Analiza: Komandant Jović!

"Nije prvi put da me ovako ostavljaju da šutnem sam! Ali od mene nećete videti divlju košarku".

Košarka 05.09.2017 | 11:45 Zamislili su se i najveći poznavaoci košarkaških dešavanja u srpskom nacionalnom timu posle utakmice sa Letonijom - šta se to dešava sa Stefanom Jovićem? Zašto je utihnuo, gde je nestao? Isto pitanje, samo još glasnije, nametnulo se posle ruskog ruleta s nesrećnim krajem. A on, kao da je lično tako planirao, rešio je da odgonetne zagonetku u trenutku najvećeg izazova za Srbiju. Tačnije - da eksplodira i podseti sve da je i te kako tu i da je samo čekao pravi meč da zasija punim sjajem!

I ako je. Stefan je ponovo onaj stari! Lucidan, spretan, agresivan, efikasan. Tip-top. Da se žargonski izrazimo - našao se na pravom mestu, u pravo vreme! 

Ako ste se pitali šta je to Srbiji nedostajalo protiv Letonije i posebno u meču sa Rusijom, pogledajte kolonu sa brojem ubačenih poena. U prvom - dva, u drugom - pet koševa (ukupno 3/7 iz igre u dva meča). Dakle, više od upola manje od onog što je ubacio Turskoj. I, da ne budemo isključivi statističari, nije samo pitanje toga koliko je poena ubacio. Stefan Jović kao da nije bio svoj. Bar ne u potpunosti.

Bio je pasivan, gotovo bez želje da se uključi u napadačke akcije, da preuzme određenu porciju odgovornisti, pomogne pre svega Bogdanu Bogdanoviću i Bobanu Marjanoviću i ulazi u duele onako kako samo on zna. U onaj prodor s leve i desne strane zbog kojih mnoge odbrane ne znaju šta će. Možda akcije selektora Aleksandra Đorđevića nisu bile podešene prema njemu, možda i cilj u te dve utakmice jeste bio da Jović ne bude u centru pažnje, već da isključivo razigrava saigrače. Ako je tako, onda su sve dileme rešene. 

Bilo kako, greh bi bio da ne istaknemo da je u dva uvodna meča Evrobasketa skupio čak 15 asistencija (7+8). Protiv Turske ih je imao još devet, zbog čega je drugi asistent turnira, sa osam završnih dodavanja u proseku. Tu je svoj na svome. 

A protiv Turske je pokazao koliko su njegov ofanzivni učinak i onih 15 poena zaista važni! Iako, prvenstveno, ne treba od njega očekivati da će u svakoj partiji ubacivati "15+" koševa. On nije taj tip igrača. Ali protiv Turske bio je poput komandanta. Rasporedio je srpske snage po terenu, vidno ubrzao igru, naterao saigrače da se rastrče i budu opasniji. A samim tim - da i on bude letalan. Tako je, uostalom, Srbija i stigla do brze dvocifrene razlike, uz njegovih pet poena i isto toliko asistencija. Kasnije je samopouzdanje gradio na temeljima dobrog starta.

"Nije prvi put da me protivnici tako ostavljaju da šutnem sam. Samo, ne treba mi da dozvolimo da jedan igrač konstantno šutira kad je sam. Zato uvek treba da radimo suprotno od onog što protivnik želi. I ona otvorena trojka koju sam imao... Nisam se dobro osećao, pa nisam hteo da šutnem. Imali smo još četiri igrača na terenu koji su mogli da poentiraju na tih 76:76, ja mislim da je bio rezultat. S te strane, kod mene neće biti takva košarka, to divljanje", priznao je i sam Jović posle utakmice.

I baš tako treba da se ponaša. Da igra svoju igru, da bude u svojoj zoni komfora i kao takav izluđuje protivnike. Defanzivno, što radi gotovo savršeno, a onda i na drugoj strani terena. Ali treba da bude prisutan i da se ne libi da bude ispred ostalih.

"Prava plejmejkerska utakmica, odigrao je fenomenalno. Pitao me je da li sme da šutira, ja sam mu rekao: 'Majstore, možeš da šutneš i pet puta zaredom'. Videli ste šta se desilo. Pokazao je odličnu igru, tačno je znao kako treba da igra, izbegli smo sve njihove defanzivne zamke", pohvalio ga je selektor.

Verujemo da mu nije bilo lako. Još posle viđenog iz dve utakmice Trofeja Beograda, konstatovali smo da je Stefan Jović prirodna zamena za prerano penzionisanog Stefana Markovića. Ali ne i za Miloša Teodosića, koji je ipak drugačiji kalibar plejmejkera. Sa mnogo poena u svojim rukama i magije koju prosipa kad god stigne. U delu razigravanja saigrača ne zaostaje mnogo za najboljim plejmejkerom Evrope, bar ne u tom osnovnom delu „razigravanja“, pošto je kreativnost nešto sasvim drugo. Da ne produbljujemo ovu tematiku još više i odlazimo od poente... Stefan Jović je posle dva leta reprezentativnog sistema dobio ključeve ove ekipe u svoje ruke. Da, jeste Bogdan Bogdanović lider ove ekipe, najbolji igrač i strelac. Ali Stefan Jović je selektorov igrač. Košarkaška terminologija ga vidi kao produženu ruku selektora na parketu, mozak u igri, pokretačku osovinu. On je od učenika postao učitelj preko noći!

"Protiv Rusije smo bili mnogo nervozni, mnogo smo energije potrošili zato što smo se obazirali na sve sudijske odluke. Ovo je recept, ovakva igra je bila potrebna da nastavimo dalje".

I nije to uloga sa kojom Jović nije znao da se nosi u prošlosti. Dovoljne su tri godine rada u Crvenoj zvezdi, najveće evroligaške i bitke za šampionsku krunu u Jadranskoj ligi i Srbiji. Opet, klub i reprezentacija ne mogu da se porede. 

Jedno je kada imaš celu sezonu da se sa nekim uigravaš i praviš čvrstu vezu sa saigračima. U reprezentaciji je 40 dana, nekada čak i mnogo manje priprema i pravac u vatru! Uz sve kadrovske probleme sa kojim se Srbija suočila ovog leta, bilo je još nezgodnije. Doduše, veliki teret s leđa skinulo mu je prisustvo Bobana Marjanovića, Vladimira Štimca, Marka Gudurića, Vasilija Micića, Branka Lazića... Momaka sa kojima je delio Zvezdinu svlačionicu. I njih poznaje u dušu. 

Sa ostalima je morao da se uigrava sada. I to kao prvi organizator igre, ne kao zamena Milošu Teodosiću, pa čak i Stefanu Markoviću. 

Zato i ne treba vršiti pritisak na njega. Vratio se i to je jedino što se pamti i piše. Od Milana Mačvana dobio je kapitensku pohvalu, od cele svlačionice veliku zahvalnost zato što je iskočio u prvi plan.

Samo neka tako i nastavi. 

Izvor: mozzartsport