Чудесне приче о храму у Подблаћу

Скоро свака православна црква крије низ историјских загонетки, тајни и занимљивости али омањи храм, посвећен Светом арханђелу Михаилу, у селу Подблаће на размеђини између Рудог и Прибоја је посебан по много чему.

Република Српска 03.08.2017 | 14:23 Крсна слава овог храма није Свети арханђел Михаило већ Свети Илија јер је сељацима, због великих сњегова, одговарало више да крсну славу славе за вријеме илинских врућина.

У љетопис ове светиње и колективно памћење мјештана околних села записано је и једно чудесно исцјељење.



Домаћин Раде Радовић из Рудог испричао је како је његова тетка у овом храму доживјела преображење.

„Она се звала Марица Стајић, од четврте до 12 године је била парализована и болест је узела толико маха да су јој били спремили погребне хаљине. Кад се једном родбина спремала да крене на крсну славу храма у Подблаћу, на Илиндан, дјевојчица је молила родитеље да и њу поведу. Они су мислили да јој је то последња жеља, поставили су је на коња и три сата путовали до цркве. Кад су дјевојчицу спустили на под храма одједном је завикала - "Пустите ме могу и сама“, испричао је Радовић.



Он каже да је Марица престајала на ногама цијелу службу божију и чак пјешице дошла до своје куће.

„Безборој пута ми је причала о том чудесном оздрављењу. Казала је да је одједном обузела велика врућина, да јој је тијело освијетлила чудесна свјетлост и да су болови престали а у ногама је осјетила огромну снагу“, прича Радовић.

Марица Стајић умрла је прошле године у осамдесетој години живота.

Свештеник Лазар Пајић објашњава да је црква овдје, на мјесту Оцрковље, изгледа настала у 15 вијеку али о томе нема историјских података.

„Овдје предање кола народом да је Мехмед-паша Соколовић на темељима старе цркве и на гробу своје мајке, која је била из села Станковића обновио и подигао храм.
Његова мајка за разлику од оца остала је у православној вјери и на кућном огњишту. Потврду за то немамо али смо недавно приликом замјене часног престола у олтару пронашли гробно мјесто које нисмо жељели да откривамо. Да ли је то гроб мајке Бајице Ненадића остаје засад тајна", каже свештеник Пајић.

Додаје да је овдје било још чудесних оздрављења а да су неке нероткиње које су пиле освећену воду у порти храма касније добиле потомство.

У близини цркве у кориту ријечице Поблаћнице постоје два извора киселе воде.

Последњу велику рестаурацију храма организовао је свештеник Обрад Тасић који је овдје службовао од 1963.до 2003.године.



„Отац је сакупио новац од вјерника и санирао већ оштећено здање храма. Промијенио је кров од шиндре, очистио порту, докупио земљу за већи простор у њој. Извршени су и неки радови на олтару и на уређењу некрополе стећака који се налазе до самог улаза у цркву. Великој прослави поводом овог догађаја присутовао је и владика Нектарије који се послије три дана од свечаности у Подбалаћу упокојио“, испричао је, син свештеника Обрада, Љубинко Тасић.

Свештеник Тасић је о овом догађају коме је присуствовало неколико хиљада вјеника написао и књигу. Љубинко је, послије очевог упокојења објавио његову збирку рукописа, прича из свештеничког живота у овим крајевима, под називом „Породичне бисери“.

(БН телевизија)