Анализа: Вријеме преиспитивања за Партизан!

Шта чека Партизан током репрезентативне паузе?

Фудбал 30.09.2017 | 22:30 Парни ваљак на раскрсници. Још није драматично, али није ни онако како би у Хумској желели да буде.

Један пораз - макар претрпљен после два гола вишка - није разлог за паничне реакције и све указује да ће на Топчидерском брду бити мирно, међутим, после утакмице са Чукаричким уследиће десетодневна пауза због репрезентативних обавеза и то је сјајна прилика да људи у Партизану преиспитају све: од струке, преко играча, до околности које ваља променити не би ли (п)остали конкурентни за пролаз у нокаут фазу Лиге Европе и одбрану трофеја у Србији.

Прво и основно, сезона је у замаху и евентуални киксеви у првенству се могу надокнадити. Уосталом, зар сами црно-бели нису то доказали лане кад су имали и већи бодовни заостатак за Црвеном звездом, да би је на крају престигли? На међународној сцени остале су им четири утакмице, од којих наредне две могу потпуно да их врате у игру за пласман на једно од прва два места. Гостовање у Албанији и судар са Скендербеуом, овога пута пред очима Гробара, нуде прилику шампиону да освоји шест бодова и практично избаци једног конкурента из трке, па би онда дуел са Јанг Бојсом, такође на домаћем терену, вероватно био кључан по питању амбиција да се презими под капом УЕФА.

То је чиста математика. Бројеви ће добити на значају само под условом да током октобарског предаха челници клуба и сам тренер Мирослав Ђукић нацртају пут којим би требало ићи. Макар то значило и неке резове.

У екипи, разуме се.

Црно-бели у последње време не личе не себе. Напад још и функционише, голови се постижу, али ако одбрана прави киксеве из категорије неопростивих, онда је то позив да се паљењем црвене лампице укаже на грешке. Није природно да најбољи појединац тима који гаји велике планове буде голман. Владимир Стојковић фантастично одрађује свој посао, међутим, репрезентативни чувар мреже има право да се запита шта раде његове колеге из последње линије минулих седмица и како је могуће да дефанзива која је деловала сигурно све до гостовања у Берну после тога потоне и на пет утакмица прими осам голова.

Можда је превише утопистички и бајковито деловало прво полувреме дуела са Динамом. Можда јавност и превише очекује од Партизана. Можда и Партизан превише очекује сам од себе. Но, то је Партизан. Можда овај тим није спреман да се такмичи на више фронтова истовремено. Можда физички не може да издржи да се трка са екипом из првог шешира. Доста „можда“ виси у ваздуху кад се поведе реч о дометима црно-белих, али - што тренери воле да кажу - делује да они тренутно немају игру на нивоу клуба светле традиције, нити рутину побеђивања какву су, на пример, стекли код претходног тренера. Чак се синоћ у Хумској 1 могло чути:

„Марко Николић ових 2:0 никад не би испустио“.

Можда и то спада под „можда“.

Осим тога што чекају да стекну аутоматизам и поново заиграју у складу са традицијом поштено је признати да Мирослав Ђукић овог часа нема ни фудбалере на које би се ослонио. Повредио се Зоран Тошић, пројектован да прави разлику баш на утакмицама каква је ова са Динамом, из строја су испали Небојша Косовић и Марко Јевтовић, па кад се окрене ка клупи он не види играча за кога може да гарантује да би донео промену у утакмици захтевног ритма каква је била у другом колу Лиге Европе.

На те кадровске надовезао се и проблем звани Сејдуба Сума, јер најскупље плаћен фудбалер у историји клуба није ни изблиза почео да оправдава уложени новац. И ту има једно „можда“, пошто је све више заговорника идеје да је Гвинејац заправо централни, а не крилни везиста где га упорно гура струка. Бивши првотимац Слована ангажован је баш ради оваквих утакмица и мада ће бити оних који ће казати „дао је по гол Олимпијакосу и Видеотону“ истина је да Партизан у Пиреју елиминисан, а у Фелчуту већ водио и пре него што је Сума погодио мрежу.

Од њега се, свакако, очекује више.

Као и од Партизана. Посебно је забрињавајуће одуство било какве реакције екипе у тренуцима кад прима голове. Да је Динаму требало четири - такав се утисак стекао - дао би и четири. Исцеђен, потрошен, уморан, тим из Хумске вапи за предахом. Добиће га. Можда му је потребна и реакција управе. Било каква, али реакција која би освестила оне који још живе у мају заборављајучи да је шампионско славље давно прошло и да ново може да се закаже само ако појединци почну да зарађују дневницу као што то на сваком мечу чиниВладимир Стојковић, а не да чекају да их репрезентативни голман спасава као у двомечу са Видеотоном, у вечитом дербију, против Јанг Бојса...

То челници морају да ураде због Партизана, као и због себе самих, да у јесен 2017. не би доживели јесен 2015, јер ако опет не буде ишло легитимно је да неко потегне и питање њихове одговорности.

Док није касно.

Извор: моззартспорт