Новица "убица": Млађе морам да заразим Партизаном!

Кошаркаш Партизана Новица Величковић причао је за "Вице" о својој каријери, надимку, повредама и репрезентацији.  Капитен Партизана у интервјуу за "Вице" открио ког дана и како је добио свој познати надимак и како и данас, са 30 година, емотивно доживљава наступе у црно-белом. "Морам да их све заразим".

Кошарка 12.10.2017 | 22:45 Новица Величковић почео је овог октобра осму такмичарску сезону у којој је члан Партизана.

Као капитен и најискуснији играч црно-белих, некадашњи кошаркаш Реала и бивши репрезентативац лидер је састава Мирослава "Муте Николића", који ће ове среде почети учешће у Еврокупу.

Оно што Величковића чини лидером и нове екипе тима из Хумске веће је и од његове кошаркашке биографије и од његовог кошаркашког квалитета. 

Због своје емоције, коју заразно шири на све у хали, вољен је међу навијачима Партизана и поштован међу присталицама ривала.

У интервјуу за портал "Вице", Величковић је уз причу о својим почецима, интернационалној и репрезентативној каријери, говорио и о свом погледу на кошарку и приступу тој игри.

А, његов приступ подразумева модра колена и крваве лактове.

Величковић се присетио дечачких дана и бројних занимљивих ситуација приликом пробијања до првог тима, али и открио како је добио надимак "Новица убица".

"То је било после једне утакмице са Цибоном. Тад сам за веома кратак период преломио меч својом агресивношћу, бацао сам се, украо неколико живих лопти, мислим да је то било или полуфинале или финале Јадранске, Пеђа Дробњак је играо за нас. Неко је дрекнуо са трибине ‘Новица убица’ и тако је остало. Мислим да сам за пет минута дао петнаест поена, буквално све на агресију", рекао је за "Вице" Новица Величковић. 

Он је објаснио да су ‘црно-бели’ увек умели да цене играче који играју са великом жељом. 

"Публика је то препознала, Партизанова публика је то увек умела да награди. Скоро ме је неко питао, хоћеш ли успети да ‘заразиш’ ове садашње младе играче, и ја бих волео да моје садашње саиграче ‘заразим’ тиме. Дај да се боримо, да се бијемо, иако имамо мањка талента, да их сломимо жељом. И, ако тако буде неће нас добити. Ја им то стално кажем – неће нас добити нико", открио је своју филозовију, а онда наставио: 

"Они који долазе у Пионир, они треба да нас се плаше. Они треба да знају против кога играју, да знају да их ми чекамо. Да ћемо им стати на пут – да ћу им ја стати на пут, и ја и оно дете од осамнаест година које тек треба да научи како да се бори. Знаш, људи ме питају, шта се бацаш који ђаво, шта ће ти то. Али знаш, ја волим...публика те награди, то ти уђе у крв и такав си. Ево сад против МЗТ-а сам се бацио, развалио сам кук, а лопта бре пола у ауту била. Али мени је такав приступ дао све. Нит сам био најбољи шутер, нит сам најбоље дриблао лопту, све што сам изборио у кошарци изборио сам на тај начин. Да би постао стартер Партизана, ти си морао да покажеш борбеност – Дуле Вујошевић, рецимо, то је умео да цени. Недавно сам баш гледао неке своје клипове и видео колико сам напредовао, а све захваљујући таквом приступу". 

После дуге каријере у Европи и тешке повреде, постојала је могућност да се врати у Партизан, али је онда накратко отишао у Бамберг. 

"Партизан је тада био попуњен, а и треба разумети да сам ја играч који долази са проблемом. Добро је познато рецимо да је Дулету тренинг битнији од утакмице, знаш, а ја у том моменту нисам сигуран колико могу. А Партизан се бори за трофеје. Мени је било битно само да се ја једног дана вратим, било када. У оном моменту било ми је најбитније да играм кошарку негде". 

И одржао је своју реч – вратио се и логично је било питање какав је осећај? 

"Па, осећај је чудан. Отишао сам из Партизана који је узимао трофеје и био толико доминантан да је било тешко замислити да нас у Београду ико добије, а враћам се у тим који је завршио пети после ужасног старта. Али знаш, имао сам трему пред прву текму, чак и са 28-29 година. Излазим поново пред своје. Али ја сам то стално замишљао, да се вратим, да играм овде – ма ја то једноставно волим. Мени је навијање, амбијент, сав амбијент који вуче овај Балкан… ја то волим. Мртве атмосфере – мене то не може да напали". 

Како ће онда славни српски клуб изгледати у будућности? 

"Све је ново. Екипа је малтене скроз нова, остали смо Вања (Маринковић), Миха (Андрић) и ја. И када је ново, томе треба времена. Треба доводити младе и перспективне играче, као што је рецимо Пецарски, ево и Сани Аранитовић је ту. Треба ту стрпљења и доста гледања унапред. Не желим да ово звучи као фраза, ево понављам се, али ја морам да их ‘заразим’. Морам. Они морају да схвате шта значи играти за Партизан, каква је то обавеза и шта то значи. Они морају да знају да су на оку – одиграш лоше и одмах крене вређање по друштвеним мрежама, неке то погоди, знаш, ти тамо можеш да пишеш шта год хоћеш. Они морају да схвате да од тих седам хиљада људи у Хали, да барем 70%, ако не и јаче, њих зна кошарку, да долазе годинама ту, да су оставили младост на трибини и да они знају да препознају квалитет, да те награде. А та награда треба да се заслужи пружањем максимума сваку могућу утакмицу. Ако водиш двадесет и пет разлике, мораш да добијеш тридесет. Онај последњи шут, не смеш никога да пустиш да ти шутне, колико год водио или губио. Ти мораш да знаш шта носиш на грудима и колико је то значајно. Јер, многи велики играчи су ту играли. Сећам се кад сам ушао у први тим, па гледам ко седи у првим редовима, па се најежим. Владе Дивац ти ту седи, па ти аплаудира. Ђорђевић, па са друге стране Дуда Ивковић, па Жељко Обрадовић. Па Кићановић...све је то Партизан. Све је то оно што га чини великим".

Извор: Б92/мондо.рс