Душан Тадић: Да нисмо добили Грузију...!

Узели би нам пасоше и забранили да се вратимо у Србију! Али добили су. . .

Фудбал 23.10.2017 | 22:00 Сузе после Грузије. Сузе радоснице. Поносан је на њих Душан Тадић. Само и кад погледа  ту фотографију после меча најежи се. Зна шта је све прошао до тог успеха. Знају сви изабраници Славољуба Муслина. Сећају се неких ранијих времена, утакмица, углавном пораза, звиждука, критика... Па зато Тадић у ауторском чланку за Yахоо Спорт каже да притисак са којим су се Орлови суочили уочи судара са Грузијом не може да се мери ни са чим у његовој каријери.

"Да нисмо победили на тој утакмици са Грузијом, да се нисмо квалификовали за Светско првенство, мислим да би нам одузели пасоше и рекли да се више не враћамо! Озбиљно", пише Тадић у рубрици "Моја прича".

"Ми смо народ који не уме да живи без притиска. Чак и да играмо против Бразила или неке друге велесиле причаћемо да смо бољи. Такви смо. Људи од нас очекују да добијамо и највеће".

Истрпели су, прегурали су и сада могу да се спремају за Русију.

"Већ ми је 28 година, тако да је ово огромна ствар за моју репрезентативну каријеру. Светско првенство је нешто што сви памте. Обезбедити пласман у Београду, пред нашим навијачима, тога ћу се ја вечно сећати".

А чега се сећа из детињства?

"Сећам се да сам гледао Југославију на Мундијалу 1998. године, албума са сличицама свих играча. Сећам се и даље тима који је играо".

Сећа се и првог пара копачки, Адидасових које му је поклонио очев пријатељ, сећа се и првог дреса. То је већ било помало трауматично искуство за дечака.

"Отац је волео Партизан, а ујак је навијао за Црвену звезду. Увек су ми давали по дрес од сваког вечитог ривала. Човече, било је тешко. Најдраћи ми је ипак дрес који сам добио кад сам имао 13 година. Са тог Мундијала 1998, име Предрага Мијатовића на леђима. Сећате се тог дреса, оног са великом крагном. Баш смо добро играли на том турниру и свуда сам носио тај дрес. И даље га имам негде у кући".

Дућа је ипак завршио у Војводини, па преко Холандије стигао до Саутемптона. Најлепша успомена из Енглеске?

"Мој победнички гол на Олд Трафорду против Манчестер јунајтеда 2015. године. На победу над Јунајтедом на страни чекали смо 28 година, а мени је било први пут да играм на Олд Трафорду. Никада нећу да заборавим тај тренутак. Никада".

Сада се нада успеху на Светском првенству. А коме као противнику?

"Један од саиграча са којим сам најближи је Седрик Соареш. Понекад скочимо до Лондона на вечеру, али сада са двоје мале деце углавном сам са породицом. Надам се да ћу Седрика видети на Мундијалу. Па нек се укрсте Португалија и Србија. Дугујемо им једну, победили су нас у квалификацијама за Европско првенство. Волео бих да им се осветим".

Извор: моззартспорт

ФОТО: Стар Спорт