Анализа: То није био Партизан! Али...

Где се деде нападачки фудбал о коме је причао Мирослав Ђукић и зашто је 0:0 добар резултат за црно-беле?

Фудбал 18.08.2017 | 21:45 То није био Партизан.

Можда ће бити, можда ће све све променити већ за шест дана, можда Мирослав Ђукић смисли нешто, међутим, оних 0:0 против Видеотона изгледају као пораз човека који се вратио у Србију с етикетом нападачког тренера, спремног да увек, свуда и са сваким игра офанзивно. Штавише, оних 0:0 делују као одличан резултат за првака Србије, јер му остављају две могућности уочи реванша у Фелчуту да прође у Лигу Европе у којој, понови ли партију од четвртка, може само да кљуцне по неки бодић. Тешко да победи неког.

А причало се другачије. Чим је дошао Ђукић је сам себи поставио велике циљеве. Природно, имајући у виду његову биографију, а више од тога клуб у који долази. Обећао је да ће нападати, да ће његов Партизан личити на онај из јесени 2007, да има “врхунску екипу“ и да Европљани “нису много бољи од нас“.  И онда, кад је све те слаткоречиве поруке, свеже у свести навијача, требало да отисне на терен и да се ту види његова рука – стао је.  Или је заустављен.

За 90 минута Ђукићев Партизан је упутио само један ударац у оквир гола екипе Марка Николића. Учинио је то Мирослав Вулићевић још у првом полувремену. Морао је да дође десни бек, да се прешалта из одбране на позицију крилног нападача и да одатле запрети. Његов усамљени покушај многи су схватили као одраз немоћи остатка тима, пре и после тога недореченог, несналажљивог, непрецизног, па и недовољно агресивног да навали ка голу ривала и уради оно што Ђукић понавља речима “идемо по противника“.

То није био Партизан. 

Потврђено је бројкама. Вулићевићев шут био је једини у оквир гола. Ове сезоне, на претходне четири међународне утакмице, једнако импотентно у офанзиви црно-бели су изгледали у Подгорици, кад је Бојан Остојић (дакле, штопер, није му то примарни задатак) после прекида уздрмао стативу.

Где се деде екипа која је против Будућности пре само пет седмица створила шест шанси у Београду? Где је онај тим који су многи хвалили за издања у двомечу са Олимпијакосом (три поготка уз укупно десет створених шанси таквом ривалу), где је састав који брзо делује у транзицији и има разноврсна решења?

Можда је све последица одласка Леонарда? Кад Марко Шћеповић мора да “отвара очи“ појединцима како је садашњи тим бар за петину слабији од шампионског онда је то само део проблема, скопчан са утиском да после одласка Бразилца Парни ваљак није толико ни брз ни опасан, нити је његова замена у лику Сејдубе Суме спремна да уради било шта што би га покренуло или омогућило Марку Јанковићу да игра као са Атињанима. Можда зато што се све гласније прича и о одласку Уроша Ђурђевића и што навијаче копка статус Евертона Луиза, пресељеног на клупу.

То није био Партизан.

Али... Био је такмичарскији него с почетка другог Ђукићевог мандата. И ту се види одређени напредак тренера, односно способност да призна грешке или их коригује. Спустио је ногу са папучице за гас  и може бити да је баш то разлог изостанка креације, лепршавости, идеје, последично томе прилика и(ли) ефикасности.

Партизан синоћ није био убојит, међутим, није био ни шупаљ у одбрани. Кад је приметио колике су пукотине позади и да свако, ако га мало притисне, може да га матира, Ђукић је одлучио да повуче ручну. То је разлог збогкојег црно-бели нису примили гол у Суботици и Новом Саду (није овде тема јачина Спартака и Војводине, мада има и до тога), а ни против Видеотона. Поправили су се у дефанзиви, макар тако делује, а ових 0:0 резултатски нису нимало лоши по њихове амбиције, како је све могло да се заврши да није доведен, на практичном примеру и доказан - Владимир Стојковић.

Испоставило се да је одбрана Видеотона издржала јалове нападе непрепознатљивог Партизана. Непрепознатљивог, баш због тога што је Марко Николић учинио да до изражаја дођу мање фудбалера које је до пре два и по месеца тренирао. Једино што црно-белима иде у прилог јесте сазнање да су прихватили мушку игру, знали су да се потуку, порву и да у ружној утакмици, без много фудбала, а са доста прљавих стартова, изборе бољи резултат него против Олимпијакоса.

Али зато се прескакала средина терена, зато је Стојковић “бунарио“ на Тавамбу и Ђурђевића, зато су најбољи појединци били задњи везни Јевтовић и Радин (то не ваља ни за једну екипу, камоли за ону која хоће у Европу), зато што је изостао пас (све до уласка Саше Илића, мада ни он није створио шансу), зато што смо уместо акција видели тучу.

А ако се екипа “намести“ другачије, ако Сејдуба Сума у наредној утакмици покаже да није дошао у Србију како би спознао атмосферу у Сурдулици и Шапцу, под условом даЈанковић буде Јанковић, а Ђурђевић Ђурђевић и да Ђукић на тренинзима поради додатно на тим прекидима, онда има шансе за црно-беле.

Били су његов садашњи спортски директор, помоћни тренер и капитен у далеко сложенијим ситуацијама него што је ових 0:0 (ипак је то резултат који притисак пребацује на леђа Видеотона), па су пролазили даље. Разлог: играли су до ноге, имали смисао и знали како да поентирају. У Лисабону, Њукаслу, Порту...

Е, то је Партизан!

Извор: моззартспорт