Софка - краљица пјесме и туге

Некако о Светом Панталејмону, о Пантелину, о градској слави Бијељине 9. августа, ваљда због гласовитог вашара, Семберци се сјете своје славне земљакиње – Софке Николић. И још покаткад у години, а не би требало да буде тако. Софка је заслужима много више. Ко је била Софка Николић?

Република Српска 07.08.2017 | 11:29 За оне који су је знали, Софка је била једино и заувијек пјесма танкоћутна. Била је златно грло и уздах, чежња и страст, дрхтај и свјетлост, бисерглас и усудиште. Камена туга и нијеми јецај. Звоно без бата. Велика у пјесми, а још већа у туговању.

И још приповиједа - да је она само мачванска и семберска, упркос томе што је пола свога живота стрнствовала по бијелом свијету и била далеко од родне Мачве и Бијељине које су и највећи међаши њеног живота.

А Софка Николић је, руку на срце, заиста њихова, дива великих прашњавих и помало господских равница, али је и легенда зворничких букова и монденске Ковиљаче, и развигор Шантићевог Мостара и сарајевске "Европе"... Београдске Скадарлије, свакако.

Звијезда је сјајна париских булевара и вјечног Рима, златног Прага и широког Мадрида, господског Трста и великог Берлина, царствујућег Беча и њујоршког Бродвеја...

Софка. Једна једина. Како год да се окрене и обрне, Софка је за Семберце и за Мачване, али и за Београђане увијек и само њихова. Софку је створио народ и као метеор је винуо у плава небеса - право у легенду. А када је укинуто њено вријеме и разрушен простор, туговала је сама, заборављена у Бијељини, у малој кући у уској, кривудавој улици, која сада носи њено име.

Од сјаја велеграда и бијела свијета пред смрт остала јој је само једна окрњена грамофонска плоча, којој је вријеме откинуло комад пластике. И успомене, оне што навиру и даве, боле и ропе и не дају сну на очи. Испред невелике куће цвјетна стаза са ружама. Много ружа. И чесма. Тако је остало записано на филмској црнобијелој траци далеке 1968. године.

Камера је биљежила диву како шета својом Бијељином, како се сусреће суграђанима и поштоваоцима, у парку, на тротоарима, на пијаци, у пролазу... Бере руже, вози се фијакером, казује о сусрету са Рудолфом Валентином у Америци, а у руци држи своју крњаву грамофонску плочу - једну једину преостало од милиона, колико их је снимила.

Забиљежена је и њена пјесма у Скадарлији са даирима. Филм се завршава тужним призором - Софка носи букет свјежег цвијећа алејом пучиљанског гробља. Онда рез. Крај филма. Бијељинци знају да је то Софка кренула ка капели у којој почива њена Мариола. Тако се завршава филм, а роман звани Софка почео је овако.

У породици музичара Николе Васиљковића у мачванском селу Дуваништу рођена је 1907. године дјевојчица. Дали су јој име Софка. До тада скоро нико у Мачви, није носио тако лијепо име. А није ни могао, јер нико до тада није био тако лијеп и дражестан као Никилона кћи. Неки веле да је још у колијевци личила на легендарну Борину Софку. И оној из Врања, и овој из равнице даире и пјесма значиле су живот. И више од тога - биле су им тихи јецај.
Чувену Софку Врањанку створио је причи писац Бора Станковић. Софку Васиљковић, потоњу Николић, створио је народ. И вријеме. Она није личност из маште, она је била највећа српска певачица између два свијетска рата.

Приче које су у њиховим рукама чинила тањушна даира сви су могли чути. И разумјети, јер је тај инструмет у Софкиним рукама будио људима најскритија осјећања и палити им душу. Софкиним даирама никада нико није одолио, јер су оне, док им ритмично звоне тањушне металне, округле плочице, била добоши који ријетко, па чак и када милозвуче, осим жала и дерта ништа другог нису доносиле.

Даира су Софки биле и добро јутро и добар дан и лаку ноћ. Некада све то троје заједно, па опет добро јутро... Усуд је, ваљда, хтио да се гарави музичар Никола Васиљковић често сељака по грбавом Балкану.

Из Дуваништа породицу је двео у Бијељину, а потом и у Бањалуку. Кад је замирисало на рат, из најљепшег крајишког града, прешли су Дрину. А онда је грунуло. Жестоки рат. Велики рат – први свијетски рат. Црножута монархија бјесомучно је кидисала на Србију. Николину породицу вихор пошасти однио је чак до Турну Северина у Румунији, а онда је вратио, преко Ћуприје, поново до Дуваништа у Мачви... У Софкином животу слиједе: Бијељина, Зворник, Мостар, Сарајево, Београд и Бања Ковиљача – то су само међаши бурног и трагичног живота ове чаробне жене.

Имала је само три године када се, са родитељима, доселила у Бијељину. У том граду је, у јулу 1982. године и сахрањена. И сада почива у безименом гробу. Поред своје Мариоле. У Зворнику је кренула ка звијездама, а у монденској Ковиљачи, која јој је публика некада падала пред ноге, доживјела је најтрагичније тренутке. У тој краљевској бањи разболила јој се кћерка јединица Мариола У њој се и она сама упокојила.

Васиљковићи су били музичка породица, а бисерни глас Софка је наслиједила од мајке Персе, пјевачице, која је драматично утицала на сав потоњи кћеркин живот. Перса је напустила Николу и преудала се за музичара Рајка Сремчевића. Оставила је четворо дјеце. Софка је била најстарије од њих, па се морала бринути о млађима.



Тако почиње прва глава романа звани Софка.

И друга његова глава ништа ведрија. Још је тужнија и болнија. Да би зарадила кору хљеба за браћу и сестру, Софка почиње пјевати по вашарима. Крхка дјевојчица, кћи Николе Васиљковића, бисерног гласа, пјева по Мачви, Поцерини... Глас јој је као ватрено пиће – опија душе које знају шта је добра кајда. Великом равницом и по обронцима Цера разливао се, као набујала ријека, њен топли, сјетни и сомотски глас. Одбијао се о дринске обале, о врхове Цера и ширио се Земљом виловитом.

Расло је сироче, а стасавала дива. Бисер глас је ишао испред ње. Засјала је раскошна звијезда. Нова. Мачвански и поцерски вашари били су јој увертира, Зворник, град са плаховите Дрине и немирне Златице, подно Змла|евца, Каплана и Вратоломца, је њена велика премијера. Обожаваоци пију вино из њене ципеле. Нова почиње да бљешти. Усуд хоће да и она начини грешку као и мајка јој Перса.

Трећа глава романа званог Софка - златне успомене.

Тек што је минуо Велики рат, 1918. године, она завршава свој први брак и улази у други, у Зворнику, са гласовитим виртуозом на приму Пајом Николићем. Пајо је имао оркестар од двадесет и четири члана. Пут ка звијездама Софка, од тада па заувијек Николић, из Зворника наставља у Мостару. И на Неретви она је краљица севдаха. На добродошлицу Мостарцима, и свим Херцеговцима, узвраћа пјесмама. Пјесмама до тада не пјеваним. Складане су поред плаве Неретве, а пјеване касније диљем свијета.

Баште у којима пјева увијек су препуне, дарују је најбогатији трговци, руке јој љубе боеми - кличе јој Мостар. Остало је забиљежено да је башта тадашњег мостарског ресторана "Париз", са три и по хиљаде столица, увијек била пуна. У "Паризу" прва је запјевала "Емину" - лицем пред њеним аутором Алексом Шантићем.

Софка је у Мостару и Херцеговини провела четири "златне" године, а онда пут у Сарајево. Настаје њено платинасто вријеме. Ту рађа кћерку Марицу, коју је од милоште звала Мариола.

Онда, коначно - бијели град и његова Скадарлија.

А колико је Софка из Сарајева журила Београду - од узбуђења у "Европи" заборавља скоро све своје личне ствари. У Мостару Шантић а у Скадарлији Нушић, Ујевић, Драинац... Скадарлија јој постаје дом и прва је пјевачица која је у овој београдској улици, што води право у небо, са гостима сједила за столом. Због тога је Скадарлија касније имала посебан респект према свим пјевачицама.

Послије, куд пошла - куд дошла – Београд. Био јој је исходиште и њена мирна лука. Одлазила је у Нови Сад, у Лесковац, у бијели васколики свијет... Увијек се враћала Скадарлији.



Лесковчани су у њој видјели живу Борину Кошиану - обје су појале подједнако танано и сјетно - и Борина, али и Коштана из Мачве, из Земље виловите.
Тадашње новине биле су препуне фотографија и написа о најљепшој - о Софки Николић. Њена београдска кућа била је најмодернија, са најбољим намјештајем. У њу се долазило као на молитвиште.

Роман звани Софка се наставља - ниже се поглавље за поглављем. И у свима њима успјех. Софка је била све ближа небесима.

Слава вратоглаво расте - Берлин и прва грамофонска плоча. Сензација. На плочи непревазиђене пјесме "Колика је Јахорина планина" и "Кад би знала дилбер Стано". Плоча 1925. године добија престижну награду - "Златну потковицу".

То су васионске висине али се, некадашње сироче Персе и Николе Васиљковића, сада маестрална Софка, и даље пење. Зенита јој још ни на видику. Стиже у град свјетлости - у Париз. У престоницу цијеле Европе и васколиког свијета. Почиње снимати за "Патефе" - тада најчувенију европску продукцију грамофонских плоча. Обожаваоци је не остављају ни трен на миру. Док снима, париска полиција око студија успоставља ред. Узалуд - тек што је снимила неколико пјесама, публика проваљује у студио. Прекид. Софка пјева својим обожаваоцима - без микрофона и технике - на уво. Када се задовољна публика разишла, настављено је снимање.

Колико је била обожавана у Паризу говори и податак да је у том граду непланирано остала пуна три мјесеца. Снимила је четрдесет плоча, а париске новине посвећивале су јој читаве странице.

Краљица пјесме путује Европом - Беч, Будимпешта, Рим, Мадрид, Праг, Марсеј...Колико славна, толико је била и хумана - подржава бројне хуманитарне акције по Европи. Помаже сиротињи, болесним, убогим...

Роман звани Софка прибрјежује се својој другој корици - пут јој је наједном застао на небу.

Предосјећала га је. Стрепила је од њега. Чекала га је и дошао је. Стигло ју је усудиште коме није могла умаћи. Даирама и пјесмом је о томе казивала. И у Зворнику, и у Мостару, и у Сарајеву, и у Београду, и у Паризу, Бечу.... То њено болно казивање у пјесми нико није чуо, ни разумио. Људи су јој клицали, а њена душа је јецала.

Трагедија - туберкулоза је озбиљно нагризла њену Мариолу.

У предвечерје нове Апокалипсе – Другог свјетског рата - 1939. године, у Бањи Ковљачи, у седамнаестој години живота, умире Мариола, коју је, док се Софка пењала ка звијездама, чувала њена рођака. Да се чешће у том бијелом свијету сјећала мајке Персе, можда се то не би догодило. Ко зна? Вјетар у њеној коси био је незаустављив. Дувао је јако. Обузео јој је сва чула, а она је ишла све даље, даље, даље...



Био је то само њен неки, чудни, неодољиви вјетар. Софкин. Камени се тада њен бисерглас. Занијемило јој је и звоно - остало је без бата и клепала. Софка остаје сама. Без пјесме.Постаје краљица туге. Заувијек су зањемила њена даитра. И бисерни глас. Говорила је: Пјесма је да се пјева, туга је да се тугује. Туга се не може објаснити, испричати. Туга се може само туговати, а пјесма пјевати.

Колико је била велика у пјесми, Софка је још већа била у туговању. У бесаним ноћима тражила је тренутак у коме је направила животну грешку. И никада га, изгледа, није могла спознати. Или га је препознала, па ћутала о њему. Он је, вјероватно, био ван ње. Био је у вјетру, у оном што ју је стално мамио и водио је у даљине које брује.

Да ли је то била Божја казна, Шта ли? Али се догодило - у пјесми је заборавила кћерку. Јединицу. Као некада што је и мајка Перса заборавила њу, брата јој и двије сестре. Да Перса није тако учинила, можда Софка никада не би запјевала. Да није... Ко зна? Тајновити су људски пути - живот је чудо. Слава и богатство су се топили, а краљица пјесме падала је у заборав и сиромаштво. У својој Бијељини, на градском гробљу у Пучилама, одмах до главног улаза, саградила је капелу и у њу је сахранила балсамовано Мариолино тијело.

У капели бијели споменик. Пише да је ту сахранила никад прежаљену кћерку Марицу - Мацу. При дну споменика Марицу назива сином. То је једино мјесто гдје је њеној и Пајиној кћерки написано име Марица. Софка је годинама силазила у гробницу и сједила поред балзамованог Мариолиног тијела, а горе, изнад споменика, на зиду капеле, постављене су четири Маричине гипсане слике. Само на двије њих, снимљене непосредно пред Мариолину смрт, Софка сједи поред постеље скоро беживотне кћерке.

Обје су тада биле на крају - Мариола свог животног, а Софка свог звјезданог пута. Одлучила је да стално буде уз кћерку, макар и мртву. Продала је кућу у Београду и купила малу у Бијељини, у близини гробља. Касније се настанила у другој кући, у близини хотела "Дрина", у оној из филма са ружичњаком и чесмом. Друга кућа, у којој је Софка живјела, срушена је. Улица гдје је била кућа - уски бијељински сокак са грбавим асвалтом - посљедње деценије прошлог вијека добила је Софкино име.

На мјесту Софкиног ручичњака сада су укусно и лијепо урађено здање. Прхну покаткад са кровова кућа њеној улици, или са платана оближњег великог бијељинског перивоја голубови гаћани и превтачи, и они бијели као душа, и гушани... Полете у небеса, па се опет врате. Можда траже Софку? Ко зна? Не умију да зборе, али милено гучу.

У Бијељину је за Софком некада дошао и неки Раде из Шумадије, њен велики поштовалац. Много ју је волио. Живили су заједно. Софка је и њега сахранила на бијељинском гробљу У Пучилама, испред Мариолине капеле. Ту је сахранила и мајку, и брата Јову, чувеног боема и виолинисту, и још доста Сремчевића, браће по мајци. Сва фамилија је ту на окупу.

Софка је туговала. И ћутала. Семберци су је много волили. Покаткад је, веле одлазила, до кафанице на „дрвеној пијаци“. Тамо гдје је продаван огрев. Попила би чашицу ракије, па кренула кући.

Скоро пред сами крај живота Софка је посљедњи пут отишла до Зворника, до свога звијезданог изворишта. Почетком осме деценије двадесетог вијека посјетила је у Малом Зворнику пријатеље. Њени поштоваоци, пироћанци поријеклом. учитељи Милена и Градимир Стаменковић одвели су је у старачки дом у Бањи Ковиљачи.

Тада ју је посљедњи пут, остарјелу и изнемоглу, погледа пуног жала и бола, фотографисао Слободан Алановић, родом из Мачванског Прњавора. Ту слику сам ја, аутор ове приповијести о великој Софки, након тачно дбвадесет и пет година однио у скадарлијску кафану „Три шешира“, показао је пред телевизијском камером и испричао гледаоцима све ово што о Софки и вама, читаоцима, приповиједам.

У Зворнику није било никога да је се сјети!? Нико у погуреној старици трома корака није препознао легендарну Софку Николић! Нико!... Да... Осим неколико душевних људи у сусједном Малом Зворнику. Изгледало је даје и Дрина Зеленика на својим јужним вјетром однијела заувијек све њене пјесме, све савременике и познанике. Однио јој је, изгледа, заувијек и вјетрове из косе. Усахли су били и сви њени зворнички извори успјеха. Пресушили су.

И ту је крај.

Затвара се посљедња страница романа званог Софка Николић.

У дубокој старости 27. јула 1982. године, опет је Усуд тако хтио, у Бањи Ковиљачи – у Краљевској бањи, у бањи боема, пјесме и уздаха - умире краљица пјесме и туге. Када су је сахрањивали у Бијељини поред Мариоле, падала је киша. Немилице је лила. Плакало је небо за легендом. За Софком која се некада била винула до њега самог, па се заувијек вратила на Земљу.

Јецале су тако, са прагова својих небеских вјечних кућа, и лиле сузе, душе Софкиних савременика, обожавалаца, пријатеља, рођака - свих оних које је помагала. А доље, поред Софкиног одра, окупило се тек двадесетак Бијељинаца. Дошли су да је испрате на вјечни починак. Били су то они за које њена сјајна звијезда никада није угасла.

Софкин ковчег спустили су у крипту маузолеја. Поред њене Мариоле. Гробари су онда улаз забетонирали. Сада личи на крпу на поду горњег, меморијалног дијела гробнице, јер је он поплочан окер и браон керамичким плочицама. Уз западни зид је и Мариолин споменик. Једино оне двије порцуланске фотографије на њему подсјећају на Софку. И ништа више. Вео заборава, ето, неумитно се спушта.

Гробари у Пучилама кажу да прођу мјесеци, а понекад и година, а да нило не приђе Мариолиној и Софкиној капели. Тако је затворена, скоро нечујно, и друга корица романа званог Софка.

А у том роману славе и свјетлости, бола и туге, још су и шабачки Цицварићи и Рудолф Валентино, Xозефина Бекер и Јахорина планина, дилбер Стана и Скадарлија, Алекса и Емина - васколики свијет.

Софка почива у гробу без имена и знака.

(БН ТВ / Тихомир Несторовић)