Град кестења и девојака

- Бањалука мога гимназијског времена била је градић, једна ливада препуна вила и двораца, врт обделаван од архитеката из Беча и Београда. Једно станиште малих богова, који ведре и облаче над људима, над рајом, над животом обичног света. Тај град и тај свет усидрени су у моме сећању као мали брод у великој луци - .
Овако у свом најновијем књижевном делу „Град кестења и девојака“ пише Никола Девура, врсни и плодни писац који живи у Шапцу, човек за дипломама Пољопривредног и Филозофског факултета, деценијама вредан, успешан и поштен привредник, данас пензионер.

Србија 27.06.2017 | 22:00 На насловној страни књиге истакнуто је да је написана Бањалуци, с љубављу, граду његових гимназијских дана.

Бањалука је, пише Девура, „царски град“, додајући да је „њен убранизам кројен у Бечу, на столу главном гарског архитекте по мустри Беча и Граца, Будима и Прага“.

-Мудрост тога времена тражила је геометрију Еуклида –широке и праве улице и булеварем сечене под правим угловимам с централним трговима и парковима, с баштама за виле и дворце, и калдрмисаним простором за шеталишта и коловозе, у тој хеленској геометрији, најважније установе царске милитерије и администрације заузевши сам центар града - пише Девура.

-Излгед града, гледан са околних брда, пејсаж космичких размера пред којима стаје дах као пред чудом које је, ипак, део стварности. Тај пејсаж, виђен ноћу, са Шехитлука ми је васељенски ноктурно. Ето, у такав град, сишао сам с мојих брда.

Никола пише и о историји Бањалуке, данас модерног града, лепоти кестења и девојака, не само оној спољној, красоти амбијента града на Врбасу, гимназијским данима, својим школским друговима и другарицама и дивним професорима.

„Професори хоће да забашуре наше постојање“, записао је Андре Жид. Касније, додао је, како бележи Девура, „сакате нас од детињства све сама чудовишта!

-Ја не могу тако рећи за моје бањалучке професоре - збори у књизи Девура. -Све су то дивни људи, свештеници свог позива, строги и праведни жреци своје науке коју нам предају с озбиљнишћу првих апостола. Они су велика деца, која верују у чуда које нам живот пружа. Ентузијазам који постоји у тим људима, израз је епохе, која, после крвавих ратних година, настоји да обнови свет.

Романи о цар Лазару, који осим књижевне, имају велику историјску вредност, затим они славном војводи Милошу Поцерцу, семберском добротвору Иви Кнежевићу, познатијем као кнез Иво од Семберије, „Ружа Тодорова, прва љубав Вука Караџића“, само су део онога што је, до сада написао Девура, који је друговао са књижевном елитом Београда, Србије и тадашње СФРЈ у другој половини прошлог века, међу којима и са нашим јединим нобеловцем Ивом Андрићем у чијој је био пратњи приликом посете Вуковом родном селу Тршићу, код Лознице.

-Код Николе лепота стваралаштва не подразумева одсуство ваљаних чињеница из прошлости, које он деценијама скупља марљиво, пажљиво, савесно и одговорно, градећи на њима кријижевна дела од којих „стаје дах“ од лепоте језика, стила, садржаја, порука и поука - каже протођакон др Љубомир Ранковић, главни уредник „Гласа Цркве“, издавачке куће епархије шабачке СПЦ, која је издала највише дела у минуле три деценије на тлу некадашње СФРЈ.

- Никола је класичан пример писца који на свом маркетингу никад није радио, како то многи чине, већ су његове књиге деценијама и годинама стизале уз препоруке оних који знају шта ваља. А, код Николе је сваки пасус „за богове“. То је показао и књигом о Бањалуци, која је, заиста, написана с љубављу, али без трунчице патетике.

(БН/В.Митрић)