Грађани Српске су изгубили наду

Република Српска може и мора боље, Република Српска мора бити мјесто гдје се може живјети од свог рада, одакле се њени грађани неће масовно исељавати, гдје ће пензионери имати своје достојанство, стабилан здравствени и пензиони систем, а породице услове за подизање дјеце, бескомпромисно и ефикасно заштићени од свих видова криминала и корупције, навео је предсједник ГО СДС-а Теслић др Милан Миличевић.

Република Српска 09.08.2017 | 14:59 "Грађани ове земље данас немају ни наду да се било шта од тога у скорије вријеме може десити, што је за многе од њих разлог привременог или трајног одласка из Републике Српске.

Актуелна власт на челу Републике Српске не зна, не жели, нити може да им омогући било какав напредак, што је јасно из чињенице да од 2010. године просјечне плате су расле за тек 6%, а пензије за само 22 КМ, уз готово двоструко повећање трошкова живота, што се тешко може назвати напретком.

Да би се грађанима Републике Српске омогућио достојан живот, најниже плате, то јест минималне обавезне зараде морају бити усклађене са потрошачком корпом и то у износу од намање 30%. То се може и мора постићи реформом пореског система, који је неправедан и терети на исти начин најмање и највеће зараде, што је узрок стагнације раста плата, али и оптерећује привреду, самим тим и раст бруто друштвеног производа

Реформом пореског система подстакла би се легализација по многим процјенама огромног сектора сиве економије, што би подстакло нови раст укупне економије Републике Српске, нове инвестиције, раст плата и бруто друштвеног производа. Тиме би се смањила потреба за кредитима и смањила задуженост Републике Српске, која достиже критичан ниво.

У буџетску потрошњу мора да се уведе ред од врха, расипништво се мора сузбити, чиме би се у буџету Републике Српске уштедило најмање пола милијарде КМ годишње, које могу да се усмјере у даљи економски раст стимулисањем привреде и нових радних мјеста, али и наталитета који треба бити један од главних приоритета државне политике.

Републици Српској неће помоћи ни ММФ, ни руски ни кинески кредити, ни нове акцизе, ни повећање ПДВ-а, ни штампање новца, Републици Српској неће помоћи нико ако ми не помогнемо прво сами себи.

Грађанима Републике Српске мора да се врати вјера у институције, вјера у напредак и бољитак, јер са природним богатствима са којима располаже, ова земља несумњиво може да одржи и неколико пута већи број становника, него што их сада има, само када би се са тим природним добрима домаћински односило и газдовало!

У Републици Српској свима је већ одавно јасно да систем не функционише и по свим показатељима не даје никакве знаке напретка нити перспективе грађанима ове земље. Може се рећи да Република Српска стагнира, стоји у мјесту, задњих најмање 7 година. Оно што би се и могло назвати неким корацима напријед толико је безначајно и симболично, да нас престижу и земље са зачеља Европе по стандарду, попут Албаније.

Да би Република Српска и њен народ заиста кренули напријед потребне су коријените промјене које требају да крену од врха, при чему је нужно примјенити позитивна рјешења из искустава других земаља са сличним проблемима, без потребе за било каквим експериментисањем.

Са задуженошћу која чини близу 60% бруто друштвеног производа (35% у ФБиХ) и годишњим растом БДП-а од нула до 2% задњих неколико година, Република Српска не може да приушти и мора да заузда нова задуживања, поготово кредита који се пласирају у буџетску потрошњу умјесто у развој!

Након више од 10 година прекомјерног задуживања и удвостручавања дуга Републике Српске можемо са сигурношћу да кажемо да је потпуни промашај таква расипничка политика заснована на неконтролисаној буџетској потрошњи, корупцији и куповању социјалног мира запошљавањем хиљада партијских „војника" у државна предузећа попут Електропривреде и у републичке институције.

Тај пренадувани балон само што није пукао.

Жељезнице Републике Српске прије 10 година су биле профитабилно предузеће, у које је у међувремену натрпано нових пар хиљада или више него дупло радника него што је Жељезницама било потребно, а за које није било дугорочно могуће обезбиједити плаћање плата и доприноса. Те хиљаде радника су претходних година служили као гласачка машина, а данас су понижени, обесправљени и изманипулисани.

Оно што се сада дешава са Жељезницама Српске које до краја године отпуштају око 500 радника, слика је и прилика шта са овом влашћу чека такође изманипулисане раднике Електропривреде, којима су већ умањена нека примања, али и цијели систем, све оне који плате и пензије добијају из буџета Републике Српске, у којем само до краја ове године недостаје 400 милиона КМ, а већ следеће године 920 милиона, које неодговорна СНСД-ова власт покушава да „премости" новим кредитима и новим задужењима, која им због сумњиве ликвидности не да нико, ни Руси ни Кинези ни свјетска банка.

Неодговорна СНСД-ова власт ријешење грозничаво тражи у повећању акциза, ПДВ-а, штампању новца, чиме срљају и воде Републику Српску у још теже стање. Примјери других земаља које су прошле кроз сличне дужничке кризе показују нам да повећање пореза, акциза и додатних оптерећења привреди доводе до успоравања или пада производње, успоравања раста економије, а истовремено до повећања потрошачких цијена и незапослености.

Управо то се десило и код нас јер је одговор ове Владе на економску кризу био повећавање доприноса на бруто плате и пореза на доходак, који су за само једну годину довели повећања броја незапослених и до пада броја запослених за око 20.000 у Републици Српској!

Република Српска нема новца за бацање и нико нама њеним становницима неће помоћи са стране, неће нас спасити било какви нови кредити, нити нови намети, ако ми не помогнемо сами себи.

Републици Српској и себи самима можемо помоћи једино стабилним растом економије, који ћемо постићи заустављањем расипништва и штедњом у буџету Републике Српске и јавним предузећима, бескомпромисном борбом против корупције везане за државне институције, а с друге стране стимулисањем привреде и радника степенованим смањењем намета и степенованим подстицајима за нова радна мјеста, као и побољшањем пословног окружења.

Највеће замјерке на пореску политику Републике Српске односе се на апсурдну чињеницу да су минималне зараде оптерећене порезима и доприносима у истом омјеру као и највеће зараде. Да би се створио основ за повећање најнижих плата у реалном сектору, неопходно је да порески систем у Републици Српској буде праведнији, прилагођен већини радне снаге, која има нето зараду испод 600 КМ.

Није логично, нити праведно ни према радницима, а ни према послодавцима, да неко ко има плату од 400 КМ плаћа доприносе у истом омјеру као неко са зарадом од 4.000 КМ. Управо због такве пореске политике имамо огроман сектор сиве економије, који по неким процјенама носи и до 30% радне снаге чији послодавци или не плаћају обавезе према држави или дио зараде која прелази „минималац" добијају „на руке". Тиме је на губитку и држава која губи приходе, али и радници у сивом сектору економије, који нису заштићени здравственим и пензијским осигурањем, док њихови послодавци послују ван законских оквира.

Умањивањем пореза на доходак и доприноса за најниже плате, то јест нето плате испод 600 КМ, које добија преко 100.000 радника у Републици Српској, то јест враћањем пореза на доходак на бруто зараде са 10 на 8% или додатним умањењем на 5-6% и доприноса на бруто плате са стране послодавца са 33% на 30% или више за ове категорије, а пропорционалним повећањем истих ставки за нето зараде које прелазе 2.000 КМ, не само да ће се постићи већа правичност у пореском систему, него и стимулисати привреда смањењем оптерећења на плате радника.

Са приходовне стране у буџету би се на овај начин постигао баланс, али и потенцијално већи приходи, губљењем мотивације тзв. сектора сиве економије, јер послодавци и њихови радници у овом сектору добијају додатни мотив да своје пословање и своје раднике уведу у порески систем Републике Српске и фондове осигурања.

Сива економија од пошасти, на овај начин може постати наша највећа шанса за велики краткорочан раст укупне економије Републике Српске!

Са овако растерећеним најнижим зарадама и превођењем значајног дијела сиве економије у легалне токове, стичу се услови за повећање најниже зараде која мора да се веже за потрошачку корпу и то у износу од најмање 30% потрошачке корпе, што би у данашњим оквирима износило око 560-570 КМ.

Да је ово потпуно реалан и изводив сценарио можемо закључити и по чињеници да раст просјечних плата и пензија у Републици Српској стагнира у задњих 7 година и потпуно је занемарљив у односу на раст бруто друштвеног производа. Просјечна плата је у задњих 7 година расла за тек 6%, а просјечна пензија за тек 22 КМ! У исто вријеме неодговорном политиком Владе предвођене СНСД-ом трошкови живота су енормно расли и умјесто 60% покривености потрошачке корпе просјечном платом од прије 10 година, данас је то тек 40%!

Имајући у виду чињеницу да је у задње 4 године потрошња у Републици Српској опала за 10%, сасвим је јасно да везање минималне зараде за потрошачку корпу на начин који је наведен нема алтернативу, поготово не са жељама актуелне Владе за новим задужењима и новим пореским и другим наметима, уколико не желимо даље сиромашење становника Републике Српске и опадање њихове куповне моћи!

Стимулисање економије у којој више не би било оправдања за сиви сектор, постигло би се и јачањем пословног окружења, при чему не смије се дозволити као што је сада случај да је неким чак великим привредним субјектима дозвољено да избјегавају обавезе према држави, а да се у исто вријеме кажњавају затварањем мали кафићи и конобари за мањак од 20 КМ! Закон и инспекција мора бити једнака за све! Са садашњом ситуацијом, шаље се јако лоша порука свим потенцијалним инвеститорима.

Субвенције за запошљавање у привреди на републичком нивоу умјесто привремених мјера, које врло често и изостану, морају да буду уређене посебним правилником и прогресивним износима по степену школованости и квалификованости радне снаге, што је показало значајне резултате на плану повећавања запослености у неким локалним срединама.

Рефундирање накнада за трудничко боловање умјесто преко послодаваца, гдје долази до честих злоупотреба, мора да се пренесе на Центре за социјални рад, али и да се доприноси такође рефундирају од стране државе, умјесто од стране послодаваца што је сада случај, а није пракса у већини земаља свијета.

Република Српска мора да има Фонд за свако новорођено дијете, умјесто за свако треће и четврто што је сада случај и дискриминација остале дјеце, а који би био у износу од 20-50 милиона КМ, којима би се покрила једнократна помоћ у износу од 3.000 до 5.000 КМ за свако од 9.000 дјеце која се годишње рађају у Републици Српској. Уколико има новца за разне луксузе попут хеликоптера од 10 милиона КМ или скупоцјених аутомобила, може и мора да се нађе новац за овакав фонд, који би био подршка простој репродукцији и опстанку народа на подручју Републике Српске!

Актуелна Влада је у свом програму рада од 2014-2018 године имала само једну предвиђену мјеру у склопу пронаталитетне политике, то јест најављено финансирање трећег покушаја вјештачке оплодње, да би и та једина мјера од прије неколико дана била проглашена као неизводива због недостатка новца, а ресорни министар тим поводом је нечувеном изјавом и са људског и са љекарског становишта препоручио женама да требају рађати прије тридесете године.

Здравствени и пензиони систем који су на рубу пропасти са дуговима, који се више не мјере милионима него милијардама, потребно је реструктуирати из коријена. Није могуће да су за само посљедње 4 године дуговања за доприносе у оквиру здравства расла са 12 милиона КМ на 113 милиона, а да за то неко није одговоран и да је то чинио и дозволио да се догоди без одређене намјере!

Није реално ни то да су огромна већина здравствених установе на чијем су челу кадрови СНСД-а до гуше у дуговима и послују негативно, док у домовима здравља на локалном нивоу гдје су на челу кадрови Савеза за Промјене попут Котор Вароша, Бијељине или Теслића, немају дугова и послују позитивно.

Систем који је лош и не даје очекиване резултате потребно је мијењати. Међутим, власт која је на челу Републике Српске у задњих више од 10 година очигледно нема намјеру, а поготово не знање да мијења такав бесперспективни „статус кво", а тај однос власти према сопственом народу најбоље осликава недавна изјава министра рада који је констатовао да људи одлазе из Републике Српске и да они, то јест Влада, не могу то да зауставе.

Трагедија оваквог признања је да народ нема шта да очекује, да нема будућности са оваквом влашћу, која као једину перспективу нуди одлазак из ове земље!

Драматични подаци који говоре да је Републику Српску напустило неколико стотина хиљада људи, да се број дјеце до 15 година скоро преполовио, да је број рођених сваке године за око 6.000 мањи од броја умрлих, да плате и пензије стагнирају задњих 7 година док се у исто вријеме потрошачка корпа готово удвостручила, а потрошња опала за 10% у задње 4 године, били би сигнал за узбуну за сваку одговорну власт да нешто мора да се предузме.

Република Српска ако остане без народа биће празна љуштура, а они који не знају, не желе или немају интерес да од Републике Српске направе мјесто гдје људи могу живјети од свог рада, враћати се и долазити, а не одлазити, нека оду сами умјесто народа и уступе мјесто другима који воле свој народ, који желе народу добро и који знају шта треба чинити за добробит народа", навео је предсједник ГО СДС Теслић др Милан Миличевић.

(СДС Теслић)