Анализа: СРБ - РУС 72:75... Ни одбране, ни напада...!

А сада – на поправни! Да су играчи послушали селектора и зауставили противника на мање од 70 поена цела прича би изгледала другачије, овако Србија је поражена од Русије (75:72).

Кошарка 03.09.2017 | 22:45 Танка клупа, танка одбрана, танак напад, танки живци, танка креативност... Потанко – ништа није било како треба у селекцији Србије у другом мечу на Евробаскету.

Посебно је болна чињеница да се чак и са таквом представом стигло на корак од тријумфа, форсирањем индивидуалног квалитета и појединим, ретким моментима активне тимске кошарке, али су глупости и пропусти који не смеју да се дешавају донели стручном штабу озбиљну главобољу пред наставак такмичења. 

Нема потребе превише анализирати узроке пораза – једноставно у офанзивном делу смо били лимитирани због непостојања шута са дистанце, Руси су удвајањем одсекли Богдана Богдановића из игре, а нико није био спреман да “ускочи“, само Владимир Лучић и Драган Милосављевић у неколико ретких ситуација. 

Због свега тога, цео терет је пао на леђа Бобана Марјановића, који је био генератор преокрета у првој четвртини, после почетне страховите серије Русије. Све остало није било на нивоу вицешампиона света, нарочито и фази одбране, коју селектор Александар Ђорђевић издваја као кључну ствар за успех. 

Било је заиста много ситуација у којима су руски репрезентативци остајали сами на шуту, а када би се и стигло до “човека“, праве одбране није било – касниле су руке, а то је веома пријало противницима, који су се понашали као на шутерском тренингу. 

Стегнутост и несигурност – то су ствари које треба под хитно елиминисати из глава наших репрезентативаца, а притом им усадити одговорност за сваки секунд који проводе на терену бранећи свој обруч и своју половину терена.

Времена за ламентирање над пропуштеном шансом и глупостима које су довеле до пораза нема, такмичење иде даље, а поуке морају да буду извучене.

Тренутак је да стручни штаб “затегне дисциплину“ и да не дозволи испољавање несигурности. То противници јасно виде и неће се устручавати да искористе – са све екстраординарном жељом да се савлада незванични првак Европе.

Идеална прилика за суочавање са страховима је предстојећи дуел са Турском, дворана ће бити препуна домаћих, бучних навијача, не би требало ни да помишљамо на судијски критеријум, али смо већ видели да је на Евробаскету ситуација прилично сложена у том делу.

Ово је пораз за отрежњење после низа тријумфалних мечева током припрема, а ако је већ било потребно да се деси – боље сада него у елиминационој фази, тада нема места за поправку.

За сада, машина још није у квару, али је квалитетно “заштуцала“. Срећом и захваљујући распореду, имаће екипа скоро дан и по да се одмори и рестартује, сабере и коначно схвати где је и шта и како треба да ради, где се ваља опустити, а где се ваља затегнути.

У мечу са Русијом те ствари су биле озбиљно побркане.

6 Милан Мачван – ер-бол у шуту за три поена, па поклоњено 2+1 противнику већ у следећем нападу добро осликавају партију капитена Србије. Тек на тренутке је умео да буде од користи, уписао је три асистенције, али је свега 6 убачених поена недовољно за играча који би требало да буде једна од важнијих карика у офанзиви. Уписао је и само три скока... Премало.

7 Богдан Богдановић – на себи је констатно имао два противничка играча, није ушао у добар ритам на старту меча, а промашени шутеви као да су му пољуљали самопоуздање. Заблистао је у трећој деоници, убацио чак 13 поена у том периоду, али је већину офанзивних акција морао самостално да креира и у томе је изгубио велику количину енергије.

11 Владимир Лучић – имао је партију практично идентичну оној против Летоније. Уз Богдановића се само он одважио да шутне више од једном за три поена – погодио је две тројке и уз то је био веома активан на обе стране терена. Утисак је да може и више, само када би успео да избегне беспотребно гомилање фаулова.

12 Драган Милосављевић – покушавао је да искочи из тимске летаргије и успевао је у већем делу меча. Имао је превише посла у дефанзиви, јурцао је за Шведом, а у нападу је умео да промени ритам. Чини се да може боље. Мораће. Један је од ретких репрезентативаца Србије који је заслужио прелазну оцену.

14 Стефан Бирчевић – за четири минута незапажен и неупотребљив, уписао два фаула, наравно, у свом стилу, потпуно непотребно и нерезонски.

15 Владимир Штимац – није то онај Штиме на кога смо навикли у претходним репрезентативним акцијама, вероватно је требало да има и значајнију улогу, али је већ у првом контакту са лоптом успео да је изгуби, тако да је остао залеђен на клупи.

19 Бранко Лазић – иако је требало да уштопује Шведа, дозволио му је 2+1, а остатак дуела је одгледао са клупе.

22 Василије Мицић – под хитно мора да среди главу, руку на срце није правио глупости као против Летонаца, али мора да извуче најбоље из себе, другог резервног плејмејкера немамо.

23 Марко Гудурић – ништа од оне храбрости коју је испољио против Летонаца. Можда је требало и раније да добије шансу, у моментима када се нико није усуђивао да шутне тројку. Ушао је у фрку и јурњаву и није се снашао.

24 Стефан Јовић – од свега што је урадио вероватно је за њега најважнији онај контранапад који је повео и потом асистирао на обручу за Лучића. И даље је стегнут, не усуђује се да погледа на кош, а то би морао да ради, биће лакше његовим саиграчима, па макар и промашио. На крају, имао је седам асистенција, али је вероватно могао и више од тога, само да је био смиренији.

32 Огњен Кузмић – успевао је да се како-тако избори за позицију под обручем, али му је реализација поново била катастрофална. Могао је боље, напади су били углавном усмеравани ка рекету, неке лопте је успевао да изгуби, а у осталим ситуацијама је имао двојицу, чак и тројицу противника на леђима.

51 Бобан Марјановић – демонстрирао је зашто је “шифра у игрици“. Тукли су га немилице, али се није дао уздрмати и био је далеко најопасније оружје репрезентације Србије. Ипак, не може се базирати игра само на њему, много се троши у свакој акцији и због тога има лимитирану минутажу, коју користи на феноменалан начин.



Извор: Б92