Коментар: Боље бити еуфоричан, него неискрен према себи!
Много тога у вези с Прагом и овом новом Црвеном звездом је парадоксално, али на то смо се махом навикли још од 1992. Ипак, неке ствари превише су очигледне да би се чекало да преноће.
Фудбал 04.08.2017 | 23:07
Прво - велика победа у Прагу и даље није донела ништа велико, нити је циљ испуњен;
Друго - сезона једва да је почела, а очигледно је да тим већ изгледа далеко боље на терену;
Треће - лако је уочљива несвакидашња доза оптимизма у клубу, иако петак "прети" Миланом, Ајаксом, Зенитом, итд;
Четврто - два пута без примљеног гола побеђен је богатији клуб и именима јачи тим, а далеко од тога да је све било сјајно и да нема на чему да се ради већ сутра;
Наравно, ту је и 25 година присутан парадокс да уопште на овај начин извлачимо закључке о клубу који је био првак Европе и света, али на то се навикао свако ко прати ову Црвену звезду и сећа се оне.
Иако је ризик од превида и афекта присутан у вечери када су црвено-бели испразнили трибину са најватренијим навијачима противничког тима доста пре последњег звиждука за збирних 3:0, неке ствари превише су очигледне да би се чекало да преноће.
Прво - победа јесте велика, прва црвено-бела на тлу Чешке (и Чехословачке), какву звездаши нису видели на гостовањима од октобра 2002. када је Деки Миловановић до даске натегао мрежу на "Бентегодију". Дакле, скоро пуних 15 година.
Нека се не љуте наследници Зорана Филиповића и претходници Владана Милојевића, али Ла Валета, Нафтан, Вентспилс, Рудар, Гроцлин, Корк Сити, Запрешић и Нистру не могу да се пореде с ова два резултата.
Колико год било тачно да циљ и даље није остварен, тачно је и да оваквих наступа, победа и резутлата није било годинама.
Друго - сезона јесте тек почела, међутим Црвена звезда већ има пет победа у низу уз гол-разлику 10:0 и јасно се виде обриси тима којем нови тренер још црта детаље. Али, није то оно што прави битну разлику у односу на две године које је на интриге и шегу потрошио код дела навијача омиљени Миодраг Божовић, с којим једноставно није могло да се разговара о очигледним недостацима у игри екипе која је, према именима, била јача од ове.
Екипа под Милојевићем можда не претрчи више, али ради то паметније и мање се троши, а више постигне.Овај тим можда не игра лепше и офанзивније од претходних, али углавном тачно зна шта и како жели у одређеним фазама утакмице. Губитак даха и снаге, присутан код оба тима, не доводи до бежања одговорности и пребацивања кривице, уз отворене расправе на терену, већ до збијања редова и подметања главе тамо где саиграч није стигао да подметне ногу.
Треће - претерани оптимизам без превише основа може да буде опасан, али и пожељан, ако је контролисан. У сваком случају бољи је од лажне представе о себи као најбољем тиму и сувереном шампиону у сезони у којој су изгубљене све важне и озбиљне утакмице (а, нема их много) и која је завршена констатацијом да су само "више силе" довеле до тога да Црвена звезда не буде прва.
Очигледно уверени у то да противник можда јесте богатији, искуснији и снажнији, али да то никако не значи и да ће бити бољи, брзо је довео црвено-беле у ситуацију да поштено и на терену зараде право да буду оптимисти и да не паниче када гледају табелу са УЕФА коефицијентима.
Када из свлачионице изађе група људи са тако "подешеном главом", онда је и Спарта из Прага само тим са 11 играча на терену са својим очигледним врлинама и исто тако очигледним манама. Утолико, и оптимизам грађен на 3:0 у 180 минута са ривалом који није пропустио јесен (па и пролеће) у Европи од 2013, могао би црвено-беле да доведе до још једне парадоксалне ситуације - да једва чекају плеј-оф без обзира на то шта ће бити у Ниону.
У исто време, када вас науче да узрок неуспеха никако не може бити у вама, већ у моћницима које нико никад није видео, онда и Ла Валета уме да буде "веома незгодан противник у још незгоднијем тренутку", јер јер добро познато да "данас сви играју фудбал", да су "многа првенства већ почела", а да се "Црвена звезда на рубу егзистенције тек окупила" и да "није било времена за озбиљне припреме"...
...ни овог лета.
И еуфорија је боља од неискрености према самом себи.
Четврто - далеко од тога да је у Београду и Прагу све било сјајно (неке грешке могле би да буду кобне у наредној рунди), али чињеница је да је ништа раније склопљен у односу на претходне, по именима слабији у односу на претходне, краће припреман у односу на претходне, Милојевићев тим два пута и без примљеног гола победио ривала који је у претходне четири сезоне одиграо 40 утакмица на међународној сцени наспрам Звездиних 12.
Премда ни противници Спарте и Звезде у претходне четири сезоне током којих су једни били редовни у Европи, а други редовни златиборском поправљању форме пред наставак Суперлиге, нису за поређење. Чеси су играли са Интером, Шалкеом, Виљареалом, Лацијом, Апоелом, ЦСКА, Наполијем, Челсијем, Билбаом, Лионом и Фајнордом, а Срби са клубовима где се по снази и квалитету издвајају Сасуоло, Каират и Лудогорец.
Милојевића, без дилеме, чека још много посла у мало времена за утакмицу са ривалом непознате снаге, али је иза њега остао резултат какав генерације фудбалера и плејада тренера нису остварили. Од 2. децембра 2005. године, бламаже Антонија Касана и бравуре Николе Жигића, Црвена звезда није савладала клуб који може у било чему да се мери са Спартом, али ни 2:0, ни 0:1 нису толико битни колико начин на који су црвено-бели изгледали на терену.
Пардон, док су имали снаге да изгледају тако на терену.
Ту морамо да се вратимо на почетак.
Прво - све ово биће само забава за једну ноћ, уколико Црвена звезда настави да броји године од последње јесени у Европи, а ово је јубиларна, десета. Дакле, ништа велико није остварено;
Друго - позитивне промене очигледне су, али сезона заиста јесте тек почела и није само жреб у петак опасност која вреба. Има их иза сваког угла и на искушењима ће бити све структуре унутар клуба, али и оне око њега, тако да би лако могло да се догоди да почетни оптимизам доведе до потпуног моралног, организационог и резутлатског слома. Без намере да мрачимо, слагали бисмо ако бисмо рекли да се није већ догађало;
Треће - колико год оптимизам после елиминације тима чији је УЕФА коефицијент 48,135 био разумљив, црвено-бели не би смели да забораве да поред њиховог имена стоји поражавајућих 7,325, да после деценије без Европе нико од њих нема права да захтева исту и да ће, док год се према дресу односили као у досадашњем делу сезоне, бити суштински неважно да ли путују у Милано или Разград, јер ће бити битно само да дају све од себе и буду концентрисани до краја утакмице.
Јер, где има оптимизма не би смело да буде панике (иако би то био само још један парадокс у низу).
И, на крају, четврто - Црвена звезда нема снаге да свих 90 минута не буде оно што је углавном била претходних десет и више година, али има због чега да верује да је тај недостатак надокнадив…
Парадоксално - али, ствари могу и тако да се посматрају.
Још неколико запажања:
- Канга одједном није "мачка у џаку, која не заслужује Звездин дрес", већ играч који се једнако умара с лоптом и без ње, ма како то до скоро деловало немогуће;
- Срнић је за две-три недеље заувек обесмислио идеју о себи као десном беку и подршци Руизу;
- Ле Талек није више смирен и "цоол" у средини терена где мора да пршти, већ тамо где то, као и његова фудбалска школованост, доприносе екипи - у одбрани;
- Доналд и Јовичић су компатибилни и већ су одличан тандем; - Борјан је помак набоље;
- Измене се стрпљиво чекају и наменски користе;
- Кад душа стигне у нос, тело остане без снаге, а мозак без кисеоника, све ово пада у воду;
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар