SP: Može li Beograd kao Beč?

Može li Marakana da otpeva Bože pravde kako treba? Ipak su zaslužili! Nema velike euforije pred odlučujući meč, ali večeras zaslužuju nikad veću podršku!

Fudbal 09.10.2017 | 18:45 Srbija je u Beču propustila prvu meč loptu za Mundijal, večeras je na Marakani čeka druga. I poslednja.

Pred utakmicu „biti ili ne biti“ protiv Gruzije, euforija ne može da se meri sa onom koja je vladala 1997. ili 2005. godine. Čak ni 2009. godine protiv Francuske i Rumunije kada je atomsfera više bila akademska za ljubitelje fudbala, nego fudbalska za ogrezle navijače... Interesovanje za utakmicu protiv Gruzije koja je od velikog značaja za spski fudbal je manja nego tada. Ili se bar takav utisak stiče. Neopravdano manja jer bi pre početka kvalifikacija svaki Srbin potpisao ponudu da se o direktnom plasmanu odlučuje protiv Gruzije na Marakani u poslednjem kolu. Gde ćete bolje od toga? Šta ćete više?

Reprezentacija je tokom kvalifikacija na mišiće osvajala publiku, kao što je osvajala i bodove protiv rivala. Jednostavno, igrala je u skladu sa svojim mogućnostima. I više od njih. Što dobrom delu navijačkog plenuma u Srbiji opet nije dovoljno. Tražiti od od ekipe da igra fudbal kao što su ga igrali Piksi, Mijat, i ostali pre 18 godina na Maksimiru je suludo. Nije sposoban za to. Ali se željom, radom i uz nesumnjivu pomoć (zaslužene) sreće izborio da sam odlučuje o svojoj sudbini. O plasmanu na veliko takmičenje koje se čeka ogromnih osam godina.

Srbija više nije tim koji na sredini kvalifikacija pravi one nesrećne kalkulacije šta kome treba, ko gde treba da izgubi i koji viri u tuđe dvorište umesto da se pogleda u ogledalo. Srbija sada odlučuje sama o svojoj sudbini. Nije u situaciji da prodaje one lažne ptriče o smeni generacija i „sigurnoj budućnosti“ u narednim kvalifikacijama. Ova Srbija je raskrtsila sa prošlošću. Ni budućnost ne deluje da „padnemo u nevest“. Ali je bitna sadašnjost koja je tu i ovde.

Za početak nam treba plasman na Mundijal. I pobeda nad Gruzijom, a šta će kasnije biti neka razmišljaju Muslin i oni koji su ga doveli. Neka razmišljaju igrači koji su mnogo toga uložili da dođu u ovu situaciju i da se plasiraju u Rusiju. Njihov obraz će biti na talonu. A tamo svakako ne mogu da budu gori nego što smo to bili na Mundijalu 2006. godine. Ne mogu da budu ni mnogo lošiji od onih koji su igrali u Južnoj Africi 2010. godine i hvatali lopte rukama po šesnaestercu.

Za to što su do sada uradili, momci sa goropadnim nadimkom Orlovi zaslužuju poštovanje kakvo nisu imali u prethodnih osam godina. Način na koji to rade, stil igre i ostalo su detalji i stvar ukusa. A ukus ne bi trebalo da bude ispred nacionalnog interesa.

Ako večeras padne Gruzija, sigurno ćemo se svi narednog leta osećati lepše, nego prošlog dok smo gledali Albance kako igraju na EP. A mi pored televizora biramo za čiju tuđu reprezentaciju da navijamo... Kada se Albanci sa onom neukusnom igrom plasiraju na veliko takmičenje, onda im mnogi odaju priznanje jer „su izginuli“ i „bore se“. Kada se Italijani provuku „žabarski“ onda je to deo kulture, mentaliteta i stil igre. Kada Portugalci osvoje EP sa dve čestite partije, pobede na penale, produžetke i uz pomoć svih viših sila, onda je to taktika. Kada Grci osvoje EP za najružnijim fudbalom ikada, onda je to veliko spartansko srce.

Zato Srbija zaslužuje da večeras ima vetar u leđa i poštovanje makar onom koje gajimo prema tuđim reprezentacijama. Bilo bi pošteno. Ne treba na silu da ih idolizujemo kao Deja, Mijata i one. Ne treba da im slepo verujemo kao jednoj nesrećnoj ideji koju je IlijaPetković posejao pre desetak godina. Ne treba da u Muslina gledamo kao u Boga. Kao što smo gledali u Radomira Antića i mislili da će njegov genijalni um da nacrta nešto na tabli, a Srbija će odmah da postigne dva gola. Samo treba da im odamo priznanje i poštovanje koje su zaslužili.

A to je upravo ono što su petak uradili srpski navijali u Beču. Ona vrsta podrške koja se zasluži do kraja kvalifikacija. Mahom „gastrabajteri“ iz Austrije i okolnih zemalja željni rodne grude su domaćim srpskim navijačima očitali lekciju iz navijanja. Himna Bože pravde sa tribina je prvi put sa tribina zagrmela skladno i ponosno. Nije trebalo da se dele leci sa parolama i rečima himne. Dali su fudbalskoj reprezentaciji ono što je zaslužila do tada i što nije opravdala na terenu stadiona „Ernst Hapel“.

Ipak, to je bio samo jedan poraz i kredit koji su opet zaslužili da imaju. Večeras im je samo potrebno da imaju sličan vetar u leđa i na Marakani. Da Srbi makar jednom otpevaju himnu kako treba. Da niko ne žuri i niko ne kasni. Uz takvu podršku, pa bilo to 25.000, 35.000 ili 45.000 ljudi, biće dovoljno da Srbin posle osam godina može na nekom takmičenju da navija za svoju reprezentaciju. A ne da bira da li će to biti Španija, Italija, Nemačka, ili neke „fensi“ reprezentacije poput Islanda ili Velsa.

Odavno fudbalska Srbija ne može da se podiči paklenom atmosferom kao što je to naprimer bila na skorašnjim utakmicama Crvene zvezde u Evropi. Nemamo taj naboj i ne može se veštački napraviti za dve godine. Čak ni kada nam je Antić oživeo reprezentaciju i vratio je iz pepela, nije to bilo dovoljno da se ta kultura zadrži u narodu. Protiv Francuske i Rumunije je stadion bio pun, ali sa atmosferom više „akademskom“ nego „južnaomeričkom“. I to je pokazatelj koji su limiti ljubavi između nacionalnog tima i navijača u Srbiji.

Ako nešto slično bude večeras, znači du su Muslin i njegovi izabranici uspeli. Ako još bude navijanje kao u Beču, znači da su dobili maksimalno poštovanje koje reprezentacija Srbije može da ima. Na njima je da ga iskoriste u šansama karijera. Ovakva prilika im se možda neće ukazati opet...

Izvor: mozzartsport