Analiza: Može li Đukić da riješi „slučaj Leonardo“?

Šta je radio u Partizanu, a šta u Valensiji i – kako se promenio. . . Brazilac neodlučan, danas tvrdi da hoće da igra protiv Olimpijakosa!

Fudbal 23.07.2017 | 23:15 Povređen i(li) uvređen. Šta god da je, Leonardo da Silva Soza je tolika zvezda u Partizanu da se o njemu priča i kad ne igra. Brazilski ofanzivac u zapećak je bacio šest komada svojih kolega protiv Mačve i zabrinuo navijače izostankom sa prvenstvene premijere, što bi moglo da ima dalekosežnije posledice ako mu opet, pred duel sa Olimpijakosom, „dune u glavu“.

Verzija da Leo nije bio u kombinaciji za tim protiv Šapčana, navodno, zbog bola u primicaču potpuno se kosi sa javnom objavom „nije povređen“, izgovorene iz ustaMiroslava Đukića, pred kojim se neočekivano pojavila dilema velika kao Topčidersko brdo: da li na najboljeg igrača da se osloni u okršaju trećeg kvalifikacionog kola za Ligu šampiona ili će treniranjem strogoće pokazati Leonardu kako nije veći od kluba?

Prilično izazovno za povratnika na klupu crno-belih.

Slučajeve slične ovom rešavao je u prošlosti na različite načine: direktnom konfrotacijom sa igračima bogatih biografija, ali uvek uz „amin“ uprave kluba, pa je teško očekivati da bi Đukić na svoju ruku mogao, na primer, da odstrani Leonarda iz ekipe. Naročito što informacije od jutros govore u prilog činjenici da se situacija smiruje i da Brazilac poručuje kako mu se igra, da hoće u prvih 11. Ako ga opet, kako rekoše, ne zaboli primicač.

Đukić je s početka trenerske karijere demonstrirao čvrstu ruku. Znao je da odstrani Ivicu Kralja i Alberta Nađa iz prvog tima Partizana, precrta kao gumicom igrače zavidnih biografija i reprezentativnih karijera i mada su mišljenja navijača tog leta 2007. bila podeljenja kao i danas u „slučaju Leonardo“, trener je sve vreme imao snažan vetar u leđa od klupskih rukovodilaca da napravi tim prema svojim zamislima. Zašto u njemu nije bilo mesta za jedne od junaka prvog plasmana u Ligu šampiona drugi je padež, ali da je u „čišćenju svlačionice“ imao podršku s vrha jasno je svakom ko je poznavao prilike pre deset godina i ko je shvatio da je direktno tadašnji predsednik Nenad Popovićobećao autonomiju šefu struke.

Njegov rez jeste bio bolan. Udario je na klupske asove. Nije bilo ni ljudski, ni profesionalno, ali će u odbrani ideja uvek moći da kaže kako je u narednih šest meseci vozio Parni valjak bez greške, pa i dan-danas taj fudbal „znači, idemo po loptu, po protivnika“ mnogi smatraju najlepšim u novijoj istoriji Partizana.

Situaciju „a la Leonardo“ imao je Miroslav Đukić i u Valensiji. Maltene tek što je stigao na Mestalju. Dočekan je s velikim očekivanjima, počeo je da pravi tim, video u njemuAdila Ramija, ali francuski štoper, kao i Brazilac, ima neke „bubice“ u glavi. Uprkos poverenju trenera našao je za shodno da ga javno kritikuje u jednoj radio emisiji, što je naišlo na oštru osudu kluba.

Posledica je bila brutalna: Đukić je javno izašao u medije i rekao da na Ramija više ne računa. Valensija ga je suspendovala, odrezala novčanu kaznu od 275.000 evra (najveću u istoriji kluba) i već u januaru poslala na pozajmicu u Milan. Đukić je u tom trenutku delovao kao heroj u očima navijača, spremnih da konstatuju kako niko nije veći od Valensije i koju su zastrašili Ramija pretećim porukama, zbog kojih ovaj nije smeo da putuje na prijateljsku utakmicu pomenutih timova, plašeći se za bezbednost.

Đukić je tad uživao podršku vrhuške i taj detalj pokazuje da se promenio u odnosu na period kad je javno udario na – Tomislava Karadžića. I to u vreme kad je popularni Tole bio na vrhuncu moći. Umeo je da kaže kako ga „samo holesterol može oterati u penziju“, javno pričao da ne brani interese srpskog fudbala, ali je u napadu na bivšeg predsednika Partizana – koji mu sve svetio nepuštanjem igrača na OI u Pekingu ili nedodeljivanjem Zlatne lopte za trenera godine – imao podršku Zvezdana Terzića. Kad je Terzić abdicirao sa funkcije predsednika FSS, a nju zaposeo Karadžić ekpresno je Đukić smenjen sa selektorske funkcije. Došao je do tačke u kojoj je shvatio da mu nije potrebno zameranje. Već dijalog.

Iskustva u klubovima u Španiji pokazuju da je uvek bio na liniji uprave i da je, posle Nađa, Kralja i Toleta, postao obazriviji u donošenju krupnih odluka. Reklo bi se „namazaniji“. Više ne srlja, već prepušta drugima da gase požar – da li zbog toga što on ne može ili ne želi, svejedno – pa u tom svetlu valja tumačiti reči o Leonardu:

„Od mene ne zavisi ništa, od Leonarda zavisi sve. Bitni su njegovi želja i htenje. Mi računamo na njega, samo je potrebno da on računa na nas“.

Ovo dalje otvara pitanje Leonardovog odnosa sa ljudima u klubu, saigračima i samim trenerom. Nigde na svetu – pri čemu mislimo na ozbiljne fudbalske zemlje, a ne arapske gde se fudbal igra „peške“ i odakle stižu ponude – niko ne bi Brazilcu tolerisao ovo što radi u Partizanu. Posebno što je utisak da Leo vešto koristi spoznaju da tim bez njega nije ubedljiv na jačim utakmicama, poput predstojećih sa Olimpijakosom, svesno i svojevoljno bira kad i da li će da trenira. Đukić je nov u mutnim radnjama karakterističnim za srpski fudbal, međutim, dovoljno je iskusan da zna da se nosi s problemom, ali...

Da li ovaj prevazilazi njegove kapacitete? I ingerencije...

Pogotovo što iz Humke 1 stiže aber da Leonardo, navodno, „samo s jednim čovekom iz kluba ne želi da razgovara“. I što menja raspoloženje više puta u toku sata, kamoli dana. Neodlučan je. Čas mu se ide u Emirate, čas u Saudijsku Arabiju, čas bi da ostane, al' za veću platu... Zato Đukić maltene do samog početka utakmice sa Olimpijakosom neće biti siguran da li na Brazilca može da računa.

Ako, uopšte, želi da ga vidi u timu posle svega što je priredio u petak?

Tu je, naravno, i pitanje novca. Jer, ako Miroslav Đukić dobije signal iz uprave daLeonardo mora da igra – jer je takav dogovor, u zamenu za slobodu posle dvomeča sa Olimpijakosom – teško je poverovati da će postupiti drugačije. Zašto bi? Na stolu su milioni. U modernom fudbalu važniji od principa. Pogotovo što Partizan danas nije onaj iz 2007, kad je nekog novca u klubu, ipak, bilo, niti je Valensija gde lova viri iz stepenica, pa sve može da se priušti.

Da li i da jedan igrač bude veći od svih?

Izvor: mozzartsport