Priča: Taj dugokosi vrač u bijeloj košulji...
U Evropi, on je tek jedan od mnogih, potrošna roba. U Africi, on je čovek koji magistrira vudu, skida džudžu, isteruje zle duhove, ukratko – ispunjava snove.
Fudbal 15.11.2017 | 00:00
Ali u Africi, gde je napravio ime, Erve Renar je nešto drugo. Simbol sreće, dugokosi vrač u beloj košulji, koji deli sreću gde god se pojavi. Ispod Sahare, u sred nje, na Magrebu, sasvim je svejedno...
Najveći uspeh marokanskog fudbala u ovom veku – svega sedam dana nakon što je Vidad Kazablanka osvojila Ligu šampiona Afrike usledila je sinoćna pobeda na vrelom, u svakom smislu, terenu u Abidžanu, laganih i sigurnih 2:0 u odlučujućem meču za plasman na Mundijal, prvi posle 1998. godine, kada se, pričaćemo i o tome, ugasila sjajna generacija sa Mustafom Hađijem, Jusefom Čipom, Nuredinom Najbetom i tandemom bekova iz Benfike, El Hadriui-El Halež – u stvari je delo jednog čoveka, Francuza na pragu šeste decenije života, jednog od onih nestalnih duhova, bremenita ih je evropska istorija, od ser Henrija Stelnija i doktora Livingstona do našeg Mića Sredojevića, koji su se vazda osećali bolje na kontinentu odakle smo, kažu, svi potekli.
Oni nas, u stvari, vraćaju korenima, ti belci koji ponovo otkrivaju Afriku. Sa tim narodom se srode, koje god da je nijanse, i retko kada im uspeva da se uklope na Stari kontinent.
Nije da ne pokušavaju: sadašnji selektor Maroka Erve Renar, možda i najuspešniji fudbalski stručnjak kojeg će Afrika ikada upoznati – od toga ga deli, pa, recimo polufinale Svetskog prvenstva dogodine – nekoliko puta se vraćao kući, samo da shvati da je kuća negde drugde.
Bio je 2014. trener Sošoa i ispao iz lige sa njima (i tada je imao jednu utakmicu da izbori spas i slavu, ali su ga igrači izneverili i u poslednjem kolu doživeli debakl od Ebijana), a u Lilu se godinu kasnije zadržao još kraće, svega trinaest mečeva. Jednom je dobacio čak i do Vijetnama, eto šta ti je fudbal, ali je bio pre ovamo nego tamo...
"Problem sa Francuskom je što je u njoj previše Francuza", rekao je poslednji put kada se otisnuo na kontinent koji ga je prigrlio kao svog. Kiselo grožđe ili ne, ima na to pravo...
U Evropi, on je tek jedan od mnogih, čak i ako ga kamere vole, ima takvih trenera koliko volite, i potrošna su roba.
U Africi, on je čovek koji magistrira vudu, skida džudžu, isteruje zle duhove, ukratko – ispunjava snove. A ima li šta lepše, posebno ako su ti snovi grozničavi, daleki, od one sorte posle koje vam, na javi, samo s razumevanjem kažu da zaboravite, jer nema vajde od nadanja...
Upravo će Erve Renar biti čovek koji će zalečiti ranu dugu dve decenije, kada na Kupu nacija u Libervilu, u Gabonu, sa 8:7 na penale u finalu pobedi Obalu Slonovače. Svega nekoliko kilometara od tog stadiona, sećate se te priče ako se ne sećate te tragedije, 1993. godine poginulo je, u stravičnoj nesreći u Atlantskom okeanu, 18 članova možda i najtalentovanije generacije u istoriji zambijskog fudbala. Koliko talentovane? Onoliko da su na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. tukli Italiju sa 4:0...
Kolo Ture i Žervinjo, znao je to tada Renar, morali su da promaše penale, ali mu je Obala Slonovače oprostila kada im je, tri godine kasnije, u Ekvatorijalnoj Gvineji doneo drugi pehar prvaka kontinenta.
Sada ih je, u Abidžanu koji toliko dobro poznaje, opet ujeo za srce. Dva-jedan za Princa Afrike...
Afrički Kup nacija je, inače, njegovo omiljeno takmičenje, pa su mnogi predviđali da će se proteklog januara i februara, opet u Gabonu, dogoditi nečuveni het-trik. Svega nekoliko meseci ranije, Renar je preuzeo kvalitetnu, ali dozlaboga posrnulu reprezentaciju Maroka, prošetao se kroz grupnu fazu i poklekao od Egipta pred sam kraj meča.
Ispostavilo se da je to bila samo dimna zavesa, jer je na umu imao nešto mnogo veće. Rusiju.
Recept koji Francuz gaji je jednostavan: uvek čista i ispeglana bela košulja, kaže da mu to donosi sreću, a ko još u Africi nije sujeveran...
Ne, ozbiljno sada, jeste jednostavno, jer sve njegove ekipe igraju na prilično sličan način: Renar prvo odluči koji su to fudbaleri na koje može da računa u svakom trenutku, koji bi poginuli za njega i za zemlju – jedan je od onih glasnih, napadnih selektora, sa mnogo gestikulacija, sa mnogo psovki, sa decibelima koje upijaju zidovi svlačionice, ali ne zamera mu se jer nosi srce na kragni svoje uniforme – u slučaju Maroka to su Karim El Ahmadi, Medi Benatija i Romen Ses, i tek onda eksperimentiše sa onima koji imaju dara, ali su neuhvatljivi kao što je neuhvatljiv ceo Crni kontinent.
Jaka defanziva, propisno markiranje, gotovo birokratska organizacija, naglasak na fizičkoj spremnosti (da ne bude da je licemer ili Magat u pokušaju, Renar nikada od svojih igrača ne traži ono što ne radi sam, pa se često može videti kako istrčava deseti krug posle napornog drila), taktička fleksibilnost i nepriklanjanje samo jednoj formaciji, ponavljanje prekida na treninzima dok svi zatvorenih očiju, kao džedaji, ne shvate gde će se lopta naći, i makar dopola odrešene ruke kreativcima. Maroko je završio takmičenje u svojoj kvalifikacionoj grupi sa tri pobede i tri remija, uz gol-razliku 11:0.
Stara je mantra da uspešne trenere igrači poštuju čak i kada ih ne vole, ali Erve Renar je i tu različit, pošto on poštuje igrače čak i ako ih ne voli: jedan od najbizarnijih odnosa ima sa tehnički najpotkovanijim – ne računajući ludu glavu Adela Tarabta, čijim suzama Moskva najverovatnije neće verovati, ma koliko da se čini da se njegova karijera opet vraća na pravi kolosek u Đenovi – marokanskim majstorom, Hakimom Zijehom iz Ajaksa.
Krajem maja, pred prijateljsku utakmicu protiv Holandije, Zijeh je odbio Renarov poziv, rekavši da nikada više neće nastupiti za svoju zemlju dok je vodi taj Francuz. Renar nije bio – neka iz ovoga nauče lekciju mnogi bivši, pa bogme i budući srpski selektori – uvređena mlada, već je i uoči tog meča rekao da Zijeh po svim sportskim kriterijumima zaslužuje da bude tu i da će uraditi sve da ga vrati u tim, čak i ako se njih dvojica nikada neće mirisati, jer je on jednostavno potreban naciji. Tako je bilo: Zijeh je i u Abidžanu odigrao skoro ceo meč i nekoliko puta izludeo domaćine...
Renarova igračka karijera nije bila impozantna: proveo je osamdesete igrajući beka u Kanu, devedesete kao slabo plaćeni profesionalac u trećem rangu takmičenja, a pre nego što se odvažio da krene u trenerske vode – njegov mentor i čovek koji će promeniti život prvo Erveu, a potom čitavoj Zambiji, Obali Slonovače i Maroku, bio je legendarni vagabund Klod Le Roj; on će mu i reći da krene njegovim stopama, da ga u Africi čekaju neotkrivena blaga, da je ona nesrećna ali je čudo, čudo, čudo, baš tako je govorio – imao je firmu za čišćenje kancelarija.
Sve to je nevažno sada, sve to izaći će na drugo uho svakom Marokancu, dok čitava nacija slavi povratak na mesto koje im, ubeđeni su, pripada, i po starini i po kvalitetu.
I niko, ne samo zbog tog dugokosog vrača na čelu, niko u Maroku neće se pomiriti sa tim da budu samo puki učesnici Mundijala u Rusiji.
Jer, Maroko je prva reprezentacija koja je pokazala da se u Africi može igrati opasan fudbal. U Meksiku 1986. odigrali su 0:0 i sa Engleskom i sa Portugalom, a onda tukli Poljsku i kao prvi u grupi otišli u osminu finala, postavši tako prva afrička reprezentacija koja je prošla u drugi krug, i prva država van Evrope i Amerike kojoj će to poći za rukom od 1966. i bizarnog slučaja Severne Koreje.
Većina igrača koji su postali heroji Rabata, Kazablanke i Marakeša nisu bili ni rođeni kada je Lotar Mateus slomio srce potomcima Arapa i Berbera, srušivši Kraljevinu pogotkom pred sam kraj meča; do 1998. upisaće još dva nastupa, i s pravom smatrati sebe najboljom selekcijom severa Afrike, pošto će im na jugu šnjur oduzeti prvo Kamerun, pa Nigerija.
I te 1998, kada su imali sjajan tim, Marokancima je nedostajalo sreće. U prvom meču u Monpeljeu su nadigrali Norvešku ali je na kraju bilo 2:2, a protiv Brazila se nisu ni trudili, čuvajući snagu za presudni duel sa Škotima.
Oduvali su ih u Sent Etjenu, toliko da se ovi do danas nisu oporavili, bilo je 3:0 – uspešno veče tandema Baris-Hada u špicu – kada su čuli da je Bebeto probio bedem Norveške i pomislili da već mogu da slave odlazak u osminu finala. Ali onda su “Atlaski lavovi” probodeni kopljem u letu: Flo je doneo izjednačenje, a Rekdal iz penala u 89. minutu gurnuo Norvešku u nokaut-fazu.
Proći će, dakle, punih dvadeset godina pre nego što u Maroku stasa generacija kadra za osvetu, taman da sazri i zdravi patriotizam koji će značiti da marokanska deca rođena u dijaspori više neće igrati za druge zemlje, već će ponosno stati ispod crvene zastave sa zelenim pečatom cara Solomona: i Medi Benatija, i Sofijan Bufal, i Junes Belhanda, i momak o kojem ćemo tek da se naslušamo, Realov novi as u nastajanju, Ašraf Hakimi, odgojen u Španiji, ali napijen marokanskog mleka.
Da ne bude da se samo tako “skockalo”, postoji nešto i u organizaciji i stabilnosti: predsednik Fudbalskog saveza Maroka je bivši ministar finansija te zemlje, Fuzi Lekđa, koji je imao prave ideje i koji je jako blizu, tvrdi, da zemlji donese i domaćinstvo Svetskog kupa 2026. godine.
No znali su u Maroku, zemlji ludoj za fudbalom, da im je za totalno izlečenje, za mućkanje svih tih različitih ličnosti u probitačan koktel, bio neophodan jedan lajavi, ekscentrični hećim, beli vrač u beloj košulji, koji već deceniju putuje kontinentom i magistrira vudu, skida džudžu, isteruje zle duhove, ukratko – ispunjava snove.
Izvor: mozzartsport
Foto: Action Images
Komentari / 0
Ostavite komentar