Други живот Славка Ребића

Пензионер Славко Ребрић из семберског села Бродац и у осмој деценији живота веома је активан. Има повећи повртњак за потребе своје породице, а – како вели – све је без хемије. Коров уништава копањем, парадајз и друге осјетљиве врсте поврћа од болести штити прскањем водом у којој је дуго била коприва.

Република Српска 30.07.2017 | 17:00
Други живот Славка Ребића
“Сваки плод је здрав и природан, па га могу јести и бебе без опасности по здравље. Хемикалије у мој посјед не улазе. Додуше, потребно ми је више времена да све то постигнем него када се примјењују препарати, али здравље је најважније”, каже Ребрић.

Поред ријеке Саве има викендицу са повећим воћњаком, од чега су на више од пола хектара високородне шљиве. Тамо проводи највише времена. Има и чамац, па понекада, али ријетко, рибари, тек толико да га мине жеља на времена када је на овој ријеци ловио и капиталне примјерке рибе.

Купио је запуштено земљиште, па је прво ручно искрчио око шест и по дунума, а онда засадио више од три и по хиљаде садница јасена, багрема и другог дрвећа.

“У дјетињству имао сам само баку, очеву мајку, а нисмо имали дрва. Старица је на леђима доносила нарамке грања да се огријемо, па сам можда баш због тога и одлучио да засадим шуму”, објашњава овај домаћин.

Ово о животу Славка Ребрића не било чудно, јер је у семберској равници доста његових вршњака који обављају и теже послове, али он је тежак болесник – већ десет година три пута седмично иде на хемодијализу.

“Захваљујући бризи љекара и медицинског особља у Хемидијализном центру у Бијељини ублажио сам посљедице обољења бубрега, па посве нормално живим. Уз то, имам и велику подршку породице”, поносно каже Ребрић.



Прије десет година његов живот је, како се у равници вели, висио о концу. Подмукла болест “ендемска нефропатија” уништила му је бубреге, па му се здравствено стање драматично погоршавло. Већ се био опростио од живота, јер су налази његовог здравственог стања били све лошији, а онда се догодило чудо – Славко Ребрић се подигао скоро из мртвих. Залагањем бијељинских љекара на Интерном одјељењу и редовним дијализирањем заустављено је напредовање болести.

Како се опорављао и јачао му организам, постепено је кренуо на посао. Прво на реду је био воћњак на обали Саве, потом крчење шикаре, па садња шуме, што је захтјеван и тежак рад и за здравог човјека.

И још нешто. Некада бројна фамилија Ребрића, због ратова и невоља, била се свела на само њега. Једног јединог. И он је био ратно сироче, јер му је отац Ђуро, штитећи болницу од Нијемаца, погинуо на Романији након Битке на Сутјесци. Одрастао је по домовима за ратну сирочад, а касније је остао уз баку. Прво је био копач, па бравар, потом аутомеханичар. И даље је наставио школовање, па је пензију дочекао као машински техничар.



“Оно што ми је у дјетињству и у младости било ускраћено и одузето, касније ми је надокнађено. Срећно сам се оженио, па сам са супругом Милком добио два сина. Сада нас, на срећу, има дванаесторо – овдје у селу Бродац, у Њемачкој и Словенији”, каже Славко Ребрић.

Уз све ове послове Славко има времена и за дружење са пријатељима, за породицу и комшије. А оно што је најважније Ребрићи, као некада давно, више никад неће бити без огрева. Сада имају своју шуму, његових руку дјело.

(БН/ Тихомир Несторовић)

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

мм в село

30.07.2017 22:06

Браво за чика славка доктора за имт тракторе.

ОДГОВОРИТЕ