Прича: Јерај, момак са оним у гаћама!

Чудо је лепа мала реч, некако још лепша ако је изговорите на баскијском - мирари. . .

Фудбал 22.09.2017 | 23:00 Била је та утакмица, можда сте је у плими летошњег спорта и заборавили, али била је та утакмица која, ето, на први поглед ништа никоме није значила, можда смо је зато сметнули с ума. 

Млада репрезентација Србије, они наследници позлаћених Орлића са Новог Зеланда који никако да нам покажу да им крила нису до краја скресана – хајде да се надамо да хоће, и да ће већ догодине у Русији да буде места за неке од њих – играла је 23. јуна трећи меч у својој групи Б, против “другог тима” Шпаније, јер су моћни млади Шпанци већ обезбедили пласман у полуфинале.

Било је 0:1, нису наши играли лоше, али клинци с Иберије су то решили на искуство, отишли са максималом у даље такмичење, а наши су остали, па, на трећем месту у групи, и остали без селектора, то ћемо сазнати и пре тог меча.

Али постоји један младић, скоро па дечак којем је баш то поподне значило више него иком другом. Гледао је дуел на телевизији, навијао је за своје саиграче, и кроз главу су му пролазила два питања: зашто ја нисам тамо и да ли ћу икада више заиграти фудбал?

Млади Баск Јерај Алварез требало је да буде најоптимистичнија прича Европског првенства за младе.

Само пола године раније, у децембру, дечак из Баракалда, централни бек Атлетика – када играте на тој позицији и те сте националности, онда су неминовна поређења са легендарним Андонијем Гојкоечеом, мада је Јерај много мање “месар”, који све даје на снагу, а много више решава ствари антиципацијом; старији Баски би рекли да у њему има много више Хесуса Гараја, ми млађи можемо да се присетимо Рафаела Алкорте и да не будемо много у криву – сазнао је да је она безвезна квржица на непристојном месту у ствари канцер.

Јерај, чија је каријера ишла лепим, уходаним током, навише – трећа, па друга лига у другом тиму Атлетика, па деби и стално место у постави црвено-белих са Сан Мамеса, дрес са бројем 5 – одједном је морао да погледа доле. 

Рак тестиса није наивна ствар, пре само коју годину млади Дилан Томбидес, из подмлатка Вест Хема, преминуо је од опаке болести (утолико опакије што је не очекујете), а цела Премијер лига је дрхтала над судбином Јоназа Гутијереса, мезимца навијача Њукасла. 

Није кратак списак играча који су се борили са канцером тестиса, од Џона Хартсона, којем ће се проширити и на друге делове тела, преко Љуба Пенева, који ће пропустити најбоље лето у историји бугарског фудбала и вратити се тек наредне јесени, до Нила Хариса, легенде Милвола и садашњег менаџера култног клуба. 

Некада су му на мети нападачи, али чешће бекови; истраживања нису до краја потпуна, али стручњаци закључују да ударац лопте у ниже и поносније делове мушког тела може да допринесе развоју малигних ћелија. 

Један од највећих поборника самозаштите био је, рецимо, и наш Бранислав Ивановић, који је често позирао за британске медије са рукама на међуножју. Бане је имао и јако личан разлог да се укључи у подизање свести о проблемима које фудбал са собом носи: његов пријатељ и бивши саиграч преминуо је баш од канцера тестиса.

Јерају није било ни 22 године када му је речено да ће операција бити неопходна, а њен исход неизвестан. Па ипак, овај Баск је направио чудо: свега неколико месеци након захвата којим му је из организма извађено канцерогено ткиво, вратио се на терен. 

Пролеће 2017. одиграо је као у трансу, доприневши одличном седмом месту и пласману Билбаоа у Лигу Европе; и сигурно је и због фудбалских квалитета позван да брани боје Шпаније на ЕП за младе, али било је ту и поуке и доуке за све његове вршњаке, као и за све друге.

Али њега није било на Европском првенству, иако је био спреман дрес са бројем 23, на њему пет слова и обећање селектора да ће одиграти макар један меч.

Судбина је, ако је има, ако се ишта што направи такво замешатељство и тако се сурово поигра са човеком и његовим сновима може назвати судбином – јер не звучи ли то као лепа реч?; за ово што се дешава сваког дана, свуда око нас, што уништава животе и мења стварност, треба други израз, неки са много самогласника, да одмах схватите о чему се ради – имала другачије планове.

Јерај Алварез се, дакле, нашао на списку Алберта Селадеса, отпутовао са екипом у Пољску и онда, свега пет дана пре првог меча са Македонијом (можда не би тада био у првих једанаест, али би сигурно наступио баш на оном мечу против Србије), сазнао да се канцер вратио. 

Други пут. На готово истом месту. У само пола године.

Подвргнут је хемиотерапији, његова косица и брада су ускоро нестали, од маштања да са својим вршњацима постане првак Европе остао је његов дрес, број 23, који би другари стављали поред терена пре сваке утакмице, као да је ту, са њима.

Да смо уредници српских таблоида, могли бисмо за оно што је снашло Јераја Алвареза да ставимо наслов: “Има м..а! Канцер му то неће опростити!”

А овај Баск – не брините, нећемо бити вулгарни – стварно има цојонес, или баррабилак на баскијском.

Неки други би дигли руке, схватили то као поруку одозго, неко би се предао и дозволио да га прегази малодушност. Ох, можда је и до генетике: истраживања нису до краја потпуна, али стручњаци закључују да су ти Баски стварно нешто посебно, не можеш их укалупити и не можеш их уплашити.

“Кад мислиш да си га савладао, он устане и врати се да те поново удари”, написао је на Инстаграму, тог дана када је сазнао да ће се вратити кући, да неће играти ни против Србије, ни у Пољској, можда никада више. “Али не брините, победићу и у овој борби, са подршком свих вас. А ако будем морао опет да га савладам, урадићу то, и има да устанем још хиљаду пута ако треба.”

Следећи пост на Инстаграму био је, ако је то икако могуће, још потреснији, још снажнији.

Када се 7. јула, већ са последицама хемиотерапије, појавио у тренинг-центру Атлетик Билбаоа, дочекали су га саиграчи. Сви, до једног, ошишани на ћелаво. Баш као и он. Каква слика...

У међувремену му се јавио и Серхио Арагонес, бивши голман Тенерифа и Атлетико Мадрида, који је прошао кроз сличну голготу: канцер се и њему вратио после операције, па је морао на зрачење. И успео.

Ове недеље, негде током припрема за утакмицу баш против мадридских црвено-белих на Сан Мамесу, на тренингу у Лезами појавило се познато лице. 

Јерај Алварез поново тренира; три месеца требало је овом момку да опет победи.

У наредних неколико дана, саопштио је најпопуларнији баскијски клуб а потврдио и тренерКуко Сиганда, Јерај ће се прикључити првом тиму и ускоро бити у конкуренцији за најјачи састав. 

Билбао прошлог викенда није успео да узме три бода, па шта, није ни Шпанија летос освојила Европско првенство иако је тукла наше у наизглед неважној утакмици са 1:0. 

Неважној? Ех, немојмо то три пута рећи...

Можда је Шпанији фалио баш тај момак са бројем 23, а Атлетику баш тај момак са бројем 5; или је то она судбина, хајде да је не опсујемо опет, само изабрала најбољег међу нама – неког толико храброг, толико поносног и толико непоколебљивог.

Ето њега на терену, већ сада за викенд, или оног тамо; кад год да се врати, биће то прича већа од једне утакмице, једног првенства, једног дреса, па макар он био и црвено-бели...

Чудо је лепа мала реч, некако још лепша ако је изговорите на баскијском. 

Мирари...

Извор: моззартспорт