Анализа: Жртве система!
Пет разлога зашто је Партизан глатко изгубио од Олимпијакоса и да ли је све могло да буде другачије?!
Фудбал 28.07.2017 | 23:00
Партизан је одиграо нормалну суперлигашку утакмицу. Сваки од његових играча био је тачно онакав какав је и у првенству. Нико изнад својих реалних могућности. Нико испод. Свако од њих 11 (плус двојица резервиста) урадио је све што иначе ради. Нити заказао, нити одушевио. Што се некоме то (не)допада други је угао гледања на стварност, скопчан са заблудом да је оно што вреди у домаћем довољно добро за европско такмичење. Као што ће остати дилема да ли су у тој заблуди два месеца, од последње утакмице претходне сезоне до ове са Олимпијакосом, живели само навијачи црно-белих или су у исту замку упали и директно одговорни за селекцију тима.
Заблуда је огољена утиском да Партизан (п)остао жртва система Суперлиге. Не такмичења (мада је тек тај систем дискутабилан, иако је црно-белима донео титулу), него односа, лобија, утицаја, притисака, спинова и муља у коме се овај наш фудбал ваља до тачке у којој - не ваља.
Примера је више, сваки је илустративан за оног ко хоће да види широк кадар. Без додатних ефеката (читај: шминке).
ПРИМЕР 1 - НЕДОСТАТАК ЈАКИХ УТАКМИЦА
Партизан се против трећеразредног (а можда и лошијег) европског тима нашао у ћорсокаку. Није знао или није научен како да се понаша на великој утакмици. У минулих годину дана, колико је трајала серија непобедивости, одиграо је четири меча које личе на фудбалске. Све против Црвене звезде. И на њима показао колико је бољи од вечитог ривала. Тачно онолико колико и Пирејци од њега. Добио је три пута и једном изборио реми. На осталим мечевима против ривала у Србији играо је спорт у коме једна екипа води лопту и све време наваљује ка голу ривала, а одбрана стоји скоро на центру, малтене без прилике да интервенише.
А кад нема јачег отпора или кад нема двосмерног фудбала, онда се дође до поражавајућег податка: Урош Ђурђевић и Леонардо да Силва Соза - лане стрлеци збирно 54 гола у првенству и купу - нису упутили ниједан (!) ударац у оквир гола првака Грче. Или оно кад се Бојан Остојић, изабран у идеални тим Суперлиге, повлачи пред просечним нападачем какав је Бен смишљајући како да га заустави, јер се у овдашњем првенству тек понекад суочи са таквом ситуацијом, па је то за њега (и не само њега) новост. Као што и Евертон Луиз против Бачке, Напретка или Спартака погреши исто или још драстичније него пре два гола Пирејаца, само што његове пропусте или неко покрије или нико не мора, пошто нико и не напада Филипа Кљајића.
ПРИМЕР 2 - ФИЗИЧКА СНАГА
Модеран фудбал се, неко ће рећи на жалост, претворио у игру мишића. Ко је јачи - тај побеђује. Ретки су изузеци. Олимпијакос је тако формирао тим. Његови играчи су римпалије какав је у Партизану само Леандре Тавамба. У питању је снага с којом црно-бели нису могли да се носе, иако је Леонардо покушавао продорима по левој страни. Лепо изгледа. Чиста естетика. За душу навијача. Без ефекта. Далеко од казненог простора. И све то док га не дохвати неки „дрвосеча“. Или док Уроша Ђурђевића још један снагатор Ромао не избаци на атлетску стазу. Једноставно, људи су јачи.
И издржљивији. Олимпијакосу је ово била прва званична утакмица у сезони. Партизану четврта. Са таквим полазним тачкама очекивало се да црно-бели макар на плану трчања парирају гостима. Издржали су 60 минута. Постали жртве одлуке тренера Мирослава Ђукића да нападне јачег од себе (свака част!), али то није могло да функционише цео меч, па је у завршних пола сата српски шампион пао. Није био ни изблиза опасан као с почетка.
Можда зато што се „издувао“ Тавамба, а можда због тога што више нема Горана Басарићаза кондиционог тренера. Стручни људи у том послу кажу да је стални сарадник Марка Николића минуле сезоне спремио екипу баш на том плану и да је, између тога, доста голова давала баш у завршницама утакмица. Опет, само у Суперлиги, у којој темпо, ритам и фудбал фаворита не може нико да прати, као што не може ни Партизан Олимпијакосов.
ПРИМЕР 3 - ПРОБЛЕМАТИЧНО СУЂЕЊЕ
Оправдање за лош резултат у Партизану су потражили у одлукама судије. За наводним пеналом над Леонардом најпре је „закукао“ Леандре Тавамба, још оштрији у критикама био је Милорад Вучелић, али би сви у Хумској 1 требало да схвате да су били у истој кожи у којој су противници вечитих ривала у Суперлиги. Италијан Давиде Маса можда јесте погрешио за неки фаул, аут, нек’ буде и поменути једанестерац, али је судио на исти начин као Грујићи,Обрадовићи, Анђеловски на теренима од Суботице до Ниша. У корист фаворита. Тако им је лакше. Без обзира ли их делегариа УЕФА или Судијска комисија ФСС.
Нису црно-бели - а ни фудбалери Црвене звезде, да се не лажемо - на то навикли. Овде им се суди све. Таман да ношени дашком ветра падну у казненом простору. У Европи нису добијали ни фаулове на центру игралишта. Занимљиво, нису се уносили у лице арбитру, јурили га тереном, као што раде по Србији. Мале маце. Знају да их тамо чека казна.
Нису криви само Партизан и Звезда, чекајући пенале да се сладе победама без истинске вредности, већ пре свега чланови Судијске организације и сами арбитри који им повлађују, дајући лажну слику да је чак и саплитање о своју ногу какво је извео Леонардо - прекрашај!?
ПРИМЕР 4 - УПРАВА И ЊЕНИ ПОКУШАЈИ
Покушао је Партизан доста тога овог лета. Немају Гробари неког специјалног разлога да се љуте на управу. Различиту у односу на ону из времена Драгана Ђурића, спремног да не трепне пре него што прода главне играче између два квалификациона кола (Стефан Савић,Александар Митровић, Иван Иванов...) по томе што је, изузев плански одрађеног трансфераНиколе Миленковића, сачувала шампионски тим. Дакле, сви су били ту. Довели су руководиоци и тренера за кога су навијачи били листом годинама и одушевљено дочекали као лек за умирење после изненадног одласка Марка Николића.
Остао је и Леонардо. Како, тако, али остао је, са свим својим бубицама. Задржан је и Урош Ђурђевић, први стрелац Суперлиге. Тешко да би неко од присталица црно-белих опростио челницима да су Бразилца или А репрезентативца продали у освит квалификација. Дакле, све је било спремно да се покуша напад на, макар плеј-оф, што би, као и пре два лета, преко Стеауе, гарантовало јесен у Европи и брдо новца.
Можда поједини чланови управе „нису шутнули мачку с прага“, како им критичари често спочитавају, али су спортском сектору обезбедили врло добре услове за јуриш на Европу. И опет - није вредело.
Зашто?
ПРИМЕР 5 - ТАКТИКА, ЧЕКАЊЕ И НАПАД
Неко ће рећи да је зато што је Леонардо каснио на припреме и да није спреман (што се видело против Олимпијакоса у другом полувремену). Или да директор и тренер нису знали да смире његову главу. Можда и зато што су обојица најодговорнијих људи у спортском сектору дуже од месец дана чекали Сејдубу Суму, веровали гласинама да тренира редовно са Слованом, а онда кад се појавио у Београду спознали да му је „душа у носу“ и да ће квалитет, за који сви уверавају да поседује, морати да сачека. Као у случајуЛеонарда.
И такав Партизан опет је покушао. Урадио је нешто што је још само Александар Станојевићсмео. Да се залети на бољег од себе. Да га нападне. Станојевић је то урадио и против Андерлехта и против Арсенала. С промењивим успехом, демонстрирајући да је тренерски занат пекао баш код Ђукића, који је остао веран свом стилу без обзира да ли је преко пута Мачва или Олимпијакос. Атипично за овдашње прилике решио је да иде на све или ништа: саЛеонардом, Тавамбом, Ђурђевићем. Па, шта буде.
Није било ништа, осим утиска да су црно-бели 50 минута имали и игру и резултат.
Има заговорника идеје да би се сад, кад се тај стил показао непродуктивним, требало вратити на „подешавања Марко Николић“. Функционисало је.
У Суперлиги... Том систему чији је Партизан жртва.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар