Sale: Za Partizan zbog ubijenog dede!
Aleksandar Đorđević, selektor reprezentacije Srbije, otkrio je u intervjuu za Sportklub kako i zbog čega je postao navijač Partizana.
Košarka 27.08.2017 | 22:15
"Moj otac je bio trener Crvene zvezde u to vreme, igrači su bili Moka, Kapičić, Duci Simonović... I ja sam prisustvovao čuvenom derbiju u Pinkiju kada je Duci dao preko šezdeset poena bez trojke, ali je Partizan pobedio. I danas čuvam članak iz Tempa, gde je pisalo 'sin protiv oca'. Ćale na klupi Zvezde, a ja sa Partizanovom zastavicom i šalom navijam za Partizan", otkrio je Sale Nacionale i potom detaljno pojasnio kako je počeo da navija za crno-bele:
"Tašta mog oca je bila udata za mog dedu koji je bio partizan i koji je poginuo 1944. godine. I kako je bio partizan, to se stalno govorilo i tako sam izabrao. Tada nije bilo da se kupi dres ili šal, nego mi je ona sašila dres od lagane vunice. Dres na glavu, šut u zadnjicu i poslala me ispred zgrade. S jedne strane crveno-beli, s druge crno-beli i ja sam otišao tamo gde su bili moji. Ceo taj kraj, Novi Beograd, Džona Kenedija ulica, bio je pun partizanovaca".
Đorđević kaže i da je njegova Osnovna škola "Marko Orešković" bila u 'reonu' Zvezda, da bi kasnije škola pripala Radničkom sa Crvenog krsta.
"Kada su se raspale mlađe kategorije Radničkog zbog novca, svi su krenuli u Zvezdu ili Partizan. Trener Finac je dobio posao u Zvezdi, gde je Zdravko Kubat bio koordinator svih selekcija. Nebojša Ilić i ja samo krenuli za njim u Zvezdi", kaže Đorđević i dodaje da je posle petnaestak dana saznao da "nije igrač koji ima perspektivu".
"I ja odem u klub za koji sam navijao i koji me je tražio da pređem, ali nisam zbog odnosa prema treneru i generaciji sa kojom sam odrastao. Ranije kada sam ovo pričao, to je mene bolelo. Sujeta je bila pogođena, ali sada apsolutno razumem".
Naredno razočaranje doživeo je 1989. godine, kada ga Dušan Duda Ivković nije pozvao na Evropsko prvenstvo.
"Moje nepozivanje na spisak od 16 igrača 1989. godine pred Evropsko prvenstvo od strane Dude Ivkovića koji je tada bio selektor... tada sam bio jako ljut i pogođen. Ustvari sad shvatam da ofanzivno orijentisani plejmejker kao što sam ja bio, u paru sa najboljim igračem Jugoslavije u to vreme, Draženom Petrovićem, nema nikakvog smisla, nego ima smisla drugi tip plejmejkera sa njim", iskren je Sale.
Upravo se sa Draženom Petrovićem umalo nije potukao na okršaju Cibone i Partizana, a možda je upravo i ta situacija imala uticaj na Dudinu odluku.
"Na jednoj utakmici koju smo izgubili posle dva produžetka u Zagrebu, mislim da je to bilo neko polufinale, Dražen je ispao u jednom od tih produžetaka zbog pet faulova, posle utakmice mi se uneo u lice i rekao – 'A ti mali zapamtićeš kad ćeš igrati u reprezentaciji", okrenuo se i otišao, i onda sam ja krenuo za njim, psovao ga, vređao, držali me svi... I,od te godine ja stvarno nisam bio u reprezentaciji, da li je to zbog toga ili nečeg drugog ne znam, ali meni se to desilo, tako da nije bila neka prijatna situacija iako smo imali odličan odnos, ali da li iz te neke drčnosti nas klinaca koji smo se drznuli da napadnemo tu moćnu Cibonu u to vreme, njega na toj poziciji, njegovog brata koji je isto bio u reprezentaciji, nemam pojma, ali to je neka istina", ostao je misteriozan pomalo selektor.
Za kraj, Đorđević nam je približio situaciju sa čuvenog Evrobasketa 1995. godine – kada se govorilo da je, zbog političke situacije u tadašnjoj zemlji, državni vrh Hrvatske zabranio članovima reprezentacije da se uopšte upuštaju u razgovore ili imaju bilo kakav kontakt sa ekspedicijom Savezne republike Jugoslavije, dojučerašnjim reprezentativnim drugovima.
"Mnogo smo se družili od kada smo bili klinci. Kukoč je dolazio i spavao kod mene u Beogradu, ja išao kod njega u Split ili Rađa kod Divca i obrnuto. Mi smo odrasli u iskrenom prijateljstvu i imali osećaj zajedništva, jer smo sve prošli zajedno. Od pionira do seniora. Kad su Hrvati došli u Atinu 1995. godine njihov sto za ručak je bio skroz desno u uglu, a naš skroz u levom uglu. Između nas je bila Evropska unija, tako smo se šalili – ekipe Španije, Švedske i njihovi stolovi".
Ipak, kao što se može i zaključiti, politika nije zanimala momke koji su bili dobre prijatelji, što najbolje oslikava potez Dina Rađe.
"U trenutku kada su ulazili u hotel, Dino Rađa je prolazio pored nas i samo je tiho dobacio – 'Mi smo gore na drugom spratu, dođite da se pozdravimo ka ljudi'. Onako se on sakrije, uđe u lift, mi za njim na drugi sprat i tamo krenemo da se grlimo i ljublimo tri puta, da njega ne bi videli u holu da se pozdravlja sa nama. Isto tako fizioteraput reprezentacije Hrvatske, uđe u lift i kad se vrata zatvore , da ga ne vide novinari Hrvatske, krene da nas ljubi tri puta. Oni nisu smeli da pokažu drugarski odnos, mi nismo imali taj problem", zaključio je Đorđević.
Nažalost, politika je na kraju pobedila – Hrvati su pritisnuti stavom predsedništva sišli sa pobedničkog postolja, dok smo mi slavili zlato, i od tada se na njega više nisu vratili...
Aleksandar Đorđević rođen je u Beogradu 26. avgusta 1967. godine, a otac Bratislav bio je košarkaški trener.
Posle opisanih epizoda u Radničkom i Crvenoj zvezdi, Đorđević prelazi u Partizan i predvođen trenerom Željkom Obradovićem osvaja titulu prvaka Evrope, upravo njegovom trojkom u poslednjoj sekundi – što mu je tokom karijere postao zaštitni znak.
Posle devet sezona u crno-belom, odlazi u Olimpiju iz Milana, pa u Fortitudo iz Bolonje. Potom kratko nastupa za Portland Trejlblejzerse, ali se brzo vraća u Evropu gde nastupa još za Barselonu, madridski Real i Skavolini iz Pezara, pre nego što završava karijeru povratkom u Milano 2005. godine.
Titula prvaka Evrope koju je osvojio sa Partizanom jedina mu je u karijeri, a ima još i tri Kupa Radivoja Koraća, dve titule prvaka i dva nacionalna Kupa Jugoslavije, Kup u Grčkoj, kao i tri titule šampiona Španije.
S druge strane, ništa manje blistava nije mu bila ni reprezentativna karijera – zlata sa Evrobasketa 1991, 1995. i 1997. godine, bronza iz Grčke 1987, srebro na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996 i titula prvaka planete 1998. godine u Grčkoj.
Trenerskim poslom počeo je da se bavi tamo gde je i završio karijeru 2006, da bi posle samo jedne sezone usledila četvorogodišnja pauza i potom preuzimanje Benetona iz Treviza.
Od 2013. godine je selektor Srbije, s tim da je u sezoni 2015/2016 bio trener i atinskog Panatinaikosa, dok sada uporedo sa nacionalnim timom vodi i minhenski Bajern.
Najzaslužniji je za povratak reprezentativne košarke tamo gde joj je i mesto u Srbiji, pošto nam je za četiri godine na klupi doneo srebro sa Igara u Riju 2016. kao i vicešampionsku titulu na Mundobaksetu godinu dana ranije, a sada sa svojim momcima cilja novo odličje...
Izvor: B92
Komentari / 0
Ostavite komentar