Анализа: Командант Јовић!

"Није први пут да ме овако остављају да шутнем сам! Али од мене нећете видети дивљу кошарку".

Кошарка 05.09.2017 | 11:45 Замислили су се и највећи познаваоци кошаркашких дешавања у српском националном тиму после утакмице са Летонијом - шта се то дешава са Стефаном Јовићем? Зашто је утихнуо, где је нестао? Исто питање, само још гласније, наметнуло се после руског рулета с несрећним крајем. А он, као да је лично тако планирао, решио је да одгонетне загонетку у тренутку највећег изазова за Србију. Тачније - да експлодира и подсети све да је и те како ту и да је само чекао прави меч да засија пуним сјајем!

И ако је. Стефан је поново онај стари! Луцидан, спретан, агресиван, ефикасан. Тип-топ. Да се жаргонски изразимо - нашао се на правом месту, у право време! 

Ако сте се питали шта је то Србији недостајало против Летоније и посебно у мечу са Русијом, погледајте колону са бројем убачених поена. У првом - два, у другом - пет кошева (укупно 3/7 из игре у два меча). Дакле, више од упола мање од оног што је убацио Турској. И, да не будемо искључиви статистичари, није само питање тога колико је поена убацио. Стефан Јовић као да није био свој. Бар не у потпуности.

Био је пасиван, готово без жеље да се укључи у нападачке акције, да преузме одређену порцију одговорнисти, помогне пре свега Богдану Богдановићу и Бобану Марјановићу и улази у дуеле онако како само он зна. У онај продор с леве и десне стране због којих многе одбране не знају шта ће. Можда акције селектора Александра Ђорђевића нису биле подешене према њему, можда и циљ у те две утакмице јесте био да Јовић не буде у центру пажње, већ да искључиво разиграва саиграче. Ако је тако, онда су све дилеме решене. 

Било како, грех би био да не истакнемо да је у два уводна меча Евробаскета скупио чак 15 асистенција (7+8). Против Турске их је имао још девет, због чега је други асистент турнира, са осам завршних додавања у просеку. Ту је свој на своме. 

А против Турске је показао колико су његов офанзивни учинак и оних 15 поена заиста важни! Иако, првенствено, не треба од њега очекивати да ће у свакој партији убацивати "15+" кошева. Он није тај тип играча. Али против Турске био је попут команданта. Распоредио је српске снаге по терену, видно убрзао игру, натерао саиграче да се растрче и буду опаснији. А самим тим - да и он буде леталан. Тако је, уосталом, Србија и стигла до брзе двоцифрене разлике, уз његових пет поена и исто толико асистенција. Касније је самопоуздање градио на темељима доброг старта.

"Није први пут да ме противници тако остављају да шутнем сам. Само, не треба ми да дозволимо да један играч константно шутира кад је сам. Зато увек треба да радимо супротно од оног што противник жели. И она отворена тројка коју сам имао... Нисам се добро осећао, па нисам хтео да шутнем. Имали смо још четири играча на терену који су могли да поентирају на тих 76:76, ја мислим да је био резултат. С те стране, код мене неће бити таква кошарка, то дивљање", признао је и сам Јовић после утакмице.

И баш тако треба да се понаша. Да игра своју игру, да буде у својој зони комфора и као такав излуђује противнике. Дефанзивно, што ради готово савршено, а онда и на другој страни терена. Али треба да буде присутан и да се не либи да буде испред осталих.

"Права плејмејкерска утакмица, одиграо је феноменално. Питао ме је да ли сме да шутира, ја сам му рекао: 'Мајсторе, можеш да шутнеш и пет пута заредом'. Видели сте шта се десило. Показао је одличну игру, тачно је знао како треба да игра, избегли смо све њихове дефанзивне замке", похвалио га је селектор.

Верујемо да му није било лако. Још после виђеног из две утакмице Трофеја Београда, констатовали смо да је Стефан Јовић природна замена за прерано пензионисаног Стефана Марковића. Али не и за Милоша Теодосића, који је ипак другачији калибар плејмејкера. Са много поена у својим рукама и магије коју просипа кад год стигне. У делу разигравања саиграча не заостаје много за најбољим плејмејкером Европе, бар не у том основном делу „разигравања“, пошто је креативност нешто сасвим друго. Да не продубљујемо ову тематику још више и одлазимо од поенте... Стефан Јовић је после два лета репрезентативног система добио кључеве ове екипе у своје руке. Да, јесте Богдан Богдановић лидер ове екипе, најбољи играч и стрелац. Али Стефан Јовић је селекторов играч. Кошаркашка терминологија га види као продужену руку селектора на паркету, мозак у игри, покретачку осовину. Он је од ученика постао учитељ преко ноћи!

"Против Русије смо били много нервозни, много смо енергије потрошили зато што смо се обазирали на све судијске одлуке. Ово је рецепт, оваква игра је била потребна да наставимо даље".

И није то улога са којом Јовић није знао да се носи у прошлости. Довољне су три године рада у Црвеној звезди, највеће евролигашке и битке за шампионску круну у Јадранској лиги и Србији. Опет, клуб и репрезентација не могу да се пореде. 

Једно је када имаш целу сезону да се са неким уиграваш и правиш чврсту везу са саиграчима. У репрезентацији је 40 дана, некада чак и много мање припрема и правац у ватру! Уз све кадровске проблеме са којим се Србија суочила овог лета, било је још незгодније. Додуше, велики терет с леђа скинуло му је присуство Бобана Марјановића, Владимира Штимца, Марка Гудурића, Василија Мицића, Бранка Лазића... Момака са којима је делио Звездину свлачионицу. И њих познаје у душу. 

Са осталима је морао да се уиграва сада. И то као први организатор игре, не као замена Милошу Теодосићу, па чак и Стефану Марковићу. 

Зато и не треба вршити притисак на њега. Вратио се и то је једино што се памти и пише. Од Милана Мачвана добио је капитенску похвалу, од целе свлачионице велику захвалност зато што је искочио у први план.

Само нека тако и настави. 

Извор: моззартспорт