Анализа: Пековићу, сад си ти на потезу!

Партизан је завршио сезону на неславан начин, а сада мора што пре да се прегрупише и направи стратегију за будућност.

Кошарка 12.06.2017 | 22:15 Кошаркашки клуб Партизан дуго је на овим просторима био синоним за стабилан и успешан спортски колектив, али последњих година он пролази кроз најтежи период у својој славној историји.

Испадањем од ФМП Железника у полуфиналу плеј-офа српске Суперлиге, комплетирана је трећа узастопна сезона без освојеног трофеја, од којих су последње две протекле у знаку финансијске стабилизације и враћања дела клупског дуга од 6,5 милиона евра, који је Никола Пековић затекао по доласку на место председника, у септембру 2015. године.

Пековић је испрва дочекан као одлично решење након оставке Предрага Даниловића, али је од првог дана на новој функцији био практично принуђен на компромисе.

Одрекао се најпре трофејног тренера Душка Вујошевића, па "прогутао" повлачење свог најближег сарадника Мирослава Берића - након меча против Цедевите у новобеоградској дворани "Ранко Жеравица" - да би лета 2016. потписао одустајање Партизана од такмичења у Еврокупу и приклањање ФИБА Лиги шампиона.

Награда за кооперативност били су спонзорски уговори са две велике компаније, "НИС" и "Телеком Србија", захваљујући којима је клуб неко време несметано функционисао и регулисао нека горућа дуговања.

Међутим, током минуле сезоне се десила велика промена. Популарни Пекмен је из разлога знаних само њему и можда неким људима из његовог најужег окружења, драстично смањио своје присуство у клубу, препустивши потпредседнику Милану Искрину да "плива" у проблемима како зна и уме. Последњи пут се обратио новинарима на новогодишњем коктелу, а последњи пут био на утакмици у фебруару, на реваншу 1/16 финала Лиге шампиона против ПАОК-а.

Буквално дан-два касније постао је отац, што га је у комбинацији са приватним бизнисом свело на потез Пљевља - Златибор. У Хумској 1 су се током пролећа "рвали" са блокадом рачуна и поремећеним односима у екипи (сукоб Александра Џикића и Новице Величковића), а Пековић се није мешао. Као што је пре тога изостала реакција на тровање играча и тренера уочи Купа Радивоја Кораћа, или на немиле сцене на октобарском мечу против Олимпије.

Таквим (не)чињењем ставио је до знања да више нема амбицију да буде председник Партизана, што је потпуно легитимно, а и разумљиво, јер то је функција која данас подразумева много више главобоље и мучнине него пријатних осећања.

Али, крај сезоне је моменат када он то мора јасно и гласно да каже, како би се што пре приступило избору новог руководства и постављању какве-такве стратегије, јер концепт "од данас до сутра" може да води само даљем губитку годинама стицаног угледа и позиција у српској, европској, па и светској кошарци.

Пековић је, делимично и сопственим новцем, помогао да Партизан не спадне на просјачки штап и да публика од 2015. до 2017. гледа релативно добар и конкурентан тим (не и озбиљног кандидата за трофеје). Имао је добре намере, прихватио се посла у најгорем тренутку и у незавидним околностима урадио колико је могао, бар до одређеног момента.

Клубу као што је Партизан потребно је више од тога. Не само од новог председника, него и од многих других. У супротном ће то бити само све блеђа сенка некадашњег великана.

Извор: мондо.рс