1915. понуђена Велика Србија

Министар иностраних послова Србије Ивица Дачић данас је изјавио да је Југсолавија била „највећа грешка и трагедија српског народа“, истичући притом да би за Србију и Србе било боље да је током Првог свјетског рата прихваћен Лондонски уговор, којим је било предвиђено стварање Велике Србије.

Србија 03.08.2017 | 21:21 Данас се међу многобројним српским политичким и интелектуалним круговима, посебно оним националистичке провенијенције, често може чути ова теза како је Србија историјску грешку направила када је током и након Првог свјетског рата умјесто Велике Србије одлучила створити Југославију.

 Али, шта је тачно подразумијевао Лондонски уговор и зашто је на крају био одбијен?

Лондонски уговор је тајни уговор између Антанте и Италије, закључен 26. априла 1915. у Лондону, којим је било предвиђено да Италија добије „покрајину Далмацију у њеним тадашњим административним границама“ до рта Плоча, са највећим дијелом острва. Из чињеница да је италијански посјед сјеверне Далмације раздвојио хрватско од црногорског приморја, као и помена „области које интересују Србију и Црну Гору“, јасно је произлазило да Антанта намјеравала да створи засебну хрватску државу, а Србију и Црну Гору да прошири.

Према том уговору, Хрватска би била сведена на дио око Загреба, Лику и приморје од Ријеке до сјеверне границе Далмације: преостали дијелови Хрватске били би подијељени између Италије и Србије.

Слиједом уговора, је такође обећавао Краљевини Србији стварање Велике Србије; потписници уговора су Србију - која у преговорима није учествовала - о томе службено обавијестили дипломатском нотом од 16. августа 1915. године. Савезници су Србији обећали Босну и Херцеговину, Славонију, Сријем, Бачку, јужну Далмацију (Шибеник, Задар и Книн би припали Италији) и сјеверну Албанију, али без Македоније и дијела Баната.

За улазак у рат и издају Централних сила савезници су Италији понудили Истру и већи дио Далмације (што је касније резултирало 1920. Уговором у Рапалу, 1924. и 1941. Римским Уговором), Румунији Банат, а Бугарској Македонију. Србија је одбацила уговор будући да се није била спремна одрећи Македоније.

Током преговора и српска влада добила је обећање да након побједе може рачунати на територијалне уступке у БиХ и Хрватској, а посно у Далмацији. Наиме, Русија, Француска и Велика Британија настојале су на своју страну привући дотад неутралну Бугарску, а не угрозити тек склопљени савез с Италијом и задовољити Србију, па су Бугарској понудили Македонију, а Србија је за компензацију требала добити БиХ и дио хрватских територија.

Према информацијама, које је члан Југословенског одбора Франо Супило добио за боравка у британском Фореигн Оффицеу, Србији је понуђена јужна Далмација, БиХ, Сријем, дио Бачке и Славонија све до Пакраца те вјероватно и помоћ савезника у питању уједињења Србије с Хрватском.

Супило је тако могао процијенити намјере Србије и савезника, јер је већ у априлу 1915., кад је боравио у руском Министарству вањских послова у Петрограду, сазнао и за Лондонски уговор те о томе извијестио Југославенски одбор. Након откривања садржаја споразума, дошло је до жестоког отпора хрватског и словенског народа, што је онемогућило његово провођење у цијелости након завршетка Првог свјетског рата.

Спознаја о посљедицама које би произлазиле из реализације Лондонског уговора била је одлучна за хрватски пристанак на улазак у Југославију.

Србија је такође на крају одлучила да не прихвати овај уговор и да умјесто тога крене путем стварања Југославије. О мотивима тада регента Александра Карађорђевића и тадашњег шефа српске владе Николе Пашића да се одлуче за Југославију умјесто Велике Србије увелико се распреда, но неколико је кључних разлога који су превагнули.

С обзиром да је Србија као чланица Антанте имала војску и неупоредиво супериорнију преговарачку позицију од Хрвата и Словенаца који су се борили на страни Аустроугарске, могли су и диктирати и уређење будуће државе.

Александру је у датом тренутку било далеко примамљивије да буде владар велике унитарне монархистичке Југославије у којој ће највећи дио власти био сконцентрисан у његовим рукама, него доста мање Велике Србије.

Такође, важна је чињеница да краљ Александар заиста јесте био пројугословенски оријентисан и као један од циљева током Првог свјетског рата задао је и себи „ослобођење остале јужнославенске браће“.

Поред тога, разлози за стварање Југославије били су и економски, с обзиром да су се најразвијенија индустрија и посебно, финанијски сектор, налазили на територији сјеверне Хрватске и Словенији без којих би Лондонским уговором Србија остала.

Треба такође напоменути да, упркос данашњем фетишизирању од стране српских националистичких кругова, Лондонски уговор никада није био закључен документ, те се радило само о нацрту и инцијалној идеји како исцртати нове европске границе након рата.

Данас, готово 100 година након окончања Првог свјетског рата лако је бити генерал послије битке, но у тадашњем тренутку и српској и хрватској страни Југославија је изгледала као најбоље рјешење.

(СБ)