Српкиња друга у Спартанској трци!

Српска ултрамаратонка Јасмина Александров освојила је друго место у Спартанској трци у Валчианској долини у Словачкој.

Остали спортови 01.08.2017 | 18:15 Реч је о трци дугој 47,35 километара без мапе и детаља трасе са 4.500 метара успона и 60 препрека, а Алексанрова је криз циљ прошла након више од девет сати.

"Ово је већ трећа година како се такмичим у једној од најтежих теренских трка на свету - Спартан Раце. Научила сам да се спремам за неочекивано, да будем спремна на све што може да ме снађе и да адекватно одреагујем на ситуацију у којој се затекнем. Једино што сигурно знам је да нема одустајања, нема самосажаљевања и нема деморалисања. Тело прати шта ум каже, а ја знам да могу. Поучена прошлогодишњим искуством са Ултра Беаст трке, у којој сам открила неке своје физичке недостатке, свесно сам радила целу зиму и пролеће на побољашњу перформанси мог тела. У току нешто више од 9 сати трчања обузимала су ме разна осећања и преиспитивања зашто то радим. Ипак, на крају нико не може да ми одузме тај осећај успеха када кажем себи - ја могу и успела сам! На крају трке била сам опијена ендорфином и срећна јер сам победила себе, савладала терен и избегла кризе. Све то и мој тим који ме је чекао на циљу су ми били довољна награда, а сазнање да сам освојила друго место (у индивидуалној опен категорији) је заиста велики подстрек за нека даља такмичења", рекла је Јасмина Александров.

Јасмина је овом трком заокружила три године препуне захтевних тренинга и више од 20 истрчаних теренских трка, које су јој на крају донеле позивницу да учествује у елитном такмичењу "Европско првенство Реебок Спартан Раце 2017", које ће се одржати у Кнежевини Андори 16. септембра.

"Препреке су биле позициониране тако да их је било тешко прелазити, а ледено хладна вода и ветар који нас је све време шибао учинили су своје. Најтеже су ми биле узбрдице, јер када по десети пут мораш узбрдо па низбрдо, кроз шљунак, шуму, растресите терене или песак, све те то деморалише. Тело трпи све, али ментално проживљаваш пакао. Било је толико различитих терена по којима смо се пели и са којих смо силазили, да буквално нисам знала шта ми је горе. Већ на 30-ом километру сам почела да осећам грчење у квадрицепсима. Ултимативни тест је био на последњем великом успону на крају зичаре, након изласка из шуме када сам видела да још није крај. Једноставно сам спустила главу, стисла зубе, викнула на себе, наставила ка горе и пала. Нога ми се „закључала“, колено излетело, и уследио је неподношљив бол. Грч, спазам, не знам ни сама - све. Махинално сам се окретала да видим где сам стала, да ли сам упала у рупу и шта се десило. Лежала сам у болу и ударала ногу да је оспособим. На сву срећу, момци из Горске службе су притрчали и почели смо да гурамо каменом медијалну главу која се толико згрчила да је све лигаменете повукла. Грч је попустио. Које олакшање. И онда помислиш - шта сад? Ништа, 10-ак минута консолидације и уживања у пејзажима са највиших врхова, мало приче са самом собом и наставиш да трчиш. Међутим, последњу велику низбрдицу сам трчала, тј ходала уназад како не бих „пунила“ предње ложе", описује Јасмина још једно у низу спартанско искуство.

Извор: Б92