ЛЕ: Е, 'ајмо сад мало о фудбалу!

Ако су падали Реал, Манчестер, Рома, што не би и тај Скендербег? Партизан вечерас (19. 00, РТС 1) сам себи црта пут пут у Групи Б Лиге Европе.

Фудбал 02.11.2017 | 17:00 А сад нешто сасвим другачије. О ономе шта ће бити - шта сме, шта не - трактати су написани. Ко досад није схватио тешко ће и данас утувити у главу како мора да се понаша. Због себе и због других. Није ово још једно упозорење навијачима каква су данима стизала из Хумске, него покушај да се лоцира Парни ваљак у дану кад може сам себе да примакне циљу или да остане заглављен у блату овдашњег фудбала.

Да докаже себи, а покаже другима да је способан да буде у друштву Динама из Кијева и да стави до знања Скендербегу да није исти ниво.

У Албанији то није урадио. Ово му је друга шанса. Поправни испит. Низ питања на које Партизан мора да одговори, од којих је примарно да ли је летос стварно формирао тим способан да се пласира у нокаут фазу Лиге Европе. Ако му је тамо место онда је Скендербег тек успутна станица, ривал ког се нико неће сећати, тим налик Егалеу из 2005, састав који нема ниједног фудбалера да би се од њега зазирало и зато црно-бели немају ниједан изговор да га не разоружају.

Што би у једној емисији рекао Милан Живадиновић: „па, ваљда ћемо добити првака Албаније“. Нити је Скендербег првак, нити је Живадиновић годинама релавантан фудбалски фактор, али је овде погодио суштину. Јер, клуб који у својој историји има скалпове Реал Мадрида, Манчестер јунајтеда, Роме, Селтика, Спортинга мора да тежи да опет буде у друштву истих - у Лиги шампиона сутра, прекосутра - а не да се плаши представника земље која нас је једном испровиоцирала и узела бодове пред носом, али кад смо се дозвали памети као репрезентација показали јој да нам још није ни до колена, макар играли у другој брзини.

То је поента вечерашњег сусрета. Ако Зоран Тошић, Марко Јанковић, Огњен Ожеговић или неко четврти погоде за славље против Скендербега (19.00, РТС 1) то ће бити довољно за Партизанов опстанак у трци за пласман у наредну фазу такмичења. За вече аплауза. За сазнање да се може. Не за еуфорију, из простог разлога што гости ни по чему не могу да буду мерило вредности црно-белих. Уосталом, њих је Динамо добио у Кијеву и акоМирослав Ђукић жели заједно са Украјинцима да изађе из групе (мада, играчки Јанг Бојс је деловао најуверљивије у прва три кола) логично је да направи исти (3:1) или сличан резултат.

Е, онда је то нормално. Природно. Очекивано. Бар из визуре Гробара и српске јавности. Да наш шампион савлада тим из четвртог шешира. Најслабији у групи. Макар то било на папиру.

Чему да се нада ако то не учини?

Други је падеж да ли су партије у последњих месец дана залог великих амбиција. Партизан јесте побеђивао, али се мучио. И са Бачком и са Земуном и са Борцем. И у Елбасану. Ни на једном од тих сусрета није био убедљив да би неко од навијача или стручњака могао руку у ватру да стави да ће отписати Скендербег из трке. Једино што може јесте да надмаши себе. Да покаже како је реч о пролазним слабостима. Да заблиста као у Фелчуту (одавно није тако играо). Да одради једну утакмицу која по свим параметрима, искључиво спотске природе, мора да буде рутина за тим који претендује да игра макар шеснаестину финала Лиге Европе.

Јер, нико у Хумској 1 не жели нови Фљамуртари.

Зато је питање на које сами себи морају да одговоре сви - од Стојковића до Ожеговића - да ли желе да буду упамћени као генерација која ће после 12 година играти елиминациону фазу Лиге Европе или генерација која не може да победи Скендербег.

Жеље знају. Нека их саопште јавно. Вечерас, мало пре девет.

Извор: моззартспорт