У овом тиму, сви иду кроз зид за другога!

Немања Гудељ о предстојећим утакмицама са Аустријом и Грузијом, искуствима из Кине. . .

Фудбал 05.10.2017 | 21:45 Дебитовао је у националном тиму у време када је ваљда свима било мучно да долазе на репрезентативне утакмице. После два неуспела квалификациона циклуса, баш кад је онај дрон слетео да нам сипа со на живу рану. Вероватно је и Немањи Гудељу, као и другим српским репрезентативцима, пало на памет оно чувено: шта ће ми ово у животу? Али у последњих годину дана све се променило. И у наредних неколико дана све те претрпљене трауме требало би да дођу на наплату. Била би то награда за коју је вредело патити. Пласман на Светско првенство 2018. године! И сви се у и око српског тима надају да Орлови неће чекати последњу утакмицу са Грузијом, већ да ће у петак Беч моћи да слави.

“Јесте, можемо све да решимо сад. Не вреди ни рачунати ништа, правити некакве калкулације, гледати шта други раде. Идемо да завршимо све. Да победимо“, каже Гудељ на почетку кратког интервјуа за МОЗЗАРТ Спорт.

Наравно, победу не може да обећа, али све оно што је Србија приказала у овим квалификацијама даје Орловима за право да верују да могу. Само по себи - огромна промена у односу на неке раније године.

“Највећа разлика је баш у тој атмосфери. Радимо пуно на терену, али на тој атмосфери радимо пуно и ван терена. Сви помажу један другом. Можеш ти да имаш таленат у тиму, али неће играчи један за другог да се бори тај таленат неће да искочи. А у овом тиму сви иду кроз зид за саиграча! Постоји тим. И види се то. Чак и кад губимо, враћамо се. То је најбољи показатељ. Тај амбијент, то је предуслов за успех“, истиче Гудељ, један од оних који је трпео можда и највеће незадовољство навијача.

Прво просто зато што сваки Србин за себе сматра да је најбољи селектор. Још више пошто је отишао у Кину. Фудбал на Далеком истику није баш цењен у Европи. Гудељ покушава да разбије поједине стереотипе, иако и сам признаје да је велика разлика између кинеског и првенства Холандије у којем се афирмисао.

“Првих шест или седам клубова - то је европски ниво организације. Ови остали, може боље, али ни то уопште није лоше. Види се да може доста боље, али види се и да у сваком тренутку раде на томе. Што се тиче играча, за странце знате сви какви су. Разлика је у овим домаћим фудбалерима. Они из врха имају најбоље кинеске играче. Физички су сви савршено спремни, технички потковани. Остали? Нису лошу, али фали им на тактичком плану. Зато и долазимо сви ми странци да им помогнемо. Нас је у Теди петорица, али само тројица можемо у исто време на терен. Живот јесте тотално другачији, али навикнеш се. Не зна се можда овде, али има и тамо доста наших људи“, сведочи Гудељ.

Није ипак увек лако.

“Недостаје свакоме кад немаш око себе своје људе. Гледајте, ја сам у Холандији мењао три клуба, није ми први пут да се привикавам, али тамо ти је све близу. Колима сат или два. Овамо у Кини? Ништа ту није близу. Нема оно: ’Хајде, сврати на кафу’. Код нас у Тијенђину 17.000.000 људи. Цела Холандија стане ту! Додуше, добар је град, леп, има шта да се види, а и Пекинг је пола сата брзим возом. Видео сам се са Пиксијем на кратко кад су они играли овде, са Говедарицом такође, и он је овде. Чујемо се понекад телефоном, надам се да ћемо имати више времена сад кад за неко коло они буду долазили код нас у госте. Одговара ми и то што је пред сваку репрезентативну паузу слободан викенд. Па онда добијемо неки слободан дан, стигнем да скочим и до мојих у Амстердаму“.

Лакше је у друштву, а у тако удаљеним културама странци се обично држе заједно.

“Стигао сам истог дана кад и Џон Оби Микел, па смо били цимери на тим првим припремама у Шпанији, а и сад смо увек кад смо у карантину. Он је супер момак, играмо на сличним позицијама, мада је он нешто дефанзивнији од мене, ја сам ипак више ’боx-то-боx’ играч, па често причамо о фудбалу, о утакмицама. Има шта да се чује од њега, ипак је играо у Челсију. Са мном у згради станује Идеје Браун, па сам с њим баш често заједно. Понекад ми дођу моји да не будем сам“.

Кад смо се већ дотакли породице, чули смо да је Гудељова млађа сестра прилично талентована тенисерка?

“Јесте. Вања има 14 година, а међу 10 или 15 је у Холандији на У15 нивоу. Игра против 17-годишњакиња, 18-годишњакиња, држи се. У том годишту је битно да игра са старијима, да учи“, поносно ће старији брат.

Била би и сека поносна кад би бату гледала у Русији. И не само она.

Извор: моззартспорт