U ovom timu, svi idu kroz zid za drugoga!

Nemanja Gudelj o predstojećim utakmicama sa Austrijom i Gruzijom, iskustvima iz Kine. . .

Fudbal 05.10.2017 | 21:45 Debitovao je u nacionalnom timu u vreme kada je valjda svima bilo mučno da dolaze na reprezentativne utakmice. Posle dva neuspela kvalifikaciona ciklusa, baš kad je onaj dron sleteo da nam sipa so na živu ranu. Verovatno je i Nemanji Gudelju, kao i drugim srpskim reprezentativcima, palo na pamet ono čuveno: šta će mi ovo u životu? Ali u poslednjih godinu dana sve se promenilo. I u narednih nekoliko dana sve te pretrpljene traume trebalo bi da dođu na naplatu. Bila bi to nagrada za koju je vredelo patiti. Plasman na Svetsko prvenstvo 2018. godine! I svi se u i oko srpskog tima nadaju da Orlovi neće čekati poslednju utakmicu sa Gruzijom, već da će u petak Beč moći da slavi.

“Jeste, možemo sve da rešimo sad. Ne vredi ni računati ništa, praviti nekakve kalkulacije, gledati šta drugi rade. Idemo da završimo sve. Da pobedimo“, kaže Gudelj na početku kratkog intervjua za MOZZART Sport.

Naravno, pobedu ne može da obeća, ali sve ono što je Srbija prikazala u ovim kvalifikacijama daje Orlovima za pravo da veruju da mogu. Samo po sebi - ogromna promena u odnosu na neke ranije godine.

“Najveća razlika je baš u toj atmosferi. Radimo puno na terenu, ali na toj atmosferi radimo puno i van terena. Svi pomažu jedan drugom. Možeš ti da imaš talenat u timu, ali neće igrači jedan za drugog da se bori taj talenat neće da iskoči. A u ovom timu svi idu kroz zid za saigrača! Postoji tim. I vidi se to. Čak i kad gubimo, vraćamo se. To je najbolji pokazatelj. Taj ambijent, to je preduslov za uspeh“, ističe Gudelj, jedan od onih koji je trpeo možda i najveće nezadovoljstvo navijača.

Prvo prosto zato što svaki Srbin za sebe smatra da je najbolji selektor. Još više pošto je otišao u Kinu. Fudbal na Dalekom istiku nije baš cenjen u Evropi. Gudelj pokušava da razbije pojedine stereotipe, iako i sam priznaje da je velika razlika između kineskog i prvenstva Holandije u kojem se afirmisao.

“Prvih šest ili sedam klubova - to je evropski nivo organizacije. Ovi ostali, može bolje, ali ni to uopšte nije loše. Vidi se da može dosta bolje, ali vidi se i da u svakom trenutku rade na tome. Što se tiče igrača, za strance znate svi kakvi su. Razlika je u ovim domaćim fudbalerima. Oni iz vrha imaju najbolje kineske igrače. Fizički su svi savršeno spremni, tehnički potkovani. Ostali? Nisu lošu, ali fali im na taktičkom planu. Zato i dolazimo svi mi stranci da im pomognemo. Nas je u Tedi petorica, ali samo trojica možemo u isto vreme na teren. Život jeste totalno drugačiji, ali navikneš se. Ne zna se možda ovde, ali ima i tamo dosta naših ljudi“, svedoči Gudelj.

Nije ipak uvek lako.

“Nedostaje svakome kad nemaš oko sebe svoje ljude. Gledajte, ja sam u Holandiji menjao tri kluba, nije mi prvi put da se privikavam, ali tamo ti je sve blizu. Kolima sat ili dva. Ovamo u Kini? Ništa tu nije blizu. Nema ono: ’Hajde, svrati na kafu’. Kod nas u Tijenđinu 17.000.000 ljudi. Cela Holandija stane tu! Doduše, dobar je grad, lep, ima šta da se vidi, a i Peking je pola sata brzim vozom. Video sam se sa Piksijem na kratko kad su oni igrali ovde, sa Govedaricom takođe, i on je ovde. Čujemo se ponekad telefonom, nadam se da ćemo imati više vremena sad kad za neko kolo oni budu dolazili kod nas u goste. Odgovara mi i to što je pred svaku reprezentativnu pauzu slobodan vikend. Pa onda dobijemo neki slobodan dan, stignem da skočim i do mojih u Amsterdamu“.

Lakše je u društvu, a u tako udaljenim kulturama stranci se obično drže zajedno.

“Stigao sam istog dana kad i Džon Obi Mikel, pa smo bili cimeri na tim prvim pripremama u Španiji, a i sad smo uvek kad smo u karantinu. On je super momak, igramo na sličnim pozicijama, mada je on nešto defanzivniji od mene, ja sam ipak više ’box-to-box’ igrač, pa često pričamo o fudbalu, o utakmicama. Ima šta da se čuje od njega, ipak je igrao u Čelsiju. Sa mnom u zgradi stanuje Ideje Braun, pa sam s njim baš često zajedno. Ponekad mi dođu moji da ne budem sam“.

Kad smo se već dotakli porodice, čuli smo da je Gudeljova mlađa sestra prilično talentovana teniserka?

“Jeste. Vanja ima 14 godina, a među 10 ili 15 je u Holandiji na U15 nivou. Igra protiv 17-godišnjakinja, 18-godišnjakinja, drži se. U tom godištu je bitno da igra sa starijima, da uči“, ponosno će stariji brat.

Bila bi i seka ponosna kad bi batu gledala u Rusiji. I ne samo ona.

Izvor: mozzartsport