин: Ренар прво одлучи који су то фудбалери на које може да рачуна у сваком тренутку, који би погинули за њега и за земљу – један је од оних гласних, нападних селектора, са много гестикулација, са много псовки, са децибелима које упијају зидови свлачионице, али не замера му се јер носи срце на крагни своје униформе – у случају Марока то су Карим Ел Ахмади, Меди Бенатија и Ромен Сес, и тек онда експериментише са онима који имају дара, али су неухватљиви као што је неухватљив цео Црни континент.

Јака дефанзива, прописно маркирање, готово бирократска организација, нагласак на физичкој спремности (да не буде да је лицемер или Магат у покушају, Ренар никада од својих играча не тражи оно што не ради сам, па се често може видети како истрчава десети круг после напорног дрила), тактичка флексибилност и неприклањање само једној формацији, понављање прекида на тренинзима док сви затворених очију, као џедаји, не схвате где ће се лопта наћи, и макар допола одрешене руке креативцима. Мароко је завршио такмичење у својој квалификационој групи са три победе и три ремија, уз гол-разлику 11:0.

Стара је мантра да успешне тренере играчи поштују чак и када их не воле, али Ерве Ренар је и ту различит, пошто он поштује играче чак и ако их не воли: један од најбизарнијих односа има са технички најпоткованијим – не рачунајући луду главу Адела Тарабта, чијим сузама Москва највероватније неће веровати, ма колико да се чини да се његова каријера опет враћа на прави колосек у Ђенови – мароканским мајстором, Хакимом Зијехом из Ајакса.

Крајем маја, пред пријатељску утакмицу против Холандије, Зијех је одбио Ренаров позив, рекавши да никада више неће наступити за своју земљу док је води тај Француз. Ренар није био – нека из овога науче лекцију многи бивши, па богме и будући српски селектори – увређена млада, већ је и уочи тог меча рекао да Зијех по свим спортским критеријумима заслужује да буде ту и да ће урадити све да га врати у тим, чак и ако се њих двојица никада неће мирисати, јер је он једноставно потребан нацији. Тако је било: Зијех је и у Абиџану одиграо скоро цео меч и неколико пута излудео домаћине...

Ренарова играчка каријера није била импозантна: провео је осамдесете играјући бека у Кану, деведесете као слабо плаћени професионалац у трећем рангу такмичења, а пре него што се одважио да крене у тренерске воде – његов ментор и човек који ће променити живот прво Ервеу, а потом читавој Замбији, Обали Слоноваче и Мароку, био је легендарни вагабунд Клод Ле Рој; он ће му и рећи да крене његовим стопама, да га у Африци чекају неоткривена блага, да је она несрећна али је чудо, чудо, чудо, баш тако је говорио – имао је фирму за чишћење канцеларија.

Све то је неважно сада, све то изаћи ће на друго ухо сваком Мароканцу, док читава нација слави повратак на место које им, убеђени су, припада, и по старини и по квалитету.

И нико, не само због тог дугокосог врача на челу, нико у Мароку неће се помирити са тим да буду само пуки учесници Мундијала у Русији.

Јер, Мароко је прва репрезентација која је показала да се у Африци може играти опасан фудбал. У Мексику 1986. одиграли су 0:0 и са Енглеском и са Португалом, а онда тукли Пољску и као први у групи отишли у осмину финала, поставши тако прва афричка репрезентација која је прошла у други круг, и прва држава ван Европе и Америке којој ће то поћи за руком од 1966. и бизарног случаја Северне Кореје.

Већина играча који су постали хероји Рабата, Казабланке и Маракеша нису били ни рођени када је Лотар Матеус сломио срце потомцима Арапа и Бербера, срушивши Краљевину поготком пред сам крај меча; до 1998. уписаће још два наступа, и с правом сматрати себе најбољом селекцијом севера Африке, пошто ће им на југу шњур одузети прво Камерун, па Нигерија.

И те 1998, када су имали сјајан тим, Мароканцима је недостајало среће. У првом мечу у Монпељеу су надиграли Норвешку али је на крају било 2:2, а против Бразила се нису ни трудили, чувајући снагу за пресудни дуел са Шкотима.

Одували су их у Сент Етјену, толико да се ови до данас нису опоравили, било је 3:0 – успешно вече тандема Барис-Хада у шпицу – када су чули да је Бебето пробио бедем Норвешке и помислили да већ могу да славе одлазак у осмину финала. Али онда су “Атласки лавови” прободени копљем у лету: Фло је донео изједначење, а Рекдал из пенала у 89. минуту гурнуо Норвешку у нокаут-фазу.

Проћи ће, дакле, пуних двадесет година пре него што у Мароку стаса генерација кадра за освету, таман да сазри и здрави патриотизам који ће значити да мароканска деца рођена у дијаспори више неће играти за друге земље, већ ће поносно стати испод црвене заставе са зеленим печатом цара Соломона: и Меди Бенатија, и Софијан Буфал, и Јунес Белханда, и момак о којем ћемо тек да се наслушамо, Реалов нови ас у настајању, Ашраф Хакими, одгојен у Шпанији, али напијен мароканског млека.

Да не буде да се само тако “скоцкало”, постоји нешто и у организацији и стабилности: председник Фудбалског савеза Марока је бивши министар финансија те земље, Фузи Лекђа, који је имао праве идеје и који је јако близу, тврди, да земљи донесе и домаћинство Светског купа 2026. године.

Но знали су у Мароку, земљи лудој за фудбалом, да им је за тотално излечење, за мућкање свих тих различитих личности у пробитачан коктел, био неопходан један лајави, ексцентрични хећим, бели врач у белој кошуљи, који већ деценију путује континентом и магистрира вуду, скида џуџу, истерује зле духове, укратко – испуњава снове.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес