Прича: Иванка, побогу, па он је био све, само не светац!

Јесте да је сада време тениса, да је фокус на Ролан Гаросу, али ово је узбудљива фудбалска прича о сјајном играчу и „групи будала које су исписале историју“.

Фудбал 02.06.2017 | 23:00 Шлагворт за ову шетњу кроз време дала нам је Иванка Трамп, ћерка председника САД Доналда Трампа, која је пре неки дан после једне уобичајене шетње по Риму постала светска вест.

Иванка је, дакле, недавно са супругом посетила ресторан ‘Ле цаве ди Сант Игназио’, пожелела је да на тренутак буде део обичног света, поразговарала је и сликала се са газдом Луиђином Панталонеом, затим и са куварима, а онда их све шокирала.

Ресторан прави ’талијански, гледате слике а све вам мирисе на маслиново уље и бели лук, на зидовима иконе, крст, и слика фудбалера који раширених руку гледа у небо, вероватно славећи један од својих многобројних голова.

„Ко је овај светац?!“, занимало је Иванку Трамп.

Панталоне је био изненађен, иако сигурно ни сам није веровао да жена из Америке може да препозна фудбалера. Био је изненађен не зато што није знала ко је Ђорђо Кинаља, већ зато што није очекивао да било ко, па ни Иванка, канонизује играча у небеско плавом дресу.

А, Кинаља је био све осим свеца.

Био је члан шампионске екипе Лација из 1974. године и један од најбољих стрелаца и играча у историји Лација, једна од најживописнијих звезда италијанског фудбала. Дудуше, не тако велика као што је Франческо Тоти, због којег се некоћ сви сити исплакасмо, али вероватно много живописнија од Принца Рима.

Он је био играч због којег су навијачи Лација хтели да легну на писту и не дозволе авиону да полети за Њујорк, он је био играч који је играо у друштву Пелеа, Франца Бекенбауера, Карлоса Алберта, Јохана Нескенса, Владислава-Блекија Богићевића... Он је био играч који је спавао с „магнумом 44“ и био „најомиљенији издајник међу фудбалерима“. Он је био играч који се стално свађао с Пелеом.

Па, ко је тачно био јунак наше приче – Ђорђо Кинаља?

Кинаљин отац је бежећи од беде завршио у Велсу, а Ђорђо бежећи од прања судова у очевом ресторану почео да игра фудбал у Свонсију. Али у клубу нису препознали његов таленат и препоручили му да се врати у Италију, што је и учинио и заиграо у Серији Ц.

За три године Кинаља је стигао до Лација, а за девет је постао његова легенда.

Они који су пратили фудбал 70-их и 80-их година знају добро ко је „Лонг Џон“ и, осим уколико нису навијачи Лација, верују да је завршио у паклу.

Кинаља је надимак добио због своје грађе, у ствари преузео га је од Џона Чарлса, још једног фубалера који је из Велса стигао у Италију, али је играо за Јувентус. Навијачи Роме, опет, нису били тако надахнути па су га звали „грбавац“.

А, „грбавац“ се свађао са свима. За њега кажу да је био једини генерални менажер у копачкама, јер су тренери добијали отказ, фудбалери одлазили у егзил оног трена када су се замерили великој свађалици. Лонг Џон се на мечу није либио ни да узклиза у ноге саиграчу, само ако аргументима није могао да му објасни ко води главну реч на терену.

Како је Кинаља постао легенда?



Једна група лудих фудбалера, аутсајдера у то време, успела је да 1974. године освоји прву, а многи кажу и најдражу, титулу Лација у историји. Кинаља је те сезоне постигао 24 гола. За небескоплаве играо је од 1969. до 1976. године и остао је упамћен као један од најбољих стрелаца и играча које је имао овај римски клуб.

Кинаља је био паклен фудбалер, али исти такав био је и његов приватан живот.

Једном приликом и сам је рекао:

“Дођу дани када новине немају о чему да пишу. А, онда пошаљу репортере пред моју кућу и шта год да донесу заврши на насловној, а приче о папи се после тога пребаце на трећу страну”, рекао је Кинаља.

Ђорђо је те године када је Лацио постао шампион био само један од алфа мужјак у тиму из Рима. Била је то стварно луда дружина. Многи сада кажу и луђа од Вимблдона са Винијем Џонсом. Била је то екипа подељена на кланове, на којима су се на тренинзима носили костобрани, а ван терена пиштољи. Кинаља и његов клан пресвлачио се у једној свлачионици, а Ре Чекони и његова екипа у другој. Они који дуго прате фудал кажу да је то била екипа равна “балканској крчми” из ’90-их година.

Дакле, много оружја И празних глава.

Пулићи, Петрели, Мартини, Вилсон, Оди, Нани, Гарлашели, Ре Чекони, Кинаља, Фрусталупи, Д'Амико. Ту екипу зна сваки навијач Лација у пола ноћи.

Кинаља је носио пиштољ јер су му наводно обили стан И продавницу, Петрели је пуцао на навијаче Роме зато што му једне вечери нису дали да спава, на припремама су из зезања пуцали у сијалице јер их је мрзело да устану да их угасе, волели су да скачу падобраном, али пилоти авиона често нису хтели да наоружане фудбалере дижу небу под облаке…

Голман Пулићи касније је објавио књигу “Пиштољи и лопта” у којој је написао:

“Сећам се када смо ишли на пут авионом. Сви су пиштоље оставили код командира. Његов ауто изгледао је као оружарница”.



Али та луда дружина била је симфонијски оркестар на терену. Оркестар који је освирао шампионски марш.

Екипа је остала упамћена и по две жестоке туче, на којима им не би позавидели ни ултраси. Прва са Арсеналом, после заједничке вечере у јеном римском ресторану и друга са Ипсвичем на терену.

“Група будала које су исписале историју” имала је тужан крај.

Тренер Томазо Маестрељи је оболео од рака, Фрусталупи је погинуо, Вилсон ухапшен, Гарлашели је умро у беди, Пулићи оптужен за малверзације…

Најгору судбину имао је Лучано Ре Чекони.

Био је један од нормалнијих типова у екипи, али је једног зимског дана помислио да је добра фора да улети у јувелирницу свог пријатеља, која је пре тога неколико пута била опљачкана, и да викне: “Ово је пљачка!”.

Власник Јувелирнице је у страху извадио пушку и из близине пуцао Чеконију у груди…



Али, да се вратимо Киниљи.

Он је у у међувремену постао и репрезентативац Италије, али је одиграо свега 14 утакмица. Због своје пргаве нарави селектори су га избегавали. Дудуше, био је статиста на два Светска првенства,а на једном, 1974. године, селектор није знао златно правило – ради шта хоћеш само не вади Кинаљу из игре! А, он је управо то урадио против Хаитија. Очевици кажу да је Ђорђо изломио целу свлачионицу.

После утакмице са Торином 1976. године, Кинаља се запутио се за Ђенову да би ухватио авион за Париз. Првобитно је требало да лети директно из Рима за САД, али је наводно велики број припадника Лацијеве навијачке групе Цурва норд кренуло ка Риму с намером да легне на писту испред авиона и не дозволи му да полети за Њујорк. Зато је променио план и отишао за Париз, одакле је приватним авионом полетео према свом новом дому.

Свој изненадни одлаза из Лација у САД морао је да објасни тако што је закупио страну у Газети, а незванично је окидач била опасна ситуација у којој се нашла његова жена Американка Кони. Њу су после једне утакмице Роме И Лација пресрели навијачи “вучице” окружили је и умотали у заставе Роме. Због страха је желела да живот настави с друге стране Атлантика. Подједнако велики разлог за одлазак у САД био је и тај што је Кинаља волео амерички начин живота.



Да ли је у питању урбана легенда или потреба Кинаље да буде у центру пажње никада није расветљено. Јер он је желео исто што и Пеле - да приватним авионом стигне у Њујорк. Челници Космоса рекли су једном приликом да су по Пелеа послали авион, а да су Кинаљи послали неколико карата за економску класу.

Али, не, Кинаља није био лик из те приче. Он је себи био раван Пелеу. Зато је у Њујорк морао да слети приватним авионом.

Зато је увек причао у трећем лицу: “Кинаља мисли ово, Кинаља би урадио оно”. Никада нису успели да га натерају да каже: “Ја мислим…”.

Када је ошао у Космос Кинаља је био Пеле, а Пеле је био “један од осталих”. Пеле је за њега био само “Бразилац у лошој форми”.

Пеле је имао канцеларију за склапање маркетиншких послова, а исту је желео да има И Кинаља. Колико је дресова имао Пеле, толико је морао да их има и Италијан, ако се Пеле пресвлачио у посебној свлачионици, морао је и Ђорђо.

Када је завршио каријеру ушао је, наравно, у Кућу славних, само његов и Пелеов дрес су у Космосу повучени из употребе, имао је статус рок стара.

Када се вратио у Италију, 80-тих година био је председник Лација, тукао је судију кишобраном, био је оптужен да је опраним новцем Каморе хтео да купи клуб из Рима. Покушао је касније да купи и Фођу, али је опет оптужен за малверзације. Да не би завршио у затвору морао је да избегава ИталијуиИ живот је окончао на Флориди.

Његов живот могао би на крају да стане у наслов песме коју је сам отпевао – (И’м) фоотбалл цразy.



Владислав - Блеки Богићевић, некадашњи фудбалер Црвене звезде, а касније Космоса, једне сезоне асистирао је Кинаљи за чак 12 голова, а контроверзног Италијана овако је описао:

“Они који покушавају да спусте Кинаљу су љубомони. Можда није по вашем укусу, али то је Кинаља”.

За неке светац, за неке ђаво. А, за Иванку Трамп само “још један тренутак медијске пажње”.

Извор: Б92