Усташки бункер усред дворишта

Породица Ранка Благојевића из Салаша, малог семберског насеља уз само ушће ријеке Дрине у Саву, по свему судећи једина је на свијету која за помоћну зграду у свом домаћинству има велики војни бункер, кога је такозвана Независна Држава Хрватска изградила на почетку Другог свијетског рата.

Република Српска 13.08.2017 | 21:17 Гломазна бетонска грађевина од 900 квадратних метара била је највећа хрватска погранична караула према Србији, а у њој је била смјештена јединица са близу 150 војника.

Бункер је грађен по тада најсавременијим инжењеријским стандардима, а задатак му је био да штити новоуспостављену границу од упада Срба преко Дрине и да спријечи међусобну сарадњу и диверзантске акције устаника са обје стране ријеке Дрине.

Осим ове велике карауле у Салашу у којој је увијек била стационирана чета непријатељских војника, била је још једна у Рачи, али је срушена да би се на њеном мјесту изградило спомен-обиљежје партизанским јединицама и палим борцима у том мјесту.

У Семберији, поред границе са Србијом, НДХ-а је изградила још четири мање карауле од армираног бетона у Пањику, Поповима, Амајлијама и у близини Јање. И оне још постоје и подсјећају на опасна времена владавине Независне Државе Хрватске.

Ранко Благојевић у Салашу има веома лијепо уређено двориште, са свим помоћним објектима, али све то нарушава гломазна бетонска грдосија, коју овај домаћин понекад користи за властите потребе.

“Неке велике користи од бункера скоро да и нема. У њему држим свиње, складиштим сточну храну, сламу и кукурузовину, а једино ми добро дође када ударе велике поплаве, јер у њему имам сигурну заштиту. Вода у њега никад није улазила. И прије три године, у вријеме катастрофалне поплаве у Семберији, темељ му је био око 80 центиметара изнад воде”, каже домаћин Ранко Благојевић.

Жико Манојловић, пензионер из овога мјеста, каже да је омладина Салаша и Балатуна послије одласка усташке посаде у бункеру приређивала игранке и позоришне предстраве.



Према некадашњој приповијести упокојеног легендарног чамџије Дојчина Шкорића из Салаша, хрватска држава слабо је издржавала посаду бункера, па су војници од сељака куповали храну или су је мијењали за одјећу и обућу. Тада је настала и њихова пјесма:

У казану посна соја,
у торби буђава проја,
јадна ли си независна моја.

Можда и због тога, али и спретности семберских, војвођанских, мачванских и шумадијских устаника и бораца против фашизма, ни овај, али ни остали усташки бункери поред Дрине нису могли да их спријече у борби за слободу, у чему су коначно и успјели.

Упркос квалитетној градњи, бункер у Салашу неминовно нагриза вријеме. Додуше полако и споро, јер се он још добро држи, а оштећења су занемарљива.

Нажалост, он ће, као и остали бункери поред ријеке, још дуго људе из семберске равнице да подсјећа на године окупације, на страховладу и страдање у НДХ-а.

(БН телевизија)
(Фото: БН телевизија)