Сале: За Партизан због убијеног деде!

Александар Ђорђевић, селектор репрезентације Србије, открио је у интервјуу за Спортклуб како и због чега је постао навијач Партизана.

Кошарка 27.08.2017 | 22:15 Један од најбољих европских кошаркаша свих времена започео је каријеру у вечитом ривалу црно-бели Црвеној звезди, па одатле и прича да је у ствари навијач црвено-белих – кога је Звезда прогласила неталентованим, а он из револта почео да навија за екипу из Хумске.

"Мој отац је био тренер Црвене звезде у то време, играчи су били Мока, Капичић, Дуци Симоновић... И ја сам присуствовао чувеном дербију у Пинкију када је Дуци дао преко шездесет поена без тројке, али је Партизан победио. И данас чувам чланак из Темпа, где је писало 'син против оца'. Ћале на клупи Звезде, а ја са Партизановом заставицом и шалом навијам за Партизан", открио је Сале Национале и потом детаљно појаснио како је почео да навија за црно-беле:

"Ташта мог оца је била удата за мог деду који је био партизан и који је погинуо 1944. године. И како је био партизан, то се стално говорило и тако сам изабрао. Тада није било да се купи дрес или шал, него ми је она сашила дрес од лагане вунице. Дрес на главу, шут у задњицу и послала ме испред зграде. С једне стране црвено-бели, с друге црно-бели и ја сам отишао тамо где су били моји. Цео тај крај, Нови Београд, Џона Кенедија улица, био је пун партизановаца".

Ђорђевић каже и да је његова Основна школа "Марко Орешковић" била у 'реону' Звезда, да би касније школа припала Радничком са Црвеног крста.

"Када су се распале млађе категорије Радничког због новца, сви су кренули у Звезду или Партизан. Тренер Финац је добио посао у Звезди, где је Здравко Кубат био координатор свих селекција. Небојша Илић и ја само кренули за њим у Звезди", каже Ђорђевић и додаје да је после петнаестак дана сазнао да "није играч који има перспективу".

"И ја одем у клуб за који сам навијао и који ме је тражио да пређем, али нисам због односа према тренеру и генерацији са којом сам одрастао. Раније када сам ово причао, то је мене болело. Сујета је била погођена, али сада апсолутно разумем".

Наредно разочарање доживео је 1989. године, када га Душан Дуда Ивковић није позвао на Европско првенство.

"Моје непозивање на списак од 16 играча 1989. године пред Европско првенство од стране Дуде Ивковића који је тада био селектор... тада сам био јако љут и погођен. Уствари сад схватам да офанзивно оријентисани плејмејкер као што сам ја био, у пару са најбољим играчем Југославије у то време, Драженом Петровићем, нема никаквог смисла, него има смисла други тип плејмејкера са њим", искрен је Сале.

Управо се са Драженом Петровићем умало није потукао на окршају Цибоне и Партизана, а можда је управо и та ситуација имала утицај на Дудину одлуку.

"На једној утакмици коју смо изгубили после два продужетка у Загребу, мислим да је то било неко полуфинале, Дражен је испао у једном од тих продужетака због пет фаулова, после утакмице ми се унео у лице и рекао – 'А ти мали запамтићеш кад ћеш играти у репрезентацији", окренуо се и отишао, и онда сам ја кренуо за њим, псовао га, вређао, држали ме сви... И,од те године ја стварно нисам био у репрезентацији, да ли је то због тога или нечег другог не знам, али мени се то десило, тако да није била нека пријатна ситуација иако смо имали одличан однос, али да ли из те неке дрчности нас клинаца који смо се дрзнули да нападнемо ту моћну Цибону у то време, њега на тој позицији, његовог брата који је исто био у репрезентацији, немам појма, али то је нека истина", остао је мистериозан помало селектор.

За крај, Ђорђевић нам је приближио ситуацију са чувеног Евробаскета 1995. године – када се говорило да је, због политичке ситуације у тадашњој земљи, државни врх Хрватске забранио члановима репрезентације да се уопште упуштају у разговоре или имају било какав контакт са експедицијом Савезне републике Југославије, дојучерашњим репрезентативним друговима.

"Много смо се дружили од када смо били клинци. Кукоч је долазио и спавао код мене у Београду, ја ишао код њега у Сплит или Рађа код Дивца и обрнуто. Ми смо одрасли у искреном пријатељству и имали осећај заједништва, јер смо све прошли заједно. Од пионира до сениора. Кад су Хрвати дошли у Атину 1995. године њихов сто за ручак је био скроз десно у углу, а наш скроз у левом углу. Између нас је била Европска унија, тако смо се шалили – екипе Шпаније, Шведске и њихови столови".

Ипак, као што се може и закључити, политика није занимала момке који су били добре пријатељи, што најбоље осликава потез Дина Рађе.

"У тренутку када су улазили у хотел, Дино Рађа је пролазио поред нас и само је тихо добацио – 'Ми смо горе на другом спрату, дођите да се поздравимо ка људи'. Онако се он сакрије, уђе у лифт, ми за њим на други спрат и тамо кренемо да се грлимо и љублимо три пута, да њега не би видели у холу да се поздравља са нама. Исто тако физиотерапут репрезентације Хрватске, уђе у лифт и кад се врата затворе , да га не виде новинари Хрватске, крене да нас љуби три пута. Они нису смели да покажу другарски однос, ми нисмо имали тај проблем", закључио је Ђорђевић.

Нажалост, политика је на крају победила – Хрвати су притиснути ставом председништва сишли са победничког постоља, док смо ми славили злато, и од тада се на њега више нису вратили...



Александар Ђорђевић рођен је у Београду 26. августа 1967. године, а отац Братислав био је кошаркашки тренер.

После описаних епизода у Радничком и Црвеној звезди, Ђорђевић прелази у Партизан и предвођен тренером Жељком Обрадовићем осваја титулу првака Европе, управо његовом тројком у последњој секунди – што му је током каријере постао заштитни знак.

После девет сезона у црно-белом, одлази у Олимпију из Милана, па у Фортитудо из Болоње. Потом кратко наступа за Портланд Трејлблејзерсе, али се брзо враћа у Европу где наступа још за Барселону, мадридски Реал и Скаволини из Пезара, пре него што завршава каријеру повратком у Милано 2005. године.

Титула првака Европе коју је освојио са Партизаном једина му је у каријери, а има још и три Купа Радивоја Кораћа, две титуле првака и два национална Купа Југославије, Куп у Грчкој, као и три титуле шампиона Шпаније.

С друге стране, ништа мање блистава није му била ни репрезентативна каријера – злата са Евробаскета 1991, 1995. и 1997. године, бронза из Грчке 1987, сребро на Олимпијским играма у Атланти 1996 и титула првака планете 1998. године у Грчкој.

Тренерским послом почео је да се бави тамо где је и завршио каријеру 2006, да би после само једне сезоне уследила четворогодишња пауза и потом преузимање Бенетона из Тревиза.

Од 2013. године је селектор Србије, с тим да је у сезони 2015/2016 био тренер и атинског Панатинаикоса, док сада упоредо са националним тимом води и минхенски Бајерн.

Најзаслужнији је за повратак репрезентативне кошарке тамо где јој је и место у Србији, пошто нам је за четири године на клупи донео сребро са Игара у Рију 2016. као и вицешампионску титулу на Мундобаксету годину дана раније, а сада са својим момцима циља ново одличје...

Извор: Б92