Интервју - Штимац: Ми бисмо ону медаљу што се грицка…!
"Ја сам из друге приче – увек сам ту за Србију, какву год сезону имао, докле год будем могао да ходам", каже Штимац за МОЗЗАРТ Спорт.
Кошарка 04.08.2017 | 00:00
И није то био само "штимунг" за новинарске екипе које су у понедељак у преподневним часовима допутовале из Београда како би осетили бар делић атмосфере у табору актуелног светског и олимпијског вицешампиона. Не. Они су тим, они су породица. Госте из главног града сачекала су ведра и насмејана лица, опуштена атмосфера и професионалци спремни да један део слободног дана посвете разговору с добро познатим лицима о свим актуелним дешавањима.
На страницама портала МОЗЗАРТ Спорт моћи ћете да прочитате неколико одвојених прича са Копаоника, а низ смо решили да отворимо увек расположеним Владимиром Штимцем. Амбијент је био савршен, тема на претек, а времена можда и премало да би се о неким стварима говорило и више.
ПРЕСТИЖ ЈЕ БИТИ ДЕО РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ У ЗЕМЉИ ГДЕ ЈЕ КОШАРКА НА ПРВОМ МЕСТУ
Само летимични поглед на списак репрезентације открива да сте сада Милош Теодосић и ти играчи са највише искуства у репрезентацији. Да ли ти та чињеница даје посебну мотивацију у овом тренутку?
"Сигуран сам да сви знају колико ми је важна репрезентација и колико сам поносан самим тим што сам ових шест година у националном тиму. За мене је цео тај период импресиван, јер смо у том периоду урадили много тога. Узели смо светско, онда и олимпијско сребро… То нису мале ствари, а урађене су у распону од три године. Кад погледам на све могу слободно да кажем да сам јако поносан, да то представља мој рад, моје име и презиме", почиње Штимац разговор за МОЗЗАРТ Спорт и наставља:
"Престиж је бити стандардни репрезентативац у земљи где је кошарка број један, где се рађају највећи светски асови".
Да ли и после свих ових година имаш тај посебан осећај када обучеш дрес Србије?
"Ја се и дан-данас најежим када чујем химну, када се нађем на терену, када сам у опреми Србије… То је тако и сада, а тако ће и остати заувек. Лично ми представља велико задовољство што могу да будем поред оваквих асова, тренера, чланова стручног штаба… Задовољство ми је и да се појавим сваког лета на окупљању".
Истина, наш саговорник није био члан састава који је 2015. године покушао да узме злато на Евробаскету у Немачкој и Француској, али нам је открио да му је пораз у полуфиналу од Литваније тешко пао.
"Јесте, заиста, јер сам очекивао злато. Тада нисам био у саставу јер је било бољих од мене, али сам свим срцем био уз момке и бодрио их на сваком кораку. Не само што нам тај пораз даје мотив више да овог лета будемо још бољи, већ се ехо тог пораза одразио на нас и када смо се окупљали пред Олимпијске игре. С олимпијским сребром смо 'прежалили' Евробаскет. Ми имамо довољно јак мотив на овогодишњем Евробаскету, али не осећамо притисак. Не кријемо се од улоге фаворита, нити борбе за медаљу, у којем год саставу будемо отишли у Истанбул".
Шта је то што представља снагу овог тима?
"То што се јако дуго познајемо. Многи смо играли заједно у клубовима, многи смо постали добри пријатељи у репрезентацији, сви се знамо и…", застао је Штимац да би му, баш као и на терену, асистенцију уделио Стефан Јовић, који се секунд раније придружио разговора у улози посматрача:
"Знамо се и приватно", на шта се искусни центар осмехнуо и додао:
"Да, апсолутно. Ми смо породица. Зато и знам да ће све бити у реду. Имамо савршен склоп, а то ће нам дати сјај за касније, кад почне Евробаскет".
Шта је оно што желиш на крају Евробаскета?
"Нећемо да дајемо неке лажне прогнозе. Чули сте шта је селектор Ђорђевић изјавио, тако и ми мислимо. И ми сматрамо да смо фаворити, даћемо све од себе и идемо на медаљу. Сви бисмо волели да то буде она што се 'грицка', али видећемо. Надам се најбољем, а најбитније је да сви будемо здрави".
УЛОГУ РЕЗЕРВЕ УВЕК САМ ПРИХВАТАО СТОИЧКИ
Много се прича о "моћној центарској линији Србије", где сте Радуљица, Марјановић, Кузмић и ти. Нажалост, без Николе Јокића. Како ти видиш тај спој?
"Када погледаш све те играче одвојено, може да се примети да су сви они у топ форми, да играју у најозбиљнијим екипама, по Европи и свету, у Евролиги и НБА. Радуљица годинама игра у најбољим клубовима, Кузмић најбољи офанзивни скакач Евролиге, а отишао је у Реал Мадрид што је огроман корак напред. О Бобану Марјановићу немамо шта да причамо, он је НБА класа. На крају и ја сам ту, после добре сезоне у Бешикташу. Вероватно је да ће на центарској позицији бити највећа конкуренција. А оно што је занимљиво јесте да свако од нас има неку своју црту, врлине и мане, карактеристике… Селектор је ту да са својим помоћницима изабере најбоље за ово такмичење и ко год буде прошао у дванаест најбољих Србија ће имати одличне центре".
Да ли вас тако јака конкуренција "вуче" да пружите још више?
"Апсолутно. Тренира се баш јако, дајемо све од себе и сви су одлични. Нико се не штеди, сви су ту, сви су у овој причи и сви имају исти циљ".
Хајдемо сада мало о теби и твојој сезони у Бешикташу?
"Без икакве сумње најбоља сезона у мојој каријери. Нема ту шта да се прича и измишља, ствар је јасна. Не бих да кажем да нико није веровао у мене, већ сам у својим клубовима имао позицију резервног центра. Ја сам се са тим носио стоички. Некада ми је можда било и тешко, јер сам сматрао да сам од неких играча бољи, али ја сам све то прихватио. Дао сам себи више самопоуздања да играм на тој позицији најбоље што знам. Ја сам желео да тим направи резултат, не да правим раздор у екипи, нити ћу икада правити. Каква год да је ситуација ја ћу увек дати све од себе, јер желим да дајем, не да одузимам".
Али прошле сезоне се то променило, добио си улогу првог центра код Уфука Сариџе?
"Баш тако. Показао сам шта могу. Не бих да испаднем препотентан, али знао сам да ја све то могу. Огромне заслуге иду и на рачун система, где се играло доста на пик'н'рол, а користио сам и скок игру. Знао сам да ту могу добро да се снађем. Доказао сам себи, што ми је најважније. Све се добро поклопило".
Сада се навелико прича о томе да се враћаш у Евролигу. Анадолу Ефес се помиње најчешће…?
"Заинтересованих страна има, али морам да кажем да нигде нисам потписао. Оно што се пише и прича је заиста апсурд. Да сам потписао, па да има шта да се прича, али нисам. Још размишљам о свему и разматрам могућности и то је све што имам да кажем".
ИЗГОВОРИ? МОГУ САМО ДА ИХ ОКАЧЕ МАЧКУ О РЕП...
Нажалост, у јавности се и даље прича о феномену отказивања репрезентативне дужности, али ти спадаш у ретку групу оних који су за национални тим били чак и онда када нису били у првом плану (прошле године Штимац је дошао са одмора на припреме, пошто је добио накнадни позив прим. аут.).
"Никада се нисам нашао у тако неким ситуацијама, никада нисам био у кожи момака који су морали да откажу позив, па ми је тешко да причам о томе. Ја никога не осуђујем. Ја сам из друге приче – увек сам ту за Србију, какву год сезону имао, докле год будем могао да ходам. Нећу да причам о другима, причам искључиво о себи. Србију никад не бих одбио, то може да се подвуче са стотину линија. И тако ће бити све док ми селектор не буде рекао: 'Е, слушај, не можеш више, старији си, требало би да дође неко млађи'. Ја се никада нећу наљутити, али ћу и онда када не будем део екипе издвојити пет или десет дана како бих дошао до њих, да видим шта раде. То су све моји пријатељи, а млађи играчи ће свакако једног дана постати лидери ове селекције", застао је на тренутак Штимац и наставио:
"Какву год улогу имао, шта год буде требало, ако сам им потребан…".
Заправо желиш своје искуство да пренесеш на нове генерације?
"Тачно. Репрезентација ми је дала нешто најлепше у животу и ту не причам о свом сину који је моје благо, већ о кошаркашким аспектима. Другарство, срећу, тугу коју сам поделио са саиграчима… Примера ради, ја сам са Милошем Теодосићем од јуниорске репрезентације, заједно смо 2005. године узели злато. Зато и причамо толико често да је репрезентација као фамилија, породица. Сви се тако добро познајемо, знамо како се ко осећа у сваком тренутку. Тако лакше можемо да помогнемо једни другима. Колико пута се само десило да се ја не осећам добро, па да ми саиграчи дају енергију да све лакше прегурам… Зато бих за ове момке, у репрезентацији, урадио све. Апсолутно све. Зато нема ништа лепше од овога и ово је најлепше време у нашим каријерама".
Причамо о преношењу искуства на млађе играче, а налазимо се у ситуацији да исти ти, нови нараштаји не желе да играју за универзитетску репрезентацију?
"Момци који су се одазвали и против којих ћемо играти припремни меч заиста свака част! Ти момци не схватају неке ствари. Примера ради, ја сам кроз универзитетску репрезентацију дошао до првог тима. Ја сам чак два пута играо за тај састав, једном код Кесара, једном код Луке Павићевића. Узели смо злато, то је невероватно искуство. Ту се гради тимски дух за касније. Јер многи од њих ће касније да задуже дрес првог тима, зато и треба на време да упознају саиграче, систем. То је јако ружно шта су урадили. Нема изговора".
Можеш ли да нам кажеш каква је ситуација била у време када си ти био део млађих категорија, па и универзитетског тима?
"Ја можда тада, када сам имао година као они сада, нисам био талентован као они. Зато се они можда сад спремају за НБА – и ја подржавам кад неко мисли да може, јер и ја себи постављам циљеве свакодневно. Али репрезентација може само да ти помогне, мени и мојој каријери је дала много. Невиђено много. Могу слободно да кажем да сам 30 или 40 одсто бољи играч и човек због националног дреса. За то сам радио, борио се, нисам се штедео. Тако ни они не треба да се штеде у јуниорској или универзитетској репрезентацији. Пред њима је каријера, али подржавам све што је већ изговорено о њима, а та измишљања и ти изговори… То могу да окаче мачку о реп".
Није било потребно да поставимо додатно питање, Штимац је сам наставио…
"Они сигурно не знају да су најлепши тренуци одрастања у репрезентацији, они још нису ни 'примирисали' првом тиму. Теодосић и Богдановић су кренули од млађих категорија, Калинић је у А тим ушао кроз универзитетску репрезентацију. Погледајте где је сад, сад је шампион Европе. Као и Богдан, Тео… Сви су они ишли степеник по степеник, нису прескакали кораке. Без обзира што су били велики таленти, а сада су велики играчи".
ВОЛЕО БИХ ДА СВОЈЕ ИСКУСТВО ПРЕНЕСЕМ МЛАДИМА
Пређимо мало на теме које нису директно везане за дешавања на терену. Похвалио си се на друштвеним мрежама да си уписао Вишу тренерску школу?
"Да, па сви у тиму почели су да завршавају школе. Ја нисам хтео да се о томе превише прича, али ставио сам фотографију индекса и ето… Могу да кажем да сам јако срећан што ћу на неком другом нивоу у будућности моћи да се остварим у кошарци".
Видиш ли себе као тренера?
"Видим себе као некога ко може да помогне деци и млађим играчима и да их усмери на прави пут. Ако ништа друго, бар само на прави пут размишљања. И од свега тога не желим никакву корист, нити да своје знање наплаћујем. Много је оних који желе баш то, а ја хоћу да помогнем и довољно би ми било само да добијемо једно 'хвала', ако бих успео некада неког да изгурам на прави пут. То би ме јако учинило срећним".
Срећом, имаш и сина, који ће сигурно оберучке да прихвати твоје савете?
"Оног тренутка када сам добио сина, ја сам се остварио као човек, родитељ. Пресрећан сам. Вукан је још мали, али могу да кажем да је добро дете, занима га кошарка што ме радује. И видим да он то воли јер га занима, није да му ја гурам лопту у руке. Он сам узме лопту па хоће да се играмо заједно. Има тај неки инстикт који се мени много допада и зато ме чини најсрећнијим човеком на свету".
Видиш ли га већ као твог наследника на терену?
"Никада га нећу гурати да буде кошаркаш. Већ искључиво само оно што он жели. Ако он хоће на бадминтон, брзо ходање, или да буде доктор наука, магистар… Ја ћу га увек подржати и учинићу све да успе. А тражићу само једно од њега – да буде добар човек. О томе сам већ много пута разговарао са својом женом и заједно ћемо се трудити да га усмеримо на прави пут. Искрено, ја бих волео да он буде кошаркаш и да буде 50 пута бољи од мене. Али ако га то не буде занимало, разумећу".
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар