Priča: Jeraj, momak sa onim u gaćama!

Čudo je lepa mala reč, nekako još lepša ako je izgovorite na baskijskom - mirari. . .

Fudbal 22.09.2017 | 23:00 Bila je ta utakmica, možda ste je u plimi letošnjeg sporta i zaboravili, ali bila je ta utakmica koja, eto, na prvi pogled ništa nikome nije značila, možda smo je zato smetnuli s uma. 

Mlada reprezentacija Srbije, oni naslednici pozlaćenih Orlića sa Novog Zelanda koji nikako da nam pokažu da im krila nisu do kraja skresana – hajde da se nadamo da hoće, i da će već dogodine u Rusiji da bude mesta za neke od njih – igrala je 23. juna treći meč u svojoj grupi B, protiv “drugog tima” Španije, jer su moćni mladi Španci već obezbedili plasman u polufinale.

Bilo je 0:1, nisu naši igrali loše, ali klinci s Iberije su to rešili na iskustvo, otišli sa maksimalom u dalje takmičenje, a naši su ostali, pa, na trećem mestu u grupi, i ostali bez selektora, to ćemo saznati i pre tog meča.

Ali postoji jedan mladić, skoro pa dečak kojem je baš to popodne značilo više nego ikom drugom. Gledao je duel na televiziji, navijao je za svoje saigrače, i kroz glavu su mu prolazila dva pitanja: zašto ja nisam tamo i da li ću ikada više zaigrati fudbal?

Mladi Bask Jeraj Alvarez trebalo je da bude najoptimističnija priča Evropskog prvenstva za mlade.

Samo pola godine ranije, u decembru, dečak iz Barakalda, centralni bek Atletika – kada igrate na toj poziciji i te ste nacionalnosti, onda su neminovna poređenja sa legendarnim Andonijem Gojkoečeom, mada je Jeraj mnogo manje “mesar”, koji sve daje na snagu, a mnogo više rešava stvari anticipacijom; stariji Baski bi rekli da u njemu ima mnogo više Hesusa Garaja, mi mlađi možemo da se prisetimo Rafaela Alkorte i da ne budemo mnogo u krivu – saznao je da je ona bezvezna kvržica na nepristojnom mestu u stvari kancer.

Jeraj, čija je karijera išla lepim, uhodanim tokom, naviše – treća, pa druga liga u drugom timu Atletika, pa debi i stalno mesto u postavi crveno-belih sa San Mamesa, dres sa brojem 5 – odjednom je morao da pogleda dole. 

Rak testisa nije naivna stvar, pre samo koju godinu mladi Dilan Tombides, iz podmlatka Vest Hema, preminuo je od opake bolesti (utoliko opakije što je ne očekujete), a cela Premijer liga je drhtala nad sudbinom Jonaza Gutijeresa, mezimca navijača Njukasla. 

Nije kratak spisak igrača koji su se borili sa kancerom testisa, od Džona Hartsona, kojem će se proširiti i na druge delove tela, preko Ljuba Peneva, koji će propustiti najbolje leto u istoriji bugarskog fudbala i vratiti se tek naredne jeseni, do Nila Harisa, legende Milvola i sadašnjeg menadžera kultnog kluba. 

Nekada su mu na meti napadači, ali češće bekovi; istraživanja nisu do kraja potpuna, ali stručnjaci zaključuju da udarac lopte u niže i ponosnije delove muškog tela može da doprinese razvoju malignih ćelija. 

Jedan od najvećih pobornika samozaštite bio je, recimo, i naš Branislav Ivanović, koji je često pozirao za britanske medije sa rukama na međunožju. Bane je imao i jako ličan razlog da se uključi u podizanje svesti o problemima koje fudbal sa sobom nosi: njegov prijatelj i bivši saigrač preminuo je baš od kancera testisa.

Jeraju nije bilo ni 22 godine kada mu je rečeno da će operacija biti neophodna, a njen ishod neizvestan. Pa ipak, ovaj Bask je napravio čudo: svega nekoliko meseci nakon zahvata kojim mu je iz organizma izvađeno kancerogeno tkivo, vratio se na teren. 

Proleće 2017. odigrao je kao u transu, doprinevši odličnom sedmom mestu i plasmanu Bilbaoa u Ligu Evrope; i sigurno je i zbog fudbalskih kvaliteta pozvan da brani boje Španije na EP za mlade, ali bilo je tu i pouke i douke za sve njegove vršnjake, kao i za sve druge.

Ali njega nije bilo na Evropskom prvenstvu, iako je bio spreman dres sa brojem 23, na njemu pet slova i obećanje selektora da će odigrati makar jedan meč.

Sudbina je, ako je ima, ako se išta što napravi takvo zamešateljstvo i tako se surovo poigra sa čovekom i njegovim snovima može nazvati sudbinom – jer ne zvuči li to kao lepa reč?; za ovo što se dešava svakog dana, svuda oko nas, što uništava živote i menja stvarnost, treba drugi izraz, neki sa mnogo samoglasnika, da odmah shvatite o čemu se radi – imala drugačije planove.

Jeraj Alvarez se, dakle, našao na spisku Alberta Seladesa, otputovao sa ekipom u Poljsku i onda, svega pet dana pre prvog meča sa Makedonijom (možda ne bi tada bio u prvih jedanaest, ali bi sigurno nastupio baš na onom meču protiv Srbije), saznao da se kancer vratio. 

Drugi put. Na gotovo istom mestu. U samo pola godine.

Podvrgnut je hemioterapiji, njegova kosica i brada su uskoro nestali, od maštanja da sa svojim vršnjacima postane prvak Evrope ostao je njegov dres, broj 23, koji bi drugari stavljali pored terena pre svake utakmice, kao da je tu, sa njima.

Da smo urednici srpskih tabloida, mogli bismo za ono što je snašlo Jeraja Alvareza da stavimo naslov: “Ima m..a! Kancer mu to neće oprostiti!”

A ovaj Bask – ne brinite, nećemo biti vulgarni – stvarno ima cojones, ili barrabilak na baskijskom.

Neki drugi bi digli ruke, shvatili to kao poruku odozgo, neko bi se predao i dozvolio da ga pregazi malodušnost. Oh, možda je i do genetike: istraživanja nisu do kraja potpuna, ali stručnjaci zaključuju da su ti Baski stvarno nešto posebno, ne možeš ih ukalupiti i ne možeš ih uplašiti.

“Kad misliš da si ga savladao, on ustane i vrati se da te ponovo udari”, napisao je na Instagramu, tog dana kada je saznao da će se vratiti kući, da neće igrati ni protiv Srbije, ni u Poljskoj, možda nikada više. “Ali ne brinite, pobediću i u ovoj borbi, sa podrškom svih vas. A ako budem morao opet da ga savladam, uradiću to, i ima da ustanem još hiljadu puta ako treba.”

Sledeći post na Instagramu bio je, ako je to ikako moguće, još potresniji, još snažniji.

Kada se 7. jula, već sa posledicama hemioterapije, pojavio u trening-centru Atletik Bilbaoa, dočekali su ga saigrači. Svi, do jednog, ošišani na ćelavo. Baš kao i on. Kakva slika...

U međuvremenu mu se javio i Serhio Aragones, bivši golman Tenerifa i Atletiko Madrida, koji je prošao kroz sličnu golgotu: kancer se i njemu vratio posle operacije, pa je morao na zračenje. I uspeo.

Ove nedelje, negde tokom priprema za utakmicu baš protiv madridskih crveno-belih na San Mamesu, na treningu u Lezami pojavilo se poznato lice. 

Jeraj Alvarez ponovo trenira; tri meseca trebalo je ovom momku da opet pobedi.

U narednih nekoliko dana, saopštio je najpopularniji baskijski klub a potvrdio i trenerKuko Siganda, Jeraj će se priključiti prvom timu i uskoro biti u konkurenciji za najjači sastav. 

Bilbao prošlog vikenda nije uspeo da uzme tri boda, pa šta, nije ni Španija letos osvojila Evropsko prvenstvo iako je tukla naše u naizgled nevažnoj utakmici sa 1:0. 

Nevažnoj? Eh, nemojmo to tri puta reći...

Možda je Španiji falio baš taj momak sa brojem 23, a Atletiku baš taj momak sa brojem 5; ili je to ona sudbina, hajde da je ne opsujemo opet, samo izabrala najboljeg među nama – nekog toliko hrabrog, toliko ponosnog i toliko nepokolebljivog.

Eto njega na terenu, već sada za vikend, ili onog tamo; kad god da se vrati, biće to priča veća od jedne utakmice, jednog prvenstva, jednog dresa, pa makar on bio i crveno-beli...

Čudo je lepa mala reč, nekako još lepša ako je izgovorite na baskijskom. 

Mirari...

Izvor: mozzartsport