Зашто смо морали јести људе

Пре тачно 45 година догодила се једна од најмрачнијих епизода преживљавања у историји. Уругвајски авион са 40 путника и 5 чланова посаде срушио се у ненасељено подручје Анда, у самој близини границе Аргентине и Чилеа. У њему је била државна рагби екипа, њихови пријатељи, породица и саардници, а авион се срушио раног јутра 13. октобра, у екстремно тешким временским условима.

Свијет 15.10.2017 | 10:34
Зашто смо морали јести људе
Од укупно 45 путника, 12 их је погинуло при самом удару у тло, а петоро их је умрло следећег јутра од последица повреда задобијених при паду. Роберто Канеса (63) један је од преживелих у несрећи, а у својој књизи о искуству које му је променило живот описао је како су јели своје страдале пријатеље да би преживели.

Рагби екипа "Цхристиан Бротхерс" из Уругваја путовала је у Чиле, а међу њима је био и Канеса, педијатар и кардиолог, који је 40 година након несреће своју исповест одлучио да подели с целим светом. Канеса је у време несреће имао 19 година. Гледајући кроз прозор авиона осетио је како нешто није у реду: Турбуленција је била све јача и авион је пропадао - никако није могао да досегне одговарајућу висину.

Иако су били у страху, путници нису ни слутили да би могло да се догоди оно најгоре, а одједном је тишину пресекао звук снажне експлозије и чуо се звук дробљења метала.

"Чврсто сам се држао за седиште и молио Богу да ме спасе. Чуо сам крике око себе, све је било пуно дима и ватре", испричао је Канеса, када је угледао је свог пријатеља Густава Зербина.

Путници су били разбацани око авиона кад да су се налазили у центру урагана.

"И ти си жив, узвикивали смо заједно. Затим смо покушали да пронађемо још преживелих. Било је јако хладно и отворили смо кофере како би пронашли топлију одећу. У то сам време био студент медицине у Уругвају. Био сам рагби фанатик и кренуо сам с тимом на утакмицу. Били смо млади, срећни и здрави, а у секунди се све променило", прича Канеса.

Лавина, која се на њих обрушила 17. дана након несреће, усмртила је још неколико људи. У наредним недељама један по један младић је умирао, а изгледи за преживљавање последњих 16 људи с авиона били су никакви. Један по један су умирали од хипотермије и глади. О трагедији је снимљен и документарни филм:

Били су заглављени на 3.600 метара надморске висине у суровом планинском терену, губили су сваку наду за спас, а и спасилачке екипе одавно су престале да верују да је неко преживео несрећу, већ су тек повремено проверавали подручје, тражећи олупину и људске остатке.

Преживели су онда учинили су оно што су мислили да никада неће. Јели су људско месо.



Сусрели су се с температурама које су досезале и до 40 степени испод нуле, покушавајући да нађу уточиште у остацима авиона, али никако нису могли да се угреју.

"То је био једини извор протеина и масти који смо имали. Било је одвратно. Осећао сам се понижено. Достојанство ми је било на поду. Морао сам да зграбим комад меса свог пријатеља и поједем га да бих преживео. Кроз очи нашег цивилизованог друштва, то је била језива и одвратна одлука", рекао је Канеса.
Температуре су биле јако ниске и смрзавали су се. Нису лако донели одлуку да једу месо погинулих, али нису могли другачије.

"Ломио сам се. У том сам се тренутку питао да ли је боље да умрем. Сетио сам се мајке и пожелео да се што пре вратим кући. Тада сам имао и девојку Лауру с којом данас имам троје деце. Прогутао сам комад и то је био огроман корак ", рекао је Канеса и нагласио да му је највећу снагу улила жеља да његова мајка не пролази бол због губитка сина, бол какву је он осетио док је губио пријатеље, пише "Даилy Маил".

Спашени су тек након 72 дана и то након што су се Канеса и Нандо Парадо спустили у долину и пронашли помоћ. Требало је проћи два месеца да схвате, ако се не спасе сами, нико други неће.

"Поздравили смо се и с првим знацима свитања кренули у нашу смртоносну мисију. Имали смо на себи неколико пуловера и панталона. Без проблема смо их навукли јер смо већ изгубили јако пуно килограма. На леђима смо имали импровизоване вреће за спавање од изолационих влакана авиона. Носио сам и рагби чарапу са пуно хране - траке смрзнутог људског меса које смо одрезали, с много муке и бола у души, с тела наших смрзнутих пријатеља. Мој пријатељ Нандо и ја носили смо рагби чизме, јастуке из авиона користили смо као скије, а сваки је носио комад конопца и штап. Искрено, нисмо имали појма шта би све могло да нам затреба за такав пут. Планина је стајала пред нама попут зида, а ваздух толико редак да смо морали да стајемо на сваких неколико корака ", описао је Роберто Канеса.

Били су уверени да ће умрети на свом путу, но одлучили су како је то боље него остати крај олупине, једући своје пријатеље и познанике све док више ништа не остане, умирући од глади.

Ум и тело почели су да нас издају седмог дана.

"Кожа ми је попримила зеленкасту боју, а прсти су почели да црне од хипотермије. Но, тог дана било је 16.15 сати, а сунце је још увек сјало. Морало је нестати пре пола сата. Нандо, то значи да смо можда сишли с планине! Тамо! Тамо је излаз, узвикнуо сам. Ноћ је пала у 19.12 сати", написао је Канеса у књизи.

Идућег јутра и даље су се спуштали с планине - угледали су првог гуштера, прво зеленило, срушено дрвеће, отиске чизама...

- Успећемо, зар не? - упитао је Нандо свог пријатеља.

Стигли су у цивилизацију, кад су с друге стране реке угледали каубоја. Нису знали како да пређу реку, а он им је добацио камен завезан за папир и оловку. На њему су написали ко су и шта им се догодило. Он се вратио с још коња, те су тако спашени. Једна од најгорих ствари коју су морали да ураде била је суочавање са свиме што се горе догодило - нарочито канибализмом.

"Када сам дошао кући у Уругвај, ходао сам од врата до врата мојих пријатеља и објашњавао њиховим породицама шта смо све преживели и зашто смо морали учинити то што смо учинили да бисмо остали живи", написао је Канеса.

Описао је и како је посетио Густава и Ракел Николич, чији је син био тешко повређен и умро је у лавини која је погодила авион након несреће. Када је схватио да ће умрети написао је писмо својој девојци у којем између осталог стоји да је на крају крајева "једино душа важна" и да своје тело нуди онима који имају шансе да преживе.

(Дејли Мејл)

Коментари / 2

Оставите коментар
Name

Разлика

15.10.2017 11:11

Културолоске разлике и засто ми нецемо бити они, засто они не могу као ми. умри као јунак пријатељу. не зиви као црв..

ОДГОВОРИТЕ
Name

Ст

16.10.2017 09:03

Каква болест, радије би умро, реално..

ОДГОВОРИТЕ