Анализа: Може ли Ђукић да ријеши „случај Леонардо“?

Шта је радио у Партизану, а шта у Валенсији и – како се променио. . . Бразилац неодлучан, данас тврди да хоће да игра против Олимпијакоса!

Фудбал 23.07.2017 | 23:15
Анализа: Може ли Ђукић да ријеши „случај Леонардо“?
Повређен и(ли) увређен. Шта год да је, Леонардо да Силва Соза је толика звезда у Партизану да се о њему прича и кад не игра. Бразилски офанзивац у запећак је бацио шест комада својих колега против Мачве и забринуо навијаче изостанком са првенствене премијере, што би могло да има далекосежније последице ако му опет, пред дуел са Олимпијакосом, „дуне у главу“.

Верзија да Лео није био у комбинацији за тим против Шапчана, наводно, због бола у примицачу потпуно се коси са јавном објавом „није повређен“, изговорене из устаМирослава Ђукића, пред којим се неочекивано појавила дилема велика као Топчидерско брдо: да ли на најбољег играча да се ослони у окршају трећег квалификационог кола за Лигу шампиона или ће тренирањем строгоће показати Леонарду како није већи од клуба?

Прилично изазовно за повратника на клупу црно-белих.

Случајеве сличне овом решавао је у прошлости на различите начине: директном конфротацијом са играчима богатих биографија, али увек уз „амин“ управе клуба, па је тешко очекивати да би Ђукић на своју руку могао, на пример, да одстрани Леонарда из екипе. Нарочито што информације од јутрос говоре у прилог чињеници да се ситуација смирује и да Бразилац поручује како му се игра, да хоће у првих 11. Ако га опет, како рекоше, не заболи примицач.

Ђукић је с почетка тренерске каријере демонстрирао чврсту руку. Знао је да одстрани Ивицу Краља и Алберта Нађа из првог тима Партизана, прецрта као гумицом играче завидних биографија и репрезентативних каријера и мада су мишљења навијача тог лета 2007. била подељења као и данас у „случају Леонардо“, тренер је све време имао снажан ветар у леђа од клупских руководилаца да направи тим према својим замислима. Зашто у њему није било места за једне од јунака првог пласмана у Лигу шампиона други је падеж, али да је у „чишћењу свлачионице“ имао подршку с врха јасно је сваком ко је познавао прилике пре десет година и ко је схватио да је директно тадашњи председник Ненад Поповићобећао аутономију шефу струке.

Његов рез јесте био болан. Ударио је на клупске асове. Није било ни људски, ни професионално, али ће у одбрани идеја увек моћи да каже како је у наредних шест месеци возио Парни ваљак без грешке, па и дан-данас тај фудбал „значи, идемо по лопту, по противника“ многи сматрају најлепшим у новијој историји Партизана.

Ситуацију „а ла Леонардо“ имао је Мирослав Ђукић и у Валенсији. Малтене тек што је стигао на Местаљу. Дочекан је с великим очекивањима, почео је да прави тим, видео у њемуАдила Рамија, али француски штопер, као и Бразилац, има неке „бубице“ у глави. Упркос поверењу тренера нашао је за сходно да га јавно критикује у једној радио емисији, што је наишло на оштру осуду клуба.

Последица је била брутална: Ђукић је јавно изашао у медије и рекао да на Рамија више не рачуна. Валенсија га је суспендовала, одрезала новчану казну од 275.000 евра (највећу у историји клуба) и већ у јануару послала на позајмицу у Милан. Ђукић је у том тренутку деловао као херој у очима навијача, спремних да констатују како нико није већи од Валенсије и коју су застрашили Рамија претећим порукама, због којих овај није смео да путује на пријатељску утакмицу поменутих тимова, плашећи се за безбедност.

Ђукић је тад уживао подршку врхушке и тај детаљ показује да се променио у односу на период кад је јавно ударио на – Томислава Караџића. И то у време кад је популарни Толе био на врхунцу моћи. Умео је да каже како га „само холестерол може отерати у пензију“, јавно причао да не брани интересе српског фудбала, али је у нападу на бившег председника Партизана – који му све светио непуштањем играча на ОИ у Пекингу или недодељивањем Златне лопте за тренера године – имао подршку Звездана Терзића. Кад је Терзић абдицирао са функције председника ФСС, а њу запосео Караџић екпресно је Ђукић смењен са селекторске функције. Дошао је до тачке у којој је схватио да му није потребно замерање. Већ дијалог.

Искуства у клубовима у Шпанији показују да је увек био на линији управе и да је, после Нађа, Краља и Толета, постао обазривији у доношењу крупних одлука. Рекло би се „намазанији“. Више не срља, већ препушта другима да гасе пожар – да ли због тога што он не може или не жели, свеједно – па у том светлу ваља тумачити речи о Леонарду:

„Од мене не зависи ништа, од Леонарда зависи све. Битни су његови жеља и хтење. Ми рачунамо на њега, само је потребно да он рачуна на нас“.

Ово даље отвара питање Леонардовог односа са људима у клубу, саиграчима и самим тренером. Нигде на свету – при чему мислимо на озбиљне фудбалске земље, а не арапске где се фудбал игра „пешке“ и одакле стижу понуде – нико не би Бразилцу толерисао ово што ради у Партизану. Посебно што је утисак да Лео вешто користи спознају да тим без њега није убедљив на јачим утакмицама, попут предстојећих са Олимпијакосом, свесно и својевољно бира кад и да ли ће да тренира. Ђукић је нов у мутним радњама карактеристичним за српски фудбал, међутим, довољно је искусан да зна да се носи с проблемом, али...

Да ли овај превазилази његове капацитете? И ингеренције...

Поготово што из Хумке 1 стиже абер да Леонардо, наводно, „само с једним човеком из клуба не жели да разговара“. И што мења расположење више пута у току сата, камоли дана. Неодлучан је. Час му се иде у Емирате, час у Саудијску Арабију, час би да остане, ал' за већу плату... Зато Ђукић малтене до самог почетка утакмице са Олимпијакосом неће бити сигуран да ли на Бразилца може да рачуна.

Ако, уопште, жели да га види у тиму после свега што је приредио у петак?

Ту је, наравно, и питање новца. Јер, ако Мирослав Ђукић добије сигнал из управе даЛеонардо мора да игра – јер је такав договор, у замену за слободу после двомеча са Олимпијакосом – тешко је поверовати да ће поступити другачије. Зашто би? На столу су милиони. У модерном фудбалу важнији од принципа. Поготово што Партизан данас није онај из 2007, кад је неког новца у клубу, ипак, било, нити је Валенсија где лова вири из степеница, па све може да се приушти.

Да ли и да један играч буде већи од свих?

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар