Прича: Мали мађионичар којем не нестаје осмјех са лица...

Никада није био толико атрактиван да постане први избор код већине фудбалских навијача, никада није био толико популаран у медијима нити се трудио да се експонира, никада прва звезда у екипи, никада довољно признати, али велики мајстор и човек који је својом појавом враћао радост игрању фудбала.

Фудбал 06.11.2017 | 00:00 "Доктор ми је рекао – буди срећан ако будеш могао да шеташ са сином по дворишту".

Та 2013. за многе није била добра – шокирале су нас вести о терористичком нападу током Бостонског маратона, ужасне олује и земљотреси однели су хиљаде живота на Филипинима, Сједињене Државе суочавале су се са снажним торнадима, фанови су плакали након трагичне смрти Пола Вокера, а напустио нас је и један од највећих бораца за људска права – Нелсон Мандела.

Почетком септембра исте године фудбалска репрезентација Шпанија отпутовала је у Женеву на пријатељски меч са Чилеом, што је, испоставиће се, био почетак драме једног од најзанимљивијих играча у последњих десетак година. Једног од ретких који се једнако служи обема ногама у тој мери да, не само да се не либи да шутира левом или десном ногом, већ и изводи слободњаке и ударце из угла.

Одиграо је свих 90 минута у ремију (2:2) не знајући да ће, колико год невероватно и тужно звучало, каријера бити најмање што ће му један ситан ударац у зглоб угрозити. Сантјаго Касорла Гонсалес, омалени Астуријанац којег сви знамо по широком осмеху и надимку Санти, од тог тренутка је био осуђен да живи са болом.

"У почетку сам успевао боље да трпим бол – загрејао бих се и могао бих да играм, али бих при првој паузи, па и у полувремену утакмица када бих се мало 'охладио', плакао од болова", рекао је 'мали мађионичар'.

Како то обично бива, у једном безазленом дуелу са иначе оштрим и пргавим Чилеанцима, зарадио је пукотину у кости стопала која ће касније произвести много веће проблеме.

Иза себе је имао већ две озбиљније повреде, морао је да паузира више од месец дана, да би се две године касније поново нашао на операциономстолу због кидања спољашњег лигамента колена. И опет, нестварно звучи да, упркос томе што је знао да га чека четири месеца паузе, није могао ни да замисли да је то тек почетак мрачног тунела.

По повратку на терен проблеми са скочним зглобом су се наставили, али времена није било – играо је "преко бола" у жељи да задржи место у стартној постави Арсенала, све дубље тонући у "живо блато" повреде. Скоро 13 месеци после операције колена подвргнут је још једној, а нешто што је требало да буде рутински захват у пределу табана, испоставило се као могући почетак краја за Касорлу.

"Наставио сам да играм и говорили су ми да је све у реду. Проблем је настао јер ране нису довољно зарасле, поново су се отвориле и инфицирале. Била је то безнадежна ситуација, повреда која претходно није постојала у свету фудбала".

Иако је било јасно да нешто није у реду, доктори су му константно говорили да нема потребе да брине, због чега је настављао да игра и стање се из дана у дан погоршавало. Гангрена је већ добрано захватила горњи део пете, а као подсетник из најмрачнијег доба свог живота чува фотографију на којој се, кроз раздвојено месо, и физички може видети тетива.

У интервјуу за шпанску "Марку" открио је да је, у тренутку када је направио споменуту фотографију, раскрстио са енглеским лекарима и обратио се Микелу Санчесу, доктору из Виторије, којем је поверио свој живот

Речима је обично тешко описати како се људи осећају и колико физички пате, неке податке је тешко поверовати када се преносе из друге-треће руке, зато је најбоље да вам ово Санти сам каже:

"Доктор је видео да сам имао ужасну инфекцију, да ми је кост пете оштећена и да је ахилова тетива нагрижена. Недостајало ми је 8 центиметара тетиве!".

Ампутација је била реална опција!

Први задатак било је прихватити овакву вест, пронаћи праву дијагнозу, а потом и план опоравка. Шпански лекар пронашао је три различите бактерије (једна коју је зарадио пре операције) које су изазвале тешку инфекцију и приморале га да у току једне године чак осам пута одлази "под нож". Првобитна упала је лечена антибиотицима и, када су се створили услови, дуготрајан процес операција је могао да почне.

"Никада нисам видео такав случај", признао је доктор и 29. маја извршио последњи захват репарације тетиве, као и попуњавање велике рупе у петној кости. Све то је укључивало и пресађивање коже са другог дела тела, у овом случају подлактице, на којој је имао тетоважу.

"Сваки пут када изађем из сале, мислим да ће све бити добро и да ћу се брзо вратити. Немам снагу у нози, остао сам без мишићне масе листова, тетиве су ми слабе и још радим да ми ахилова тетива буде функционална", изјавио је 32-годишњак при изласку из болнице.

Санти Касорла од јула живи одвојен од породице у хотелској соби у граду Саламанка, где Хуан Карлос Ераес, доктор репрезентације Шпаније, има физиотерапеутску клинику.

Сваког јутра је на терапијама које почињу у базену, настављају масажом, пилатесом и вожњом бицикла. Прешао је велики пут од момка који је могао да остане без ноге, до одлучног професионалца који очекује повратак на терен.

"Син ме свакога дана питана да ли ћу поново играти фудбал јер жарко жели да ме опет види на терену. Надам се да ће се то догодити брзо".

У томе му изузетно помаже велика пажња и посвећеност пријатеља и саиграча јер, како каже, тек сада је видео "ко је ко".

"Готово свакога дана добијам поруке од Андреса Инијесте, Давида Силве, Давида Виље...".

Некадашњег играча Виљареала, Рекреатива Уелве, Малаге и репрезентативца Шпаније, лондонски клуб потпуно је подржао продуживши му уговор на још једну сезону и поред вишемесечног кошмара. Арсен Венгер не жели да ризикује са важним играчем, али истиче да у другом делу сезоне Шпанца можемо очекивати на терену.

"Први знаци су позитивни, али он није играо фудбал годину и по дана. Флексибилност и покретност његовог зглоба су добри, враћа се у форму, али је тешко одредити тачан датум повратка и без икаквих препрека. Није у тренингу и биће му потребно неколико утакмица са резервним тимом. Неће се вратити сигурно пре Божића, зато га нисам пријавио за Лигу Европе, али после тога вероватно", казао је менаџер Арсенала.

Открио је да, пуне две године колико траје агонија ниједном није заплакао, за разлику од брата и чланова породице, већ је задржао онај препознатљиви, искрени осмех. Њега нема на фудбалским теренима, али је упућен сваком комшији, продавцу и клинцу на улицама Саламанке који желе аутограме. Искра у оку тиња, жеља за фудбалом је огромна и новинари "Марке", који су га посетили, остали су у чуду како толико снаге, воље, квалитета и позитвне енергије може да стане у 165 центиметара висине.

"Нећу дати то задовољство онима који не желе да више не играм фудбал. ВРАТИЋУ СЕ", његов је "статус" на друштвеној мрежи "Wхатсапп".

Уверени смо да хоће – биће то право Божићно чудо!



Извор: Б92