СП: Може ли Београд као Беч?

Може ли Маракана да отпева Боже правде како треба? Ипак су заслужили! Нема велике еуфорије пред одлучујући меч, али вечерас заслужују никад већу подршку!

Фудбал 09.10.2017 | 18:45 Србија је у Бечу пропустила прву меч лопту за Мундијал, вечерас је на Маракани чека друга. И последња.

Пред утакмицу „бити или не бити“ против Грузије, еуфорија не може да се мери са оном која је владала 1997. или 2005. године. Чак ни 2009. године против Француске и Румуније када је атомсфера више била академска за љубитеље фудбала, него фудбалска за огрезле навијаче... Интересовање за утакмицу против Грузије која је од великог значаја за спски фудбал је мања него тада. Или се бар такав утисак стиче. Неоправдано мања јер би пре почетка квалификација сваки Србин потписао понуду да се о директном пласману одлучује против Грузије на Маракани у последњем колу. Где ћете боље од тога? Шта ћете више?

Репрезентација је током квалификација на мишиће освајала публику, као што је освајала и бодове против ривала. Једноставно, играла је у складу са својим могућностима. И више од њих. Што добром делу навијачког пленума у Србији опет није довољно. Тражити од од екипе да игра фудбал као што су га играли Пикси, Мијат, и остали пре 18 година на Максимиру је сулудо. Није способан за то. Али се жељом, радом и уз несумњиву помоћ (заслужене) среће изборио да сам одлучује о својој судбини. О пласману на велико такмичење које се чека огромних осам година.

Србија више није тим који на средини квалификација прави оне несрећне калкулације шта коме треба, ко где треба да изгуби и који вири у туђе двориште уместо да се погледа у огледало. Србија сада одлучује сама о својој судбини. Није у ситуацији да продаје оне лажне птриче о смени генерација и „сигурној будућности“ у наредним квалификацијама. Ова Србија је раскртсила са прошлошћу. Ни будућност не делује да „паднемо у невест“. Али је битна садашњост која је ту и овде.

За почетак нам треба пласман на Мундијал. И победа над Грузијом, а шта ће касније бити нека размишљају Муслин и они који су га довели. Нека размишљају играчи који су много тога уложили да дођу у ову ситуацију и да се пласирају у Русију. Њихов образ ће бити на талону. А тамо свакако не могу да буду гори него што смо то били на Мундијалу 2006. године. Не могу да буду ни много лошији од оних који су играли у Јужној Африци 2010. године и хватали лопте рукама по шеснаестерцу.

За то што су до сада урадили, момци са горопадним надимком Орлови заслужују поштовање какво нису имали у претходних осам година. Начин на који то раде, стил игре и остало су детаљи и ствар укуса. А укус не би требало да буде испред националног интереса.

Ако вечерас падне Грузија, сигурно ћемо се сви наредног лета осећати лепше, него прошлог док смо гледали Албанце како играју на ЕП. А ми поред телевизора бирамо за чију туђу репрезентацију да навијамо... Када се Албанци са оном неукусном игром пласирају на велико такмичење, онда им многи одају признање јер „су изгинули“ и „боре се“. Када се Италијани провуку „жабарски“ онда је то део културе, менталитета и стил игре. Када Португалци освоје ЕП са две честите партије, победе на пенале, продужетке и уз помоћ свих виших сила, онда је то тактика. Када Грци освоје ЕП за најружнијим фудбалом икада, онда је то велико спартанско срце.

Зато Србија заслужује да вечерас има ветар у леђа и поштовање макар оном које гајимо према туђим репрезентацијама. Било би поштено. Не треба на силу да их идолизујемо као Деја, Мијата и оне. Не треба да им слепо верујемо као једној несрећној идеји коју је ИлијаПетковић посејао пре десетак година. Не треба да у Муслина гледамо као у Бога. Као што смо гледали у Радомира Антића и мислили да ће његов генијални ум да нацрта нешто на табли, а Србија ће одмах да постигне два гола. Само треба да им одамо признање и поштовање које су заслужили.

А то је управо оно што су петак урадили српски навијали у Бечу. Она врста подршке која се заслужи до краја квалификација. Махом „гастрабајтери“ из Аустрије и околних земаља жељни родне груде су домаћим српским навијачима очитали лекцију из навијања. Химна Боже правде са трибина је први пут са трибина загрмела складно и поносно. Није требало да се деле леци са паролама и речима химне. Дали су фудбалској репрезентацији оно што је заслужила до тада и што није оправдала на терену стадиона „Ернст Хапел“.

Ипак, то је био само један пораз и кредит који су опет заслужили да имају. Вечерас им је само потребно да имају сличан ветар у леђа и на Маракани. Да Срби макар једном отпевају химну како треба. Да нико не жури и нико не касни. Уз такву подршку, па било то 25.000, 35.000 или 45.000 људи, биће довољно да Србин после осам година може на неком такмичењу да навија за своју репрезентацију. А не да бира да ли ће то бити Шпанија, Италија, Немачка, или неке „фенси“ репрезентације попут Исланда или Велса.

Одавно фудбалска Србија не може да се подичи пакленом атмосфером као што је то например била на скорашњим утакмицама Црвене звезде у Европи. Немамо тај набој и не може се вештачки направити за две године. Чак ни када нам је Антић оживео репрезентацију и вратио је из пепела, није то било довољно да се та култура задржи у народу. Против Француске и Румуније је стадион био пун, али са атмосфером више „академском“ него „јужнаомеричком“. И то је показатељ који су лимити љубави између националног тима и навијача у Србији.

Ако нешто слично буде вечерас, значи ду су Муслин и његови изабраници успели. Ако још буде навијање као у Бечу, значи да су добили максимално поштовање које репрезентација Србије може да има. На њима је да га искористе у шансама каријера. Оваква прилика им се можда неће указати опет...

Извор: моззартспорт