Ни "Сулејман", ни "Игра пријестола"

Аутори "Немањића" су, једноставно, кренули од нулте тачке. Ко год серију буде упоређивао с било којом другом, погрешиће.

Србија 30.07.2017 | 15:01 Свака савремена серија која се заснива на историји вероватно мора да рачуна да је гледају и они који о историји не знају ништа. Али је праве они који би морали да знају готово све.

Једно од општих места кад се говори о серији "Немањићи" јесте поређење са серијом "Игра престола". Одакле је дошло ово неприкладно упоређивање тешко је рећи, али очито је маркетинг сматрао успех масивне иностране саге мамцем за млађе гледаоце који не налазе довољно узбуђења у српској историји. Не само да је "Игра престола" епска фантастика, односно фикција, већ је и заплет о чак девет породица које се боре за власт на некој измишљеној територији далеко од заплета историјских "Немањића", где се двојица браће боре за круну, у окружењу Византије, Бугарске, Угарске и папства. Можда је творце поређења завела кинематографија и костимографија, затамњена камера и епско-панк костими.

Турска серија о Сулејману Величанственом је забрањена зона за било какво поређење, иако је реч о династији Османа. Продукција "Тимс" је паметно изабрала наслов "Величанствено столеће", да би избегла непријатна објашњења настанка династије, разарање Константинопоља и преузимање многих византијских обичаја, који су представљени као сопствени. Осим тога, да нема љубавне приче између султана и украјинске робиње, никога, па ни домаћице, не би занимали ни Сулејманови закони ни његова правда. Много више борби за престо могли би да нађемо у наставку серије с називом "Косем", о такозваном султанату жена, где има мање љубави, а више крви и издаје, поготово између мајки и синова.

Ако би се тражио рецепт за успех, "Немањићи" су можда могли да се крећу између понешто херметичне две сезоне француске серије "Версај", по лепоти дијалога, и енглеске историјске сапунице "Тјудори". Стварање самосталне енглеске цркве у односу на католицизам блиска је радња потомцима Стефана Немање.

Мајкл Херст, аутор серије о династији Тјудор, која је четири сезоне приказивана у 70 земаља, сматра да успех дугује томе што је чувене историјске личности извео из музеја и приближио их гледаоцима. "Мислим да је све функционисало тако добро зато што никад нисам гледао серију од споља ка унутра, нисам посматрао Хенрика као икону, већ са становишта ликова, људских бића у екстремним ситуацијама, и онда се питао како би реаговали, као људи, у тим тренуцима. Чини ми се да су се гледаоци пронашли у томе."



Херст је објаснио да је серија функционисала на нивоу сапунске опере, јер су људи желели да знају шта је следеће. "У Америци се то зове 'зависност од телевизије', једном кад почнете нешто да гледате, не можете да престанете, јер очајнички желите да знате шта ће се десити."

"Тјудори" су критиковани да гледаоцима пружају "холивудску верзију" историјских догађаја, па се постављало питање да ли је ауторима било битније да се држе историје или да створе пријатну ТВ естетику уз саблажњив сценарио.

"Ја сам првенствено драматург – у овом случају сам одабран да напишем драму, а не историјску биографију или историјски програм", објаснио је Херст. "Да су тражили да урадим документарац, бавио бих се тиме на другачији начин. У приказивању живота Тјудорових, серија се потпуно држи приче коју сазнајемо од историчара (мада не можете увек да верујете ни њима, јер неретко противрече једни другима). Често ме критикују људи који ни сами не знају историју... Иако мислим да су 'Тјудори' пре свега драма, они су и веома верни општем познавању историје."



Херст каже да додатну вредност представља то што су милиони људи широм света и сами почели да читају књиге и проучавају историју о којој говори серија. "Иако ми то није био неки од циљева, испоставило се да је један од исхода и јако сам задовољан", рекао је Херст.

У сваком случају, аутори "Немањића" су, једноставно, кренули од нулте тачке. Како је настајала прва српска краљевина, тако настаје и серија. Ко год је буде упоређивао с било којом другом, погрешиће.

(РТС)