Прича: Бергкампова бритва...!
Инстинкт, машта, ароганција, балет, превара, техника, кочоперност, софистицираност, безобразност, симфонијски оркестар, све то је стало у свега десет секунди, колико траје читава акција, украшена прославом која је недостојна гола и у исто време толико племенита.
Фудбал 20.08.2017 | 23:00
То је фудбалска верзија Окамове оштрице: међу скоро 26.000 постигнутих голова у четврт века постојања Премијер лиге, најлепши је онај за којег се највише људи сложи да је најлепши.
Енде. Капут.
Јасно, увек ће бити оних који ће навијати за неку Џерардовумајсторију, за Ширерове маказице, за пројектил Тонија Јебое (иначе други у великом избору у којем је гласало безмало пола милиона особа, именом и презименом и при чистој свести и здравој памети), за Рунијев тријумф над Манчестер Ситијем, за дриблинг на петопарцу заборављеног Јохана Елмандера, на утакмици, замислите, Болтона и Вулверхемптона, али без премца је, верујте, ако не мени, онда навијачима који су то казали у досад највећој спроведеној фудбалској анкети, то је онај тренутак у којем се Никос Дабизас уписао великим словима у историју човечанства.
Никос Дабизас, да, што? Није ваљда Грк у дресу Њукасла само пуки посматрач онога што се догађа око његове осе, у његовој глави; он је сопственик макар четвртине тантијема на ту драгоценост која се одиграла у присуству милиона директно заинтересованих сведока, пре више од петнаест година, другог дана марта 2002. око, отприлике, 16 часова и 12 минута.
Да није био баш ту, баш такав, да се није батргао, борио, чинио све да не пропадне у живо блато понижења, да се није толико трудио, данас бисмо писали текст о Тонију Јебои и ламентирали над Лидсом по ко зна који пут, и данас бисмо били неупоредиво сиромашнији. Хвала ти, Никосе, брате...
Што само Дабизас, и свако од нас је био помало учесник вододелног момента, утолико пре што није била “велика утакмица”, ни неко финале, а сећамо се ипак где смо и с ким смо били тада, и ко је била прва особа коју смо погледали и с којом смо поделили радост и једно прегласно “ОООООООО” када се историја, прво убрзано, као на старим филмовима где сви изгледају помало смешно, а онда на безбројним успореним снимцима, указала пред нашим очима у свим својим пропорцијама.
Оставимо за тренутак Дабизаса на миру. Па и тада не треба много причати о томе шта је већински власник и идејни творац и реализатор мајсторије све знао и радио и због чега је био толико цењен.
Свега четири године раније, Денис Бергкамп дао је гол за којег би се многи заклели да је још лепши, значајнији; статуа на којој он заувек прима лопту и хвата волеј против Аргентине на Светском првенству налази се, уосталом, испред стадиона Арсенала већ три године, као да би ико могао да заборави, као да сваки Холанђанин и даље не користе ту менталну слику да отерају ноћне море.
Али овај март представља суштину Бергкамповог живота не зато што није био на највећој сцени, не ни јер улог био нешто мањи, и тек 11. минут меча, ни јер Холанђанин губи место у стартној постави Арсенала који јури дуплу круну, већ зато што је необјашњив, вара прво наше очи, а потом наш мозак, и рационално у нама неизбежно поставља питање да ли је он то стварно хтео, или је све било случајно.
“А шта сам друго хтео, мајке вам?”, одговорио је Денис Бергкамп контрапитањем у својој аутобиографији “Стиллнесс анд Спеед”.
Инстинкт, машта, ароганција, балет, превара, техника, кочоперност, софистицираност, безобразност, симфонијски оркестар, све то је стало у свега десет секунди, колико траје читава акција, украшена прославом која је недостојна гола и у исто време толико племенита.
Човече, дао си нешто што нико никада неће, а ти дижеш руку, скоро се кисело насмешиш и кренеш трчкарајући ка својој половини терена, скоро да скидаш руке Пиреса и Вилтора које те грле; па свако од нас, рањивих и таштих смртника дао би дупе своје и десет година живота да уради што и ти, и искочио би из своје коже и урлао од среће, а ти, Денисе, плавокоси волшебниче фудбала, нису те џабе звали “Леденим”, ти се понашаш као да то радиш сваког дана.
А онда нам буде јасно оно што је њему већ тада: да највећим делима не треба хистерија, да би то унизило не само противника, већ и тренутак.
Не пролазимо ли, уосталом, ћутке поред Мона Лизе, гледајући је из даљине?; нисмо ли у ватиканским одајама и вертикално испод Микеланђела смерни и тихи?; не задржавамо ли, достојанствено и мудро, у себи сав ураган осећања када станемо испред Белог анђела у нашој Милешеви?; и све то не значи да нисмо под утиском, него да је он толико јак да ће нас, и у тишини, дуго пратити.
Колико је важно којом техником су се користили Да Винчи и непознати сликари из Никеје и Цариграда - прилично, али не пресудно - толико је битан и контекст гола Дениса Бергкампапротив Њукасла марта 2002. године.
Арсенал се јурио за титулу са Манчестер Јунајтедом, а добро су се држали и Ливерпул и домаћин тог меча, Њукасл, и Венгеру је, још више јер са меча изостаје Тјери Анри, потребно нешто што ће покренути његове уморне момке - три-четири дана пре тога, играли су у Лиги шампиона против Леверкузена - и натерати их да верују да могу да стигну Фергусона и освоје првенство.
Још како су га добили. Све почиње на половини Арсенала, дугоноги Патрик Вијеира осваја и износи једну лопту онако како, па, то ради Патрик Вијеира, Бергкамп је прихвата негде око беле линије и шаље скроз лево Роберу Пиресу.
Време почиње да се убрзава. Пирес вуче фудбал напред, гледајући право у Силвана Вилторакоји се убацује на леву страну. Али Бергкамп је жели, желео ју је од тренутка када се с њом растао на сред терена, почиње да трчи снажно напред и већ на тридесет-четрдесет метара од гола диже руку, не би ли га Француз видео периферним видом, или тек осећајем.
Пирес одлучује да упосли Бергкампа. И Пирес, хвала свим фудбалским боговима, то не ради добро. Холанђанин је чекао лопту на нози, умео је Робер да гађа и трепавицу ако треба, али ово додавање је, можда и због притиска који на њега врши Арон Хјуз, помало траљаво.
Пола свог животног и професионалног доба нападачи се љуте на саиграче што им дају лопте иза леђа, уместо онако како њима треба, али Денис Бергкамп није човек који се љути. Денис Бергкамп је човек који ствара.
“То није било нешто што сам очекивао. Прошло ми је кроз главу да морам да смислим нешто друго”, присећао се Бергкамп у својој аутобиографији.
“Могао сам да урадим оно што би било логично. Да се заградим, примим лопту и одложим је неком од саиграча. Али док лопта још путује према мени, знао сам шта ћу урадити. Знао сам да морам да окренем Дабизаса.”
(Никос ће касније покушати да се опере. И то је људски, и то је природно. Говорио је да није сигуран да је Бергкамп све то желео. Да се догодило случајно. Ако ће му тако бити лакше, ево, признајемо, догодило се случајно. Па и даље је боље од 25.700 голова од 1992. наовамо.)
Речи понекад стварно нису довољне.
Два додира јесу.
Лаганим додиром левог стопала, који мудро користи кинетичку енергију лопте и скида шешир Исаку Њутну и свим физичарима овог света, Бергкамп креће у пируету.
Дабизас се дави, гуши, грца, али не одустаје, па грациозност на тренутак да устукне пред снагом: нападач мора да се загради и да отресе бека, овај пада после благо ремпловања левом руком, а лопта за то време испуњава све што јој је мајстор шапнуо, скакутаво и радосно долази тачно тамо где јој је речено.
И остаје оно што је најтеже и најлакше, да се лопта пошаље иза устрепталог, галопирајућег Шаја Гивена, право у ћошак мреже.
То је пинакотека у малом Дениса Бергкампа, то је Никос Дабизас и улазак малог човека у велику историју, то је читав микрокосмос у десетак секунди, то је Арсенал у најбољим данима, то је магија која се ствара пред нашим очима, то је, да се послужимо Окамовомоштрицом и таутологијом, најбољи гол у историји Премијер лиге из простог разлога што је то најбољи гол у историји Премијер лиге, и ни због чега другог.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар