Интервју - Бобан Марјановић: У слободно вријеме цртам!

Волео бих да научим и да свирам, па да „оплетем“ Моравац! Српски ас из мало другачијег угла. . .

Кошарка 11.08.2017 | 22:15 Бобан Марјановић спада у ону групу људи која увек привуче велику пажњу, где год да се појави. Не само због висине и конституције, што га чини правом машином за разбијање противника на паркету, већ и због своје харизме и ведрог духа. 

Ретки су моменти када ћете Бобана Марјановића срести нерасположеног, или да ће проћи крај вас, а да вам се не јави и не размени са вама неколико речи. Зато је увек добар саговорник. Упркос томе што је током недавног дружења са новинарима на Копаонику говорио о бројним темама везаним за репрезентацију, Детроит и Сан Антонио, Марјановићје и за МОЗЗАРТ Спорт издвојио време како бисмо поново „развезли“ причу.

С тим што смо се дотакли и ствари о којима популарни Боби ретко када говори. 

О животу, породици, кућном васпитању, малим стварима које мењају све, цртању и сликању као хобију, Бобановој жељи да научи да свира неки музички инструмент, аутомобилима и формулама...

За почетак, обновили смо градиво са актуелним спортским темама, али из мало другачијег угла. 

ЕВРОБАСКЕТ? САМО МАКСИМАЛНО!

Првим питањем одмах смо погодили нит. Која су твоја минимална очекивања за Евробаскет?

"Минимална? Код мене не постоји минимум, већ само максимум, тако да имам највиша очекивања за Евробаскет. То вам је као када идете на море - тамо путујете да бисте се провели врхунски, не да бисте се осећали лоше на крају", био је сасвим јасан Бобан Марјановић.

Имао си довољно времена за одмор и да напуниш батерије за припреме, како се сада осећаш када си на припремама националног тима?

"Осећај је прелеп, кад год можеш да играш кошарку. Кошарка је живот. То волим, то је посао којим се бавим. Искрено, сматрам да сви играчи у тиму треба да будемо јако срећни што смо овде, што можемо да радимо јако. Треба да се подигнемо, да 'проширимо' плућа и потрудимо се да подигнемо форму за битке које следе. То нам јако треба".

Много се прича испричало о чувеним припремама на Копаонику, које су осетиле бројне генерације...

"Да, то је најтежи део припрема, а-ха-ха. Нико то не воли. Сећам се како је било када сам био клинац. Свако јутро сам се будио и размишљао: 'Човече, није ваљда да поново идемо на трчање?!', али такве су припреме биле некада".

Сада се то променило?

"Јесте. Сада је принцип тотално другачији и то ми се много свиђа. Сада више нема да трчимо скроз до врха планине, па се врати назад. Не, него лепо одемо у халу и тамо радимо на себи. Много тога радимо на терену и највећи део је са лоптом. Чини се као да је лако, али заправо није. Плућа се 'пуне', дише се мало теже, али нам све то значи".

Каква је емоција сада, када си поново у репрезентацији Србије? Дуго те није било...

"Прелепа! Али све је ово другачије од клупске кошарке. Много је мање времена за припрему, јер се у клупској кошарци ради целе године, а у репрезентацији имаш ових месец дана. То је време у којем селектор мора да укомпонује све играче, где малтене сви играмо у различитим клубовима. Добро је што ту има старих веза, односно што је доста нас играло заједно некада раније... Што у клубовима, што у млађим селекцијама... Лакше можемо да се 'похватамо', то је добра ствар за нас".

Све раније несугласице око твог наступа у репрезентацији остављене су по страни и поново си део екипе на коју селектор Александар Ђорђевић може да рачуна. Претпостављамо да сте пре окупљања обавили разговор како би се све изгладило?

"Тим је изнад сваког и изнад сваке приче! Прво тим и сваки члан тима мора да буде срећан, зато сви и радимо да хемија у тиму буде добра. Није ово појединачни спорт, где ти можеш да кажеш: 'Ја сам сада расположен' или 'Ја нисам расположен'. Не. Овде се ради свакодневно на томе да сви буду задовољни и да тимски дух буде прави. Сваки део овог тима је шраф за себе и ако само један није затегнут како треба, падаш доле. Зато стално разговарамо међусобно, помажемо једни другима када је неком тешко, да ли у некој животној ситуацији или у игри, када те противник пробије дриблингом. Тада долази страна помоћи да ти помогне да се извучеш из те ситуације. Зато смо ми тим, а тим је изнад свега".

Какав је твој однос са селектором Ђорђевићем сада?

"Он и ја смо велики професионалци, али тек сада имамо прилику да се заиста упознамо. Да се навикнемо један на другог. Све је јако добро што се нашег односа тиче, све иде у правом смеру. Свиђа ми се рад, како размишља, како поставља ствари и тако треба да остане".

СИТНИЦЕ ПРАВЕ ОГРОМНУ РАЗЛИКУ У ЖИВОТУ...

Да ли верујеш у концепт да увек треба гледати напред и тражити пут напретка?

"Узећу пример из НБА лиге. Када ти Дејан Милојевић, па Дејан Радоњић, па Тим Данкан кажу како да се, на пример, заградиш у ситуацији у близини коша... Милоје ти укаже на једну ствар, Дејо на другу, а тим на трећу... Све су то ситнице које потпуно мењају целу твоју перцепцију. Ти јеси знао све то и радиш једну, те исту ствар изнова и изнова. Али када ти се укаже на неке такве ствари, ти почнеш да верујеш у то. Схватиш да треба да слушаш и верујеш у савете које добијаш. И онда, када се све то уклопи, онда кажеш себи: 'Вау, човече, колико је сада лакше'. Гледајући из делова, то су све ситнице - да ли ће рука да ти стоји потпуно исправљена, или благо савијена у лакту и да ли ће шака да стоји у равни с раменом, изнад или испод... Ако одеш превисоко или прениско, противник те 'има' и узеће ти лопту. Али ако је ставиш у прави положај, нико ти ништа не може. Између два положаја шаке је ситница, а она прави разлику".

Могло би се рећи да си одласком у НБА лигу имао велику срећу, пошто си за претходне две године могао да радиш са играчком легендом Тимом Данканом, можда и најбољим тренером на планети Грегом Поповичем и Стеном ван Гандијем, који обожава рад са високим играчима?

"Много пута сам говорио о својим анегдотама с Тимом Данканом и увек се радо враћам њима. Јер разговори које смо нас двојица водили, савети које ми је давао, ситуације кроз које смо прошли...", само је застао на тренутак Марјановић и онда продужио:

"Ево, сада кад се сетим свега најежим се", показује нам руке доброћудни ас, а затим додаје:

"То је нешто посебно. Неки посебан осећај, нека друга врста мотивације коју добијеш... Када ти Тим приђе и удели савет... То је заиста невероватна ствар. Имали смо фантастичан однос. Исто тако било је и са Грегом".

Причај нам мало више о томе...

"Када бих причао о сваком понаособ, вероватно бисмо седели овде до мрака, а-ха-ха. Али пробаћу укратко. Грег је човек који зна да каже праву ствар када је то потребно. Зна да се извиче на тебе када треба, али и да те смири. Код њега ми није фасцинантно само то што је тренерска величина каква јесте, сви добро знамо ко је и шта је он... Оно што ме је посебно задивило јесте што зна да те 'осети' као човека, не само као играча, већ и као особу. Како да те подигне, шта да ти каже, како да ти приступи, чиме да те смири, како да ти помогне, како да ти удели савет... Невероватан човек, у сваком погледу".

Нисмо морали ништа да питамо, Бобан је сам наставио:

"Сећам се утакмице против Минесоте... Играли смо у Сан Антонију, а резултат се 'ломио'. Он, ни пет - ни шест, погледа у мене и само каже: 'Бобан'. То је све. А ја као резерва, улазим на терен и дајем 17 поена као од шале. Малтене преокренем утакмицу и победимо. Он је био пресрећан због мене и тима, а ја сам остао запањен како је знао да бих баш ја у том тренутку могао да направим разлику. Баш је тада осетио да могу и ето".

А Стен ван Ганди?

"Довољно је само погледати његов резиме и видети ставку да је направио Двајта Хауарда у играча какав јесте. Осим што воли да ради са високим играчима, иза себе има много успеха и људи га у НБА лиги заиста поштују. Када му један Леброн Џејмс прилази пре утакмице да се јави и пружи руку, или Стеф Кари... То је знак колико те људи поштују. Изванредна особа, тренер, ментор. Увек спреман за разговор, изванредан је познавалац кошарке и са њим можете да причате о сваком детаљу. Драго ми је што сам у његовом табору, јер имамо млад и талентован тим. Ето, прошле сезоне сам био трећи најстарији играч у тиму, сада их је дошло мало више. Али он је прошле године успео да задржи ту 'децу' на окупу и направи солидан резултат. С тим да он све ради постепено", прича нам Марјановић и даје пример: 

"Детроит је дуго био на врхунцу, онда се нажалост десило да се клуб изгубио, навијачи су били разочарани, а атмосфера није била добра. Све је то било пре него што је он дошао. Онда је дошао Стен и поправио ствари. Ради јако на томе да све унапреди, да сви идемо напред. Невероватно је када то све успева да држи у својим рукама један човек. Сви имају поверења у њега и срећан сам што сам део тима".

ЦЕЛО ИСКУСТВО ИЗ ПРОШЛЕ СЕЗОНЕ УЧИНИЛО МЕ ЈЕ ЈАЧИМ!

Прошла сезона није ти донела очекиване минуте на терену, био си практично трећа опција изАндреа Драмонда и Арона Бејнса, што се многима није свидело, а посебно навијачима. У самом финишу сезоне добио си своју шансу, искористио је максимално и натерао Стена да јавно призна да се огрешио о тебе и да му је криво што ниси добио већи простор...

"Знате како, ја то све гледам из једног другог угла. Више од 50 одсто утакмица сам преседео на клупи, а у таквој ситуацији тешко је одржати тело у оптималној форми за такмичарске изазове. Мене је обрадовало то што сам, када сам добио своју шансу, убацио 27 поена за готово 22 минута на терену. Не због тога што сам убацио тај број кошева, већ зато што сам показао да могу. То ми је један од успеха у прошлој сезони, јер из сваке ситуације покушаваш да извучеш нешто ново. Из свега тога изашао сам јачи него пре. Кажу људи да што те не убије - ојача те. Можда звучи глупо, али је жива истина".

Како си пронашао снагу да све то извучеш баш како јеси?

"Гледаш да те све то не погађа превише. Трудиш се да останеш задовољан, пре свега самим собом. Мени је све оно што се десило прошле сезоне једно феноменално искуство. Гледајте, неко би се вероватно побунио на пола пута, можда и пре, или би испољавао нервозу, говорио како га је баш брига за тим, да не жели да игра и подржава саиграче. Ја сам потпуно био свестан ситуације, момента, трудио сам се да будем максимална подршка тиму и саиграчима, да им се нађем у свакој ситуацији..."

Није било лако?

"Није. Колико сам пута само добијао похвале од тренера, помоћних тренера и саиграча, у смислу: 'Свака част како ти све то издржаваш'. Фасцинантно им је било како сам ја увек ту, како бодрим све и како не гледам себе. Оценили су да сам прави професионалац".

Али рекло би се да је то нешто што носиш са собом, као одраз елементарне културе и васпитања, што се носи из куће?

"Да, управо тако може да се каже и то је такође једна од кључних ствари. Носим помало тога из куће, породице, фамилије, па из Хемофарма, где сам одрастао и имао фантастичне саиграче и невероватну школу кошарке. Штета што Хемофарм више не постоји у оном облику какав је некад био. Да не причам даље, где год сам био, нешто сам покупио... Од маме, тате, бабе, сестре, рођака, пријатеља... Имам срећу да су сви они невероватни људи и да су ми сви помогли много у животу. Дакле, то није само професионализам, већ је такав осећај у мени. Ја желим да бодрим друге када не играм, да им дајем менталну снагу, да их гурам напред. Ако нисам на терену, гледам како год могу да помогнем онима који јесу". 

АУМОТОБИЛИ, ФЕРАРИ, ФОРМУЛА 1, ЦРТАЊЕ, СВИРАЊЕ...

Постоји ли мото којим се водиш кроз живот и досадашњу кошаркашку каријеру?

"Уживам у моменту, то је мој мото. Ево, сада ми док причамо... Неко би можда био у фазону: 'Е, ајде да завршавамо ово што пре', али ја гледам да уживам и у нашем разговору. То је као када једеш, па уживаш у сваком залогају. Не једеш само да би све појео или стрпао све у себе што пре. То је нешто што сви радимо, морамо да једемо. Неко то ради с уживањем, неко не. Ја уживам у свему, да проводим време с породицом, женом, децом, пријатељима, саиграчима... То је оно чиме се водим у животу. Све оно што ме чини срећним, ја то радим".

А шта те чини срећним?

"Сада, када имам децу и када су тако мала, волим много да проводим време с њима. Свако дете то мора да има - квалитетно време са својим родитељима. Знам колико сам се ја лепо осећао када сам био са својим родитељима, памтим те тренутке. Сви ми старимо, прилагођавамо се животу, растемо, напуштамо кућу у којој смо рођени, идемо даље. Одлазимо у средње школе, на факултете... Градимо свој живот. То ради свако дете. Зато гледам да сваки слободни тренутак проведем с њима. То ме чини јачим, срећним".

Можемо да констатујемо да су твоја деца срећна што имају таквог оца...

"Када постанеш родитељ, тек схватиш колико треба да бринеш о њима. Сигурно знаш онај осећај, када кажеш себи: 'Ма, шта ови родитељи брину толико за мене?' Понекад имаш утисак да су досадни. А онда ти они одговоре с оном чувеном реченицом: 'Видећеш ти када добијеш децу'. И онда се то догоди и схватиш колико су у праву. Када им температура буде мало повишена, ти се растужиш као да ти имаш проблем. Па их онда молиш да једу, да не буду гладни, да се облаче да им не буде хладно... Схватиш да радиш све оно што су твоји радили око тебе. Када су клинци срећни и насмејани, нема веће радости за мене".

Поред деце и породице, шта је то што ти привлачи пажњу ван терена?

"Много волим аутомобиле. То баш обожавам. Недавно сам био у Милану и имао сам прилику да посетим Фераријеву фабрику, било је невероватно. Толико је све чисто, уредно, под конац. Буквално можеш да једеш са пода колико је све сређено. Имали смо прилику да упознамо новог директора Формуле 1 (Чејс Кери прим. аут.), он нам је такође причао о многим стварима. Ми смо тако гледали како се склапају формуле, али ја сам видео једну која је била скроз заршена, али нисмо могли до ње. Онда сам га ја питао да ли смем да погледам и он ми је дао дозволу. Чувари су се прво збунили и нису ми дали да прођем, али се он окренуо и рекао им да смем да одем да погледам. Баш добар човек, заиста".

Шта те је посебно импресионирало?

"Како се праве формуле! Човече... Када узмеш волан у руке, па имаш гомилу неких дугмића... Све ти је на том волану смештено, цео мозак једног тркачког болида. Имаш ручке за брзине, дугмиће за мотор, ма све! А сам тај један волан је прескуп. Ја сам имао прилику да држим волан у рукама, али нисам смео да фотографишем ништа, због тога што је строго забрањено".

Што?

"Зато што Ферари држи до тога да конкуренција не украде идеју за технологију. Када неко хоће да купи формулу, он може да плати, али формула мора две године да буде у фабрици. Не смеш да је извозиш ван, јер се баш води рачуна о очувању технологије. А она се мења на две године. Опет, смеш да дођеш у фабрику и под надзором да је провозаш на тест писти, па да је вратиш назад. Зато ми је све то било тако сјајно. Цело искуство. Када видиш коњића(чувени лого Ферарија прим. аут.), то је баш нешто посебно".

Да ли си ти некада имао жељу да седнеш у болида и да се провозаш?

"А-ха-ха, то би било фантастично, али нема теоретске шансе. Болид се прави тако да одговара пилоту због утицаја Г-силе, да ноге и срце буду у равни. За мене када би правили болид, то би био авион", кроз смех нам говори Марјановић.

Постоји ли нешто што волиш да радиш када си слободан, да ли имаш неки хоби?

"Волим да цртам и сликам. Не цртам сјајно, али то ме стварно опушта".

Стварно?

"Да, али то је сада због обавеза сведено на то да цртам када сам с децом. И онда ја нађем неку слику и покушам да је нацртам да буде идентично, па се тако занимам".

Како изгледа коначни производ?

"За дивно чудо - сасвим коректно. Осим тога волео бих да научим да свирам неки музички инструмент. То ми је одувек била жеља".

Хоћеш да почнеш да узимаш часове?

"Не знам, искрено. Можда је сада већ и касно, али покушаћу у будућности бар нешто да научим да свирам. Немам ништа одређено. Али имам двојицу другара који свирају, један је одличан на синтисајзеру, други на клавиру. Они ме одушеве сваки пут. Можда се и догоди да некад засвирам, па људи оплету колце", испричао нам је своју жељу Марјановић и допунио мисао имитацијом "Моравца".

Верујемо да би сви то волели да чују. Ми бисмо, дефинитивно!

Извор: моззартспорт