Analiza: Žrtve sistema!

Pet razloga zašto je Partizan glatko izgubio od Olimpijakosa i da li je sve moglo da bude drugačije?!

Fudbal 28.07.2017 | 23:00 Stanje redovno. Ništa se vanredno nije desilo. Ništa neočekivano. Ništa što nismo znali. Ili mogli da pretpostavimo.

Partizan je odigrao normalnu superligašku utakmicu. Svaki od njegovih igrača bio je tačno onakav kakav je i u prvenstvu. Niko iznad svojih realnih mogućnosti. Niko ispod. Svako od njih 11 (plus dvojica rezervista) uradio je sve što inače radi. Niti zakazao, niti oduševio. Što se nekome to (ne)dopada drugi je ugao gledanja na stvarnost, skopčan sa zabludom da je ono što vredi u domaćem dovoljno dobro za evropsko takmičenje. Kao što će ostati dilema da li su u toj zabludi dva meseca, od poslednje utakmice prethodne sezone do ove sa Olimpijakosom, živeli samo navijači crno-belih ili su u istu zamku upali i direktno odgovorni za selekciju tima.

Zabluda je ogoljena utiskom da Partizan (p)ostao žrtva sistema Superlige. Ne takmičenja (mada je tek taj sistem diskutabilan, iako je crno-belima doneo titulu), nego odnosa, lobija, uticaja, pritisaka, spinova i mulja u kome se ovaj naš fudbal valja do tačke u kojoj - ne valja.

Primera je više, svaki je ilustrativan za onog ko hoće da vidi širok kadar. Bez dodatnih efekata (čitaj: šminke).

PRIMER 1 - NEDOSTATAK JAKIH UTAKMICA

Partizan se protiv trećerazrednog (a možda i lošijeg) evropskog tima našao u ćorsokaku. Nije znao ili nije naučen kako da se ponaša na velikoj utakmici. U minulih godinu dana, koliko je trajala serija nepobedivosti, odigrao je četiri meča koje liče na fudbalske. Sve protiv Crvene zvezde. I na njima pokazao koliko je bolji od večitog rivala. Tačno onoliko koliko i Pirejci od njega. Dobio je tri puta i jednom izborio remi. Na ostalim mečevima protiv rivala u Srbiji igrao je sport u kome jedna ekipa vodi loptu i sve vreme navaljuje ka golu rivala, a odbrana stoji skoro na centru, maltene bez prilike da interveniše.

A kad nema jačeg otpora ili kad nema dvosmernog fudbala, onda se dođe do poražavajućeg podatka: Uroš Đurđević i Leonardo da Silva Soza - lane strleci zbirno 54 gola u prvenstvu i kupu - nisu uputili nijedan (!) udarac u okvir gola prvaka Grče. Ili ono kad se Bojan Ostojić, izabran u idealni tim Superlige, povlači pred prosečnim napadačem kakav je Ben smišljajući kako da ga zaustavi, jer se u ovdašnjem prvenstvu tek ponekad suoči sa takvom situacijom, pa je to za njega (i ne samo njega) novost. Kao što i Everton Luiz protiv Bačke, Napretka ili Spartaka pogreši isto ili još drastičnije nego pre dva gola Pirejaca, samo što njegove propuste ili neko pokrije ili niko ne mora, pošto niko i ne napada Filipa Kljajića.

PRIMER 2 - FIZIČKA SNAGA

Moderan fudbal se, neko će reći na žalost, pretvorio u igru mišića. Ko je jači - taj pobeđuje. Retki su izuzeci. Olimpijakos je tako formirao tim. Njegovi igrači su rimpalije kakav je u Partizanu samo Leandre Tavamba. U pitanju je snaga s kojom crno-beli nisu mogli da se nose, iako je Leonardo pokušavao prodorima po levoj strani. Lepo izgleda. Čista estetika. Za dušu navijača. Bez efekta. Daleko od kaznenog prostora. I sve to dok ga ne dohvati neki „drvoseča“. Ili dok Uroša Đurđevića još jedan snagator Romao ne izbaci na atletsku stazu. Jednostavno, ljudi su jači.

I izdržljiviji. Olimpijakosu je ovo bila prva zvanična utakmica u sezoni. Partizanu četvrta. Sa takvim polaznim tačkama očekivalo se da crno-beli makar na planu trčanja pariraju gostima. Izdržali su 60 minuta. Postali žrtve odluke trenera Miroslava Đukića da napadne jačeg od sebe (svaka čast!), ali to nije moglo da funkcioniše ceo meč, pa je u završnih pola sata srpski šampion pao. Nije bio ni izbliza opasan kao s početka.

Možda zato što se „izduvao“ Tavamba, a možda zbog toga što više nema Gorana Basarićaza kondicionog trenera. Stručni ljudi u tom poslu kažu da je stalni saradnik Marka Nikolića minule sezone spremio ekipu baš na tom planu i da je, između toga, dosta golova davala baš u završnicama utakmica. Opet, samo u Superligi, u kojoj tempo, ritam i fudbal favorita ne može niko da prati, kao što ne može ni Partizan Olimpijakosov.

PRIMER 3 - PROBLEMATIČNO SUĐENJE

Opravdanje za loš rezultat u Partizanu su potražili u odlukama sudije. Za navodnim penalom nad Leonardom najpre je „zakukao“ Leandre Tavamba, još oštriji u kritikama bio je Milorad Vučelić, ali bi svi u Humskoj 1 trebalo da shvate da su bili u istoj koži u kojoj su protivnici večitih rivala u Superligi. Italijan Davide Masa možda jeste pogrešio za neki faul, aut, nek’ bude i pomenuti jedanesterac, ali je sudio na isti način kao Grujići,Obradovići, Anđelovski na terenima od Subotice do Niša. U korist favorita. Tako im je lakše. Bez obzira li ih delegaria UEFA ili Sudijska komisija FSS.

Nisu crno-beli - a ni fudbaleri Crvene zvezde, da se ne lažemo - na to navikli. Ovde im se sudi sve. Taman da nošeni daškom vetra padnu u kaznenom prostoru. U Evropi nisu dobijali ni faulove na centru igrališta. Zanimljivo, nisu se unosili u lice arbitru, jurili ga terenom, kao što rade po Srbiji. Male mace. Znaju da ih tamo čeka kazna.

Nisu krivi samo Partizan i Zvezda, čekajući penale da se slade pobedama bez istinske vrednosti, već pre svega članovi Sudijske organizacije i sami arbitri koji im povlađuju, dajući lažnu sliku da je čak i saplitanje o svoju nogu kakvo je izveo Leonardo - prekrašaj!?

PRIMER 4 - UPRAVA I NJENI POKUŠAJI

Pokušao je Partizan dosta toga ovog leta. Nemaju Grobari nekog specijalnog razloga da se ljute na upravu. Različitu u odnosu na onu iz vremena Dragana Đurića, spremnog da ne trepne pre nego što proda glavne igrače između dva kvalifikaciona kola (Stefan Savić,Aleksandar Mitrović, Ivan Ivanov...) po tome što je, izuzev planski odrađenog transferaNikole Milenkovića, sačuvala šampionski tim. Dakle, svi su bili tu. Doveli su rukovodioci i trenera za koga su navijači bili listom godinama i oduševljeno dočekali kao lek za umirenje posle iznenadnog odlaska Marka Nikolića.

Ostao je i Leonardo. Kako, tako, ali ostao je, sa svim svojim bubicama. Zadržan je i Uroš Đurđević, prvi strelac Superlige. Teško da bi neko od pristalica crno-belih oprostio čelnicima da su Brazilca ili A reprezentativca prodali u osvit kvalifikacija. Dakle, sve je bilo spremno da se pokuša napad na, makar plej-of, što bi, kao i pre dva leta, preko Steaue, garantovalo jesen u Evropi i brdo novca.

Možda pojedini članovi uprave „nisu šutnuli mačku s praga“, kako im kritičari često spočitavaju, ali su sportskom sektoru obezbedili vrlo dobre uslove za juriš na Evropu. I opet - nije vredelo.

Zašto?

PRIMER 5 - TAKTIKA, ČEKANJE I NAPAD

Neko će reći da je zato što je Leonardo kasnio na pripreme i da nije spreman (što se videlo protiv Olimpijakosa u drugom poluvremenu). Ili da direktor i trener nisu znali da smire njegovu glavu. Možda i zato što su obojica najodgovornijih ljudi u sportskom sektoru duže od mesec dana čekali Sejdubu Sumu, verovali glasinama da trenira redovno sa Slovanom, a onda kad se pojavio u Beogradu spoznali da mu je „duša u nosu“ i da će kvalitet, za koji svi uveravaju da poseduje, morati da sačeka. Kao u slučajuLeonarda.

I takav Partizan opet je pokušao. Uradio je nešto što je još samo Aleksandar Stanojevićsmeo. Da se zaleti na boljeg od sebe. Da ga napadne. Stanojević je to uradio i protiv Anderlehta i protiv Arsenala. S promenjivim uspehom, demonstrirajući da je trenerski zanat pekao baš kod Đukića, koji je ostao veran svom stilu bez obzira da li je preko puta Mačva ili Olimpijakos. Atipično za ovdašnje prilike rešio je da ide na sve ili ništa: saLeonardom, Tavambom, Đurđevićem. Pa, šta bude.

Nije bilo ništa, osim utiska da su crno-beli 50 minuta imali i igru i rezultat.

Ima zagovornika ideje da bi se sad, kad se taj stil pokazao neproduktivnim, trebalo vratiti na „podešavanja Marko Nikolić“. Funkcionisalo je.

U Superligi... Tom sistemu čiji je Partizan žrtva.

Izvor: mozzartsport