Прича: Он је само трчао...!

Јусеин Болт је у суботу увече у Лондону, на истом оном месту на којем је поставио олимпијски рекорд, 9,63, тада испред пријатеља и колеге по љубави ка Манчестер Јунајтеду Јохана Блејка, отишао баш онако како је заслуживала данашња атлетика.

Остали спортови 08.08.2017 | 22:45 Паоло Сорентино је имао одговор на све оне који би закерали због новца који се окреће у спорту (читај: Нејмар), или због тога што су они који раде наизглед једноставне ствари боље плаћени и више уважавани од колоплета постколонијалних земаља.

Људи који трче, зноје се и вичу треба заувек поштовати, писао је сјајни редитељ и књижевник.

“Таленат?”, додао би Наполитанац. “Таленат је имао само онај један, ниски Аргентинац, што је дошао у Напуљ једног лета”.

Сињор Паоло, таленат је имао, тако обичан а тако магичан, и Јусеин Болт.

Нисмо га никада видели како се зноји и виче, додуше. Није му то било потребно.

Он је “само” трчао. Као што је, приметиће један много познатији колега, Битлси су “само” свирали. Као што је Чак Норис “само” шутирао дупета около. У том “само”, написао је легендарни Џо Познаски, крије се сва магија овог света.

Сто метара, евентуално двеста, једва да свако од нас има толико до прве пиљаре или до станице ГСП-а.

Десет секунди, трептај мање, толико не траје ни везивање пертли, ни поруку не можете да откуцате и пошаљете, ни да кажете неком да га волите, баш волите; десет секунди, стојиш на семафору и чекаш зелено, и чекаш, једино тада ти се чини да трају нешто дуже.

Јусеин Болт, највећи на свету, од десет секунди (трептај мање) направио је уметност.

А нама, који смо га од Пекинга, када је успринтао у наше животе лик са Јамајке, с БобомМарлијем у слушалицама – “Тхе Греатест оф Алл Тиме” би се звала песма коју би Бобнаписао за њега, тако је једном казао; и зар не можете сада сами да чујете тај ритам, као да је већ написана, и зар није певљивија од “Деспасита”? – омогућио је да имамо икону попут Мухамеда Алија или Марадоне, мерећи му сваки корак.

Био је светла тачка у спорту који је поливен црном фарбом и остављен да труне под наслагама наталожених оптужби за допинг. Био је спортиста и шоумен, од оних који знају шта раја воли, али и који знају сами шта воле, у атлетици која се спотакла као на оној великој препони на 3.000 стипл и остала без пласмана. Да, чак и на Олимпијским играма, негдашња “Краљица” изгледала је као уморни диктатор којем предају штафету на излоканом бетонском стадиону.

Остао је, у океану скандала и корупције, само лажни сјај бижутерије и кријумчарених бисера. Срећом, остао је и он, његових “само” десет секунди који су давали наду свима осталима.

Десет секунди, човече. Пошаљи ту поруку, избаци ауто из брзине, реци неком да га волиш, и Болт стиже на циљ, осврће се око себе, шири руке, узима заставу, онда затеже свој лук, “То Ди Wорлд!”, изазивајући сунце да му се поклони.

Десет по десет секунди, и двадесет по двадесет, саберите сва његова злата, сакупите их на једно место, и додајте још спектакле када трчи са ортацима са свог острва на 4x100, и опет ће то бити једва пет-шест минута. Једна цигарета, једна кригла пива, један уплаћени тикет све са размишљањем и пребирањем по новчанику, један “сноозе” пре јутарњих обавеза, један секс (океј, океј)...

Пет-шест минута, толико нам је времена одузео, а у ствари подарио, “само” трчећи, Јусеин Болт. Отелотворење брзине, снаге и оптимизма.

Све до 5. августа.

Да ли је Јуса, како га је назвао легендарни Душко Кораћ (“Насмеј се, Јусо, и нека ти је са срећом...”), добио испраћај који је заслуживала његова каријера? Апсолутно не. Чак и ако је, што због повреда, што због недостатка амбиција, успоравао још пре Игара у Рију, вођен само идејом да још једном потврди да је највећи.

Да ли је Болт онда добио испраћај који смо заслужили ми, онај и даље не-до-коске искварени део човечанства који га је волео и који је у тих десет секунди налазио утеху, ако не и смисао и магију? Ни приближно.

Али Јусеин Болт је у суботу увече у Лондону, на истом оном месту на којем је поставио олимпијски рекорд, 9,63, тада испред пријатеља и колеге по љубави ка Манчестер Јунајтеду Јохана Блејка, отишао баш онако како је заслуживала данашња атлетика.

Загледан, на тако реткој слици, у леђа ривала који је радио све, и дословно све, да га победи.

Антиклимакс, победа “злог” Џастина Гетлина тамо из осме стазе, човека који је двапут згрешио и двапут му је опроштено оно што је неопростиво – а да ли је можда баш због свих тих супстанци, у контри са “Мајком Природом”, Американац у могућности да и у 35. трчи, док се икона опрашта неколико дана пре 31. рођендана? – буквално је слика и прилика спорта који никада, још од мушкарача у дресу ДДР-а, није показао искрену жељу да се обрачуна са систематским варањем.

Да је Болт још једном победио, можда истина не би била толико огољена као што је данас, шестог дана августа, и сваког наредног дана.

Болтових четрдесетак сигурних корака, и радост који они носе са собом, набацили би још један слој шминке на ту џангризаву старицу, и опет бисмо се правили да је све у реду.

Овако је поштеније. Можда је публика звиждала победнику, чак и пошто се он поклонио Највећем. Пре ће бити да су звиждали читавом спорту и сценарију који је омогућио.

Било је и пре њега, биће и после њега, великих спринтера, ко зна, можда некада и његов надљуски рекорд падне, када су падали сви (или га зли дуси избришу, у покушају да сачувају интегритет и сопствену савест). Али неће никада бити овако насмејаних. Не тако сурових. Не толико убедљивих.

Неће бити људи који "само" трче.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес