Схватају ли чин Горана Ченгића?
Осјећам се понижено, јадно и ружно, јер девета је година како су ми обећали да ће спортска дворана на Грбавици носити име по мом сину Горану Ченгићу, каже на почетку разговора за "Независне" Наташа Зимоњић-Ченгић.
Босна и Херцеговина 04.10.2017 | 11:23
Подсјећамо, Горан Ченгић, врсни рукометаш Босне и Црвене звезде, убијен је 1992. године у току рата на Грбавици јер је хтио спасити комшију Хуснију Ћеримагића.
Одлука Општиинског вијећа Новог Сарајева није по вољи грађана, што говори и велики број негативних коментара грађана на друштвеним мрежама, али и графит који је освануо крајем прошле седмице на самој дворани, који је гласио "Дворана Горан Ченгић".
Наташа Зимоњић-Ченгић пита одборнике у општини Ново Сарајево зар дјело њеног сина не заслужује да се једна дворана зове по њему.
"Ако не заслужује, шта онда рећи, једино могу забранити да се мој син више спомиње", истиче Горанова мајка. Прича нам да има и писмо тадашњег, али и актуелног начелника Неџада Колџе, у којем наводи да је упутио иницијативу да се дворана назове по њеном сину.
"Сами су све то иницирали, а сада газе своју ријеч", каже она.
Објашњава како је девет година чекала да пронађе Горана.
"Мој брат и ја свуда смо се распитивали, тражили информације. Сјећам се када сам назвала Милошевићев кабинет. Кажем жени која ми се јавила да тражим сина, да страхујем да је убијен, а она ће мени: 'Јао, госпођо, ви сте морбидни.' Кад ми је то рекла, само сам спустила слушалицу. Шта сам друго могла да урадим. Нека је њој на част, а и свима другима", каже и додаје како је сада све ово за њу претешко.
Прича да је Горан по нарави на оца Ферида - Фићу Ченгића, који је био градоначелник Сарајева послије Другог свјетског рата.
"Он је био два пута на Голом отоку због тога што није хтио да хапси своје другове. Бранила сам га сваки пут кад би ме позвали на разговор. Не знам како и ја нисам завршила на Голом отоку и ко ме штитио", каже Наташа и додаје да је у животу имала много тешких тренутака, али да је било и оних лијепих са много љубави.
На крају је питамо шта би поручила грађанима који се боре да дворана добије име по њеном сину. "Захваљујем им што говоре у моје име, у име мога срца, Горановог брата и његових синова", а оне који нису за ту идеју само бих питала: "Зар немате толико интелекта да разумијете његов чин?"
Наташа Зимоњић-Ченгић каже да је Горану дала име по Ивану Горану Ковачићу, зато што је као млада читала његову "Јаму". "Мој Горан је био први Горан у Сарајеву. Можете мислити која је ту симболика да мој Горан настрада исто као и Иван Горан Ковачић.
Много сам читала, књига ме спасавала од свих невоља, јер сам изгубила и најмлађег сина Игора који је играо кошарку, напио се воде, прехладио се и умро.
И онда сам изгубила и Горана и да није било књиге ја бих умрла. Ту је сад мој Роћко (Родољуб), он је с посебним потребама, љекари су ми, када је са шест година добио менингитис, рекли да неће ни ходати, а он хода", објашњава Наташа.
Горанови синови Имам два прекрасна унука, Горанове синове. Прије пола године изгубили су мајку. Живе у насељу Грбавица, прича Наташа Зимоњић-Ченгић. "Један је завршио за инжењера електротехнике, други је био на праву и одустао када се Гордана разбољела.
Он није могао, мени је рекао: 'Ја не могу више, бако, на право, мени не одговара, не бих га никад ни упрошћавао, јер мени је све неправда што се око мене дешава.' И њима ово пада тешко, али су се уздигли изнад тога, не воле да се сликају и да говоре о томе", објашњава Наташа.
Извор: Независне новине
Коментари / 0
Оставите коментар