Други живот Славка Ребића
Пензионер Славко Ребрић из семберског села Бродац и у осмој деценији живота веома је активан. Има повећи повртњак за потребе своје породице, а – како вели – све је без хемије. Коров уништава копањем, парадајз и друге осјетљиве врсте поврћа од болести штити прскањем водом у којој је дуго била коприва.
Република Српска 30.07.2017 | 17:00Поред ријеке Саве има викендицу са повећим воћњаком, од чега су на више од пола хектара високородне шљиве. Тамо проводи највише времена. Има и чамац, па понекада, али ријетко, рибари, тек толико да га мине жеља на времена када је на овој ријеци ловио и капиталне примјерке рибе.
Купио је запуштено земљиште, па је прво ручно искрчио око шест и по дунума, а онда засадио више од три и по хиљаде садница јасена, багрема и другог дрвећа.
“У дјетињству имао сам само баку, очеву мајку, а нисмо имали дрва. Старица је на леђима доносила нарамке грања да се огријемо, па сам можда баш због тога и одлучио да засадим шуму”, објашњава овај домаћин.
Ово о животу Славка Ребрића не било чудно, јер је у семберској равници доста његових вршњака који обављају и теже послове, али он је тежак болесник – већ десет година три пута седмично иде на хемодијализу.
“Захваљујући бризи љекара и медицинског особља у Хемидијализном центру у Бијељини ублажио сам посљедице обољења бубрега, па посве нормално живим. Уз то, имам и велику подршку породице”, поносно каже Ребрић.
Прије десет година његов живот је, како се у равници вели, висио о концу. Подмукла болест “ендемска нефропатија” уништила му је бубреге, па му се здравствено стање драматично погоршавло. Већ се био опростио од живота, јер су налази његовог здравственог стања били све лошији, а онда се догодило чудо – Славко Ребрић се подигао скоро из мртвих. Залагањем бијељинских љекара на Интерном одјељењу и редовним дијализирањем заустављено је напредовање болести.
Како се опорављао и јачао му организам, постепено је кренуо на посао. Прво на реду је био воћњак на обали Саве, потом крчење шикаре, па садња шуме, што је захтјеван и тежак рад и за здравог човјека.
И још нешто. Некада бројна фамилија Ребрића, због ратова и невоља, била се свела на само њега. Једног јединог. И он је био ратно сироче, јер му је отац Ђуро, штитећи болницу од Нијемаца, погинуо на Романији након Битке на Сутјесци. Одрастао је по домовима за ратну сирочад, а касније је остао уз баку. Прво је био копач, па бравар, потом аутомеханичар. И даље је наставио школовање, па је пензију дочекао као машински техничар.
“Оно што ми је у дјетињству и у младости било ускраћено и одузето, касније ми је надокнађено. Срећно сам се оженио, па сам са супругом Милком добио два сина. Сада нас, на срећу, има дванаесторо – овдје у селу Бродац, у Њемачкој и Словенији”, каже Славко Ребрић.
Уз све ове послове Славко има времена и за дружење са пријатељима, за породицу и комшије. А оно што је најважније Ребрићи, као некада давно, више никад неће бити без огрева. Сада имају своју шуму, његових руку дјело.
(БН/ Тихомир Несторовић)
Коментари / 1
Оставите коментармм в село
30.07.2017 20:06Браво за чика славка доктора за имт тракторе.
ОДГОВОРИТЕ